IZLAZAK ZIMSKOG MESECA
Položaj ekliptike (putanje po kojoj se prividno kreću Sunce i planete na nebu) je nagnut u odnosu na osu rotacije naše planete. To u praksi znači da prometni autoput kojim se kreću članovi Sunčevog Sistema izlazi na istoku pod izvesnim uglom, a zalazi na zapadu takođe pod uglom - na Zemljinom ekvatoru ljudi bi mogli vrlo jasno da vide da nebeska tela ne izlaze pod pravim uglom. U odnosu na ekvatorijalnu ravan ekliptika je nagnuta za 23.5 stepeni.
Zašto je ovo bitno za mene? Hteo sam da fotografišem izlazak punog Meseca, kakve veze ta filozofija ima...
Ima.
Kroz istoriju astronomije (a povezano s tim, i astrologije) ekliptika je bila najvažnija stvar. Trebalo je odrediti u kom sazvežđu se tih dana kreće Sunce, to nije moglo bez detaljnih zvezdanih karata i razumevanja osnova geometrije. To je bilo poželjno znati zbog praćenja usklađenosti sa kalendarom. Takođe, ovde se onda pojavljuje i pojas od po 9 stepeni iznad i ispod ekliptike, poznat kao zodijak, koji obuhvata 12 sazvežđa u kojima se kreću objekti Sunčevog Sistema.
Zodijak kao neka vrsta sistema za orijentaciju je davno napušten. U srednjem veku, pa i koju stotinu godina kasnije, mogao je da se nađe ekliptični koordinatni sistem merenja položaja zvezda - neprecizan i sklon greškama u samom startu, danas potpuno napušten. Naravno, sve što je netačno i neprecizno zapravo je poželjno kad je u pitanju mlađa i bludna sestra astronomije - astrologija; tako da je 12 zodijačkih sazvežđa tamo sve i svja.
Ako bismo krenuli da posmatramo položaj Sunca krajnje precizno na svojoj prividnoj godišnjoj putanji videlo bi se njegovo oscilovanje oko putanje. Za po nekoliko stepeni često skoči gore ili dole. Zato je srednjevekovni posmatrač čupao kosu; u pitanju nije Sunce već Jupiter koji svojom gravitacijom vuče Zemlju iznad ili ispod ravni ekliptike. I inače je Jupiter u najvećem broju slučajeva uzrok svih gravitacionih problema i poremećaja u orbitama nebeskih tela u Sunčevom Sistemu.
Znači da ekliptika nije neka pravilno zakucana ravan kojom arbitrarno možemo verovati.
Mesečev položaj na nebu je kružnica koja je takođe nagnuta u odnosu na ekliptiku za vrlo malo, tačnije za pet stepeni. Posledica: povremena pomračenja Sunca i Meseca. Stari posmatrači su obeležavali na nebu položaje tih pomračenja i tako se vrlo precizno dobijao iscrtan pravac ekliptike. Ostalo je još samo da se predvidi kad će Mesec i u kojoj tački da preseče ekliptiku i pomračenje je predskazano. Zapravo Mesec seče ekliptiku dva puta mesečno i poenta je samo da li će pritom u tom momentu naići na Sunce ili ne.
Izlazak punog Meseca iznad Beljanice je nešto što sam unapred planirao da snimim. Za prva dva snimka je korišćen objektiv 50 1.8; za treći 80-200 na 135mm a ostalo je Tamron 17-50 2.8. Pošto je razlika između sjaja Meseca i okolnog pejzaža naprosto bila prevelika - slike br 2 i 3 su snimane iz više ekspozicija. Tačnije samo dve, ali je maskiranje bilo pipav posao jer se pritom i položaj Meseca na nebu promenio.
Ono što je posledica svih ovih tehničko-nebesko-mehaničkih aspekata je upravo srž problema. Zbog položaja ekliptike zimi noć pada brže nego leti. Eto, mogao sam sve da sažmem u jednu rečenicu, kao i svu prateću problematiku. Kad leti snimam izlazak punog Meseca dovoljna je uglavnom jedna ekspozicija u pravom momentu i na pravom mestu, a ovde je upravo u tom momentu pejzaž već neuporedivo tamniji.
Koga zanima dalja elaboracija neka potraži i istraži fenomen "belih noći".
Mesec nad močvarom, kako romantično. Čak sam i CPL skinuo a nebo ostaje kristalno plavo; po tome se vidi koliki je sjaj punog Meseca. Međutim, dok sam petljao oko tripoda začulo se zavijanje šakala koji, logično, verovatno bi pošli do vode. Premda po čoveka bezopasan (bar se nadam) to je bio signal da opalim pokoju još sličicu i da se čistim odatle...
Na ovom snimku se vidi približno jedan deo ekliptike, onaj prema zapadu. Tu liniju obeležavaju planete Venera i Mars, a praznim kvadratićem sam označio položaj Neptuna koji se ne vidi jer je suviše slabog sjaja (u tom momentu magnitude oko 8). Levo malo izvan granice kadra je Uran koji bi se video kao slaba tačkica (mag 5.9), ali rekoh, izvan je granice kadra.
Obeleženi objekti:
Zašto je ovo bitno za mene? Hteo sam da fotografišem izlazak punog Meseca, kakve veze ta filozofija ima...
Ima.
Kroz istoriju astronomije (a povezano s tim, i astrologije) ekliptika je bila najvažnija stvar. Trebalo je odrediti u kom sazvežđu se tih dana kreće Sunce, to nije moglo bez detaljnih zvezdanih karata i razumevanja osnova geometrije. To je bilo poželjno znati zbog praćenja usklađenosti sa kalendarom. Takođe, ovde se onda pojavljuje i pojas od po 9 stepeni iznad i ispod ekliptike, poznat kao zodijak, koji obuhvata 12 sazvežđa u kojima se kreću objekti Sunčevog Sistema.
Zodijak kao neka vrsta sistema za orijentaciju je davno napušten. U srednjem veku, pa i koju stotinu godina kasnije, mogao je da se nađe ekliptični koordinatni sistem merenja položaja zvezda - neprecizan i sklon greškama u samom startu, danas potpuno napušten. Naravno, sve što je netačno i neprecizno zapravo je poželjno kad je u pitanju mlađa i bludna sestra astronomije - astrologija; tako da je 12 zodijačkih sazvežđa tamo sve i svja.
Ako bismo krenuli da posmatramo položaj Sunca krajnje precizno na svojoj prividnoj godišnjoj putanji videlo bi se njegovo oscilovanje oko putanje. Za po nekoliko stepeni često skoči gore ili dole. Zato je srednjevekovni posmatrač čupao kosu; u pitanju nije Sunce već Jupiter koji svojom gravitacijom vuče Zemlju iznad ili ispod ravni ekliptike. I inače je Jupiter u najvećem broju slučajeva uzrok svih gravitacionih problema i poremećaja u orbitama nebeskih tela u Sunčevom Sistemu.
Znači da ekliptika nije neka pravilno zakucana ravan kojom arbitrarno možemo verovati.
Mesečev položaj na nebu je kružnica koja je takođe nagnuta u odnosu na ekliptiku za vrlo malo, tačnije za pet stepeni. Posledica: povremena pomračenja Sunca i Meseca. Stari posmatrači su obeležavali na nebu položaje tih pomračenja i tako se vrlo precizno dobijao iscrtan pravac ekliptike. Ostalo je još samo da se predvidi kad će Mesec i u kojoj tački da preseče ekliptiku i pomračenje je predskazano. Zapravo Mesec seče ekliptiku dva puta mesečno i poenta je samo da li će pritom u tom momentu naići na Sunce ili ne.
Izlazak punog Meseca iznad Beljanice je nešto što sam unapred planirao da snimim. Za prva dva snimka je korišćen objektiv 50 1.8; za treći 80-200 na 135mm a ostalo je Tamron 17-50 2.8. Pošto je razlika između sjaja Meseca i okolnog pejzaža naprosto bila prevelika - slike br 2 i 3 su snimane iz više ekspozicija. Tačnije samo dve, ali je maskiranje bilo pipav posao jer se pritom i položaj Meseca na nebu promenio.
Ono što je posledica svih ovih tehničko-nebesko-mehaničkih aspekata je upravo srž problema. Zbog položaja ekliptike zimi noć pada brže nego leti. Eto, mogao sam sve da sažmem u jednu rečenicu, kao i svu prateću problematiku. Kad leti snimam izlazak punog Meseca dovoljna je uglavnom jedna ekspozicija u pravom momentu i na pravom mestu, a ovde je upravo u tom momentu pejzaž već neuporedivo tamniji.
Koga zanima dalja elaboracija neka potraži i istraži fenomen "belih noći".
Mesec nad močvarom, kako romantično. Čak sam i CPL skinuo a nebo ostaje kristalno plavo; po tome se vidi koliki je sjaj punog Meseca. Međutim, dok sam petljao oko tripoda začulo se zavijanje šakala koji, logično, verovatno bi pošli do vode. Premda po čoveka bezopasan (bar se nadam) to je bio signal da opalim pokoju još sličicu i da se čistim odatle...
Na ovom snimku se vidi približno jedan deo ekliptike, onaj prema zapadu. Tu liniju obeležavaju planete Venera i Mars, a praznim kvadratićem sam označio položaj Neptuna koji se ne vidi jer je suviše slabog sjaja (u tom momentu magnitude oko 8). Levo malo izvan granice kadra je Uran koji bi se video kao slaba tačkica (mag 5.9), ali rekoh, izvan je granice kadra.
Obeleženi objekti:
Коментари
Постави коментар