MALI MEDVED
Jedno od legendarnih sazvežđa, poznato i onima koji su zvezde videli par puta u životu, je Veliki Medved. Međutim, retko kom posmatraču može da zapadne za oko Mali Medved, sazvežđe koje upadljivo liči na svog legendarnog rođaka ali je sastavljeno iz očigledno tamnijih zvezda. Zato se Mali Medved vidi samo za vreme najtamnijih noći sa mesta gde nema svetlosnog zagađenja.
A uopšte nije teško naći ga: na vrhu njegovog repa sija Severnjača (Polaris), zvezda koja se nalazi usamljena 0.75 uglovnih stepeni od Severnog nebeskog pola. Još prostije: to je ona izolovana zvezda, daleko od svih sazvežđa, koja sija na severu na nekih 45 stepeni visine (na pola puta do zenita).
Upravo zbog relativno spore rotacije neba u okolini severnog pola moguće je baviti se dužim ekspozicijama. Snimio sam 19 light-frejmova sa po 30sec sa tripoda. Pošto su blizu pola zvezde se skoro uopšte nisu micale. Objektiv je bio pedesetica pritvorena na 2.8; rezultat je prihvatljivo polje uz nešto distorzije u krajnjem gornjem delu kadra.
Uz obradu u Irisu i PS-u snimak je ispao korektno sa graničnom magnitudom od okvirno 12mag. To sa samo 10min izlaganja i nije loše. U prevodu, prosečan 50-60mm dvogled bi trebalo da dosegne ovu granicu - u idealnim uslovima.
Takođe, glavne zvezde ovog sazvežđa su malo naglašene u obradi da bi se jasnije izdvojile iz pozadine. Efekat je sličan korišćenju slabijeg soft-filtera.
Da se vratimo Severnjači, reč je o zvezdi koja je najsjajnija u sazvežđu. Mali Medved (Ursa Minor) je bilo jedno od 44 modernih sazvežđa koja je klasifikovao Ptolemej u II veku n.e., s tim da je tad Severnjača izgleda bila za celu magnitudu tamnija. U slučaju da je to tačno mi danas nemamo nikakvo objašnjenje za to.
Severnjača je višestruki sistem i glavna komponenta je žuti gigant koji pulsira. Danas je svrstavamo u klasične cefeide (tip I) mada je u jednom periodu ranije smatrana za tip II cefeida. Osnovna razlika između cefeida tip I i II je u tome što one (logično) nastaju iz zvezda populacije I i II. Prve su mlade zvezde nastale u spiralnim granama, bogate metalima a druge su stare i siromašne metalima. Pritom ovo "metali" ne treba shvatiti bukvalno; reč je o svim drugim elementima sem vodonika i helijuma.
Dalje, amplituda i period pulsacija su se prilično menjali u zadnjih pola veka. Nisu to neke velike vrednosti, recimo da je magnituda varirala za 0.05-0.1mag ali u okviru toga je zvezda bila potpuno nepredvidiva. Takođe je temperatura površine oscilovala nekad za 50K a nekad triput više tako da je jedino za sada tumačenje činjenica da možda orbita ovih nekoliko pratioca dovodi do promena na glavnoj komponenti.
Veoma blizu Severnjače je Severni pol, ovde je označen. Interesantno je da je ova zvezda označavana kao polarna zvezda tek od srednjeg veka; zbog precesije ekvinoksa za vreme Hrista je Severni nebeski pol bio bez vidljivih zvezda.
Slučaj je hteo da se u ovom sazvežđu, bukvalno prilepljena uz zvezdu, nađe i odlazeća kometa Lovejoy (C/2014 Q2). Njena poslednja procenjena magnituda je bila 8.5 pa je stoga bila lako vidljiva kao slaba zelenkasta mrljica, ali bez ikakvih detalja ili repa.
Takođe u ovom sazvežđu se kriju pravi teleskopski dragulji NGC6217 i 6251. Prvu sam locirao kao nekoliko svetlih piksela, reč je o spiralnoj galaksiji koja se upravo sad nalazi u periodu intenzivnog formiranja zvezda (termin "upravo sad" je malo drugačije definisan u kosmologiji, strogo uzevši ovo se desilo pre 67 miliona godina). Druga galaksija je takođe dragulj Malog Medveda kao Sejfertov objekt; njeno jezgro izbacuje gigantski mlaz materije što sve govori u prilog rada crne rupe. Nažalost, sa ovako malim objektivom nije moguće detektovati ovu galaksiju.
A uopšte nije teško naći ga: na vrhu njegovog repa sija Severnjača (Polaris), zvezda koja se nalazi usamljena 0.75 uglovnih stepeni od Severnog nebeskog pola. Još prostije: to je ona izolovana zvezda, daleko od svih sazvežđa, koja sija na severu na nekih 45 stepeni visine (na pola puta do zenita).
Upravo zbog relativno spore rotacije neba u okolini severnog pola moguće je baviti se dužim ekspozicijama. Snimio sam 19 light-frejmova sa po 30sec sa tripoda. Pošto su blizu pola zvezde se skoro uopšte nisu micale. Objektiv je bio pedesetica pritvorena na 2.8; rezultat je prihvatljivo polje uz nešto distorzije u krajnjem gornjem delu kadra.
Uz obradu u Irisu i PS-u snimak je ispao korektno sa graničnom magnitudom od okvirno 12mag. To sa samo 10min izlaganja i nije loše. U prevodu, prosečan 50-60mm dvogled bi trebalo da dosegne ovu granicu - u idealnim uslovima.
Takođe, glavne zvezde ovog sazvežđa su malo naglašene u obradi da bi se jasnije izdvojile iz pozadine. Efekat je sličan korišćenju slabijeg soft-filtera.
Da se vratimo Severnjači, reč je o zvezdi koja je najsjajnija u sazvežđu. Mali Medved (Ursa Minor) je bilo jedno od 44 modernih sazvežđa koja je klasifikovao Ptolemej u II veku n.e., s tim da je tad Severnjača izgleda bila za celu magnitudu tamnija. U slučaju da je to tačno mi danas nemamo nikakvo objašnjenje za to.
Severnjača je višestruki sistem i glavna komponenta je žuti gigant koji pulsira. Danas je svrstavamo u klasične cefeide (tip I) mada je u jednom periodu ranije smatrana za tip II cefeida. Osnovna razlika između cefeida tip I i II je u tome što one (logično) nastaju iz zvezda populacije I i II. Prve su mlade zvezde nastale u spiralnim granama, bogate metalima a druge su stare i siromašne metalima. Pritom ovo "metali" ne treba shvatiti bukvalno; reč je o svim drugim elementima sem vodonika i helijuma.
Dalje, amplituda i period pulsacija su se prilično menjali u zadnjih pola veka. Nisu to neke velike vrednosti, recimo da je magnituda varirala za 0.05-0.1mag ali u okviru toga je zvezda bila potpuno nepredvidiva. Takođe je temperatura površine oscilovala nekad za 50K a nekad triput više tako da je jedino za sada tumačenje činjenica da možda orbita ovih nekoliko pratioca dovodi do promena na glavnoj komponenti.
Veoma blizu Severnjače je Severni pol, ovde je označen. Interesantno je da je ova zvezda označavana kao polarna zvezda tek od srednjeg veka; zbog precesije ekvinoksa za vreme Hrista je Severni nebeski pol bio bez vidljivih zvezda.
Slučaj je hteo da se u ovom sazvežđu, bukvalno prilepljena uz zvezdu, nađe i odlazeća kometa Lovejoy (C/2014 Q2). Njena poslednja procenjena magnituda je bila 8.5 pa je stoga bila lako vidljiva kao slaba zelenkasta mrljica, ali bez ikakvih detalja ili repa.
Takođe u ovom sazvežđu se kriju pravi teleskopski dragulji NGC6217 i 6251. Prvu sam locirao kao nekoliko svetlih piksela, reč je o spiralnoj galaksiji koja se upravo sad nalazi u periodu intenzivnog formiranja zvezda (termin "upravo sad" je malo drugačije definisan u kosmologiji, strogo uzevši ovo se desilo pre 67 miliona godina). Druga galaksija je takođe dragulj Malog Medveda kao Sejfertov objekt; njeno jezgro izbacuje gigantski mlaz materije što sve govori u prilog rada crne rupe. Nažalost, sa ovako malim objektivom nije moguće detektovati ovu galaksiju.
C/2014 Q2
C/2014 Q2
Коментари
Постави коментар