PEJZAŽI IZ MALE ŠVAJCARSKE
Jovan Cvijić je Sokobanjsku kotlinu upravo tako nazvao: mala Švajcarska. Dolina koja je nastala potonućem ploče na čijim rubovima su se uzdizale planine do 1600m je itekako bogata pejzažima koji, doduše, ne mogu da konkurišu Švajcarskim ali su za naše lokalne pojmove daleko iznad proseka. Za astronomiju je bitno da je tu pao najveći meteorit na teritoriji Srbije, čuveni sokobanjski, čija je procenjena masa pre eksplozije na maloj visini iznosila verovatno oko 70-80kg. Delovi se i danas čuvaju u najvećim svetskim muzejima.
Druga nama bitna stvar je sledeća: provesti jedan dan (i još važnije noć) tamo znači da ćete imati priliku da doživite veoma tamno nebo koje je bolje što se više ide ka većoj nadmorskoj visini.
Počinjemo iz same Sokobanje, ovo je pogled sa vidikovca pored istoimenog restorana. Pogled je prema istoku i vide se brdo Lepterija i kanjon Moravice.
Vidi se i senka tripoda na susednom brdu, dokaz koliko relektori uništavaju prizor. Ali dobro, sve za turizam - ništa za avanturizam bi mogla da glasi deviza.
Deset snimaka po 30sec svaki, dakle pet minuta ukupno, upotrebljeno je za ovaj pogled ka jugu. Objektiv pedesetica zauzdan na f2.8.
Na isečku u originalnoj rezoluciji se vidi da je nešto prošlo desno od Oriona, verovatno satelit, ali brza pretraga na Heavensabove nije dala poklapanje.
Nakon jugozapada red je bio da se okrenem ka jugu i masivu Device. Još uvek se video zimski Mlečni Put, retka zverka u proleće budući da veoma brzo, iz dana u dan, tone u dnevnu svetlost.
Pet takvih poluminutnih snimaka i eto startrailsa, to je razlog zašto volim pedeseticu. Začas sa tim objektivom dobijemo startrails.
Ako malo bolje pogledamo u većoj rezoluciji videćemo gomilu malih mrljica u Mlečnom Putu. Dvogled ili mali refraktor su za to kao stvoreni, a fokus je na levoj strani kadra. Tačnije, gledamo u sazvežđe Puppis (Krma) i tamošnju zvezdu Xi Puppis magnitude 3.5.
Objekti koji su obeleženi brojevima su:
1 - NGC2482, veliko otvoreno jato, pomalo okruglasto ali ne tako gusto;
2 - M93, sjajno otvoreno jato magnitude 6.2, jasno loptaste strukture, sa zvezdama ne baš gusto raspoređenim, magnitude 8-13 i ukupno šezdesetak članica;
3 - NGC2467, veliko, sjajno, okruglo otvoreno jato prožeto maglinom, sa rasejanim članicama magnitude 8-12.
Opisi su Herschell-ovi ako eventualno sumnjate u moje deskriptivne sposobnosti. Eto šta sve vidi jedna obična pedesetica na jednoj poluminutnoj ekspoziciji i to na tripodu. Da je piggyback na teleskopu ove strukture bi se razaznavale neuporedivo jasnije, ali ovde mi je cilj samo da vidim šta mogu da identifikujem.
Sledeći isečak je Sirius sa dole M41:
Sledi nebo sa prevoja prema Rtnju koji je na visini od 700-800mnv. Prvi snimak je Tamron 17-50 2.8 od pola minuta izlaganja, a na drugom je jedan takav snimak kombinovan sa layer-om od 101sec; kao što vidite put i zemlja se jedva naziru. Eto koliki mrak tamo vlada.
Na sledećoj su malo pojačane boje zvezda, možda malo više a možda i ne - čisto radi eksperimenta. Drvo u prvom planu je ruinirano ledenom kišom prošle godine, ali se vegetacija lagano oporavlja od ove lementarne nepogode.
Što se tiče sledećeg kadra, situacija postaje interesantnija. Jednominutna ekspozicija prema istoku nije pokazala nijednu interesantnu astronomsku pojavu niti nebesko telo, osim nešto svetlosnog zagađenja od Knjaževca.
Ili sam bar ja tako mislio...
WB je bio 3150 tako da je nebo zadržalo plavu boju, zajedno sa svim zvezdama. Međutim, jedna tačkica je odskakala svojom bojom koja nikako nije bila plava:
Šta bi to moglo biti morao sam da proverim. Našao sam dve sjajnije zvezde desno od misteriozne crvene, ispostavilo se da je jedna od njih Zaniah (Eta Virginis) pa sam povukao liniju na dole. Vrh iznad koga se Eta projektuje, Krstatac, udaljen je 11km u pravcu nekih 120-125 stepeni. Dalje je trebalo samo u nekom planetarijum softveru pronaći zvezdu.
Ali đavola. Stellarium mi nije dao nikakve konkretne podatke o zvezdi (ili ja to nisam umeo da nađem) a Winstars takođe. Nigde nijedne kataloške oznake, samo iz potonjeg magnituda (VT 8.15 i BT 13.11), ok, bar vidim iz te razlike da je zvezda crvena. BT je svetlost u plavom kanalu a VT je takoreći vizuelna magnituda; ako je vizuelna magnituda veća od plave onda je logično da je zvezda crvena.
Da ne bude da sve maksimalno uprošćavam, evo tačne informacije: BT se meri na 435 nanometra a VT na 505. Sve je to lepo izmereno u projektu Tycho, pomoću satelita Hipparcos, i dato čovečanstvu na besplatno korišćenje.
Od neke pomoći su mi ipak bili Winstars i Stellarium. U blizini sumnjive zvezde se nalazilo par galaksija, sasvim idealno. Uzeo sam NGC4385 i pretražio njenu okolinu pomoću Simbad-a. Vrlo brzo se ispostavilo da je tražena zvezda zapravo obeležena sa SS Virginis. U pitanju je karbonski džin sa prečnikom od oko 500 Sunčevih; polupravilna promenljiva Mira tipa čiji period se meri decenijama. Ono što je ovde karakteristično to je da su sve Mira karbonske promenljive sposobne da emituju značajnu energiju u hidrogen alfa području - eto odakle crvenilo. S druge strane, temperatura od nepunih 2500 K može takođe samo da padne u crveni opseg, i eto, misterija rešena.
Sledi težak zadatak za Tamrona: sklapanje panorame. Zapravo ovo je težak zadatak za mene, budući da Tamron ima jako čudne (nepopravljive) distorzije na 17mm. To danju i nije bitno iz razloga što ako dođe do neke imperfekcije u slaganju trava ili nebo mogu i da prođu, ali zvezde moraju da budu složene u milimetar.
Uzeo sam četiri horizontalna kadra na 17mm i krenuo na sve moguće načine da ih sklapam u Photoshopu, ali nije išlo. Program ih sklopi ali iseče Orion, na drugoj strani sve zvezde duplira, i tako ukrug. Na kraju sam ispravljao (+3.5 remove distorsion) svaki frejm pojedinačno i ručno sklapao, odnosno brisao i pomerao onako kako sam najbolje mogao.
Vidimo zimski Mlečni Put na zalasku, u sredini je Orion a Vlašići desno se tope u zodijačkoj svetlosti. Ispod Vlašića se vidi Rtanj. Na kraju, ova scena zaslužuje poseban kadar: Vlašići iznad Rtnja - panorama od dva kadra pedeseticom. Na samo 13sec se naziru tragovi magline oko Vlašića.
Druga nama bitna stvar je sledeća: provesti jedan dan (i još važnije noć) tamo znači da ćete imati priliku da doživite veoma tamno nebo koje je bolje što se više ide ka većoj nadmorskoj visini.
Počinjemo iz same Sokobanje, ovo je pogled sa vidikovca pored istoimenog restorana. Pogled je prema istoku i vide se brdo Lepterija i kanjon Moravice.
Vidi se i senka tripoda na susednom brdu, dokaz koliko relektori uništavaju prizor. Ali dobro, sve za turizam - ništa za avanturizam bi mogla da glasi deviza.
Deset snimaka po 30sec svaki, dakle pet minuta ukupno, upotrebljeno je za ovaj pogled ka jugu. Objektiv pedesetica zauzdan na f2.8.
Na isečku u originalnoj rezoluciji se vidi da je nešto prošlo desno od Oriona, verovatno satelit, ali brza pretraga na Heavensabove nije dala poklapanje.
Nakon jugozapada red je bio da se okrenem ka jugu i masivu Device. Još uvek se video zimski Mlečni Put, retka zverka u proleće budući da veoma brzo, iz dana u dan, tone u dnevnu svetlost.
Pet takvih poluminutnih snimaka i eto startrailsa, to je razlog zašto volim pedeseticu. Začas sa tim objektivom dobijemo startrails.
Ako malo bolje pogledamo u većoj rezoluciji videćemo gomilu malih mrljica u Mlečnom Putu. Dvogled ili mali refraktor su za to kao stvoreni, a fokus je na levoj strani kadra. Tačnije, gledamo u sazvežđe Puppis (Krma) i tamošnju zvezdu Xi Puppis magnitude 3.5.
Objekti koji su obeleženi brojevima su:
1 - NGC2482, veliko otvoreno jato, pomalo okruglasto ali ne tako gusto;
2 - M93, sjajno otvoreno jato magnitude 6.2, jasno loptaste strukture, sa zvezdama ne baš gusto raspoređenim, magnitude 8-13 i ukupno šezdesetak članica;
3 - NGC2467, veliko, sjajno, okruglo otvoreno jato prožeto maglinom, sa rasejanim članicama magnitude 8-12.
Opisi su Herschell-ovi ako eventualno sumnjate u moje deskriptivne sposobnosti. Eto šta sve vidi jedna obična pedesetica na jednoj poluminutnoj ekspoziciji i to na tripodu. Da je piggyback na teleskopu ove strukture bi se razaznavale neuporedivo jasnije, ali ovde mi je cilj samo da vidim šta mogu da identifikujem.
Sledeći isečak je Sirius sa dole M41:
Sledi nebo sa prevoja prema Rtnju koji je na visini od 700-800mnv. Prvi snimak je Tamron 17-50 2.8 od pola minuta izlaganja, a na drugom je jedan takav snimak kombinovan sa layer-om od 101sec; kao što vidite put i zemlja se jedva naziru. Eto koliki mrak tamo vlada.
Na sledećoj su malo pojačane boje zvezda, možda malo više a možda i ne - čisto radi eksperimenta. Drvo u prvom planu je ruinirano ledenom kišom prošle godine, ali se vegetacija lagano oporavlja od ove lementarne nepogode.
Što se tiče sledećeg kadra, situacija postaje interesantnija. Jednominutna ekspozicija prema istoku nije pokazala nijednu interesantnu astronomsku pojavu niti nebesko telo, osim nešto svetlosnog zagađenja od Knjaževca.
Ili sam bar ja tako mislio...
WB je bio 3150 tako da je nebo zadržalo plavu boju, zajedno sa svim zvezdama. Međutim, jedna tačkica je odskakala svojom bojom koja nikako nije bila plava:
Šta bi to moglo biti morao sam da proverim. Našao sam dve sjajnije zvezde desno od misteriozne crvene, ispostavilo se da je jedna od njih Zaniah (Eta Virginis) pa sam povukao liniju na dole. Vrh iznad koga se Eta projektuje, Krstatac, udaljen je 11km u pravcu nekih 120-125 stepeni. Dalje je trebalo samo u nekom planetarijum softveru pronaći zvezdu.
Ali đavola. Stellarium mi nije dao nikakve konkretne podatke o zvezdi (ili ja to nisam umeo da nađem) a Winstars takođe. Nigde nijedne kataloške oznake, samo iz potonjeg magnituda (VT 8.15 i BT 13.11), ok, bar vidim iz te razlike da je zvezda crvena. BT je svetlost u plavom kanalu a VT je takoreći vizuelna magnituda; ako je vizuelna magnituda veća od plave onda je logično da je zvezda crvena.
Da ne bude da sve maksimalno uprošćavam, evo tačne informacije: BT se meri na 435 nanometra a VT na 505. Sve je to lepo izmereno u projektu Tycho, pomoću satelita Hipparcos, i dato čovečanstvu na besplatno korišćenje.
Od neke pomoći su mi ipak bili Winstars i Stellarium. U blizini sumnjive zvezde se nalazilo par galaksija, sasvim idealno. Uzeo sam NGC4385 i pretražio njenu okolinu pomoću Simbad-a. Vrlo brzo se ispostavilo da je tražena zvezda zapravo obeležena sa SS Virginis. U pitanju je karbonski džin sa prečnikom od oko 500 Sunčevih; polupravilna promenljiva Mira tipa čiji period se meri decenijama. Ono što je ovde karakteristično to je da su sve Mira karbonske promenljive sposobne da emituju značajnu energiju u hidrogen alfa području - eto odakle crvenilo. S druge strane, temperatura od nepunih 2500 K može takođe samo da padne u crveni opseg, i eto, misterija rešena.
Sledi težak zadatak za Tamrona: sklapanje panorame. Zapravo ovo je težak zadatak za mene, budući da Tamron ima jako čudne (nepopravljive) distorzije na 17mm. To danju i nije bitno iz razloga što ako dođe do neke imperfekcije u slaganju trava ili nebo mogu i da prođu, ali zvezde moraju da budu složene u milimetar.
Uzeo sam četiri horizontalna kadra na 17mm i krenuo na sve moguće načine da ih sklapam u Photoshopu, ali nije išlo. Program ih sklopi ali iseče Orion, na drugoj strani sve zvezde duplira, i tako ukrug. Na kraju sam ispravljao (+3.5 remove distorsion) svaki frejm pojedinačno i ručno sklapao, odnosno brisao i pomerao onako kako sam najbolje mogao.
Vidimo zimski Mlečni Put na zalasku, u sredini je Orion a Vlašići desno se tope u zodijačkoj svetlosti. Ispod Vlašića se vidi Rtanj. Na kraju, ova scena zaslužuje poseban kadar: Vlašići iznad Rtnja - panorama od dva kadra pedeseticom. Na samo 13sec se naziru tragovi magline oko Vlašića.
Коментари
Постави коментар