ŠUMADIJSKI BLUES

Sve je obećavalo idealno veče; veoma vedro i transparentno nebo, Mesec izlazi tek oko ponoći, ja raspoložen... Nije mi smetala ni visoka ambijentalna temperatura od nekih 25C - noću je leti u planinama toplo a u dolinama hladno, jer hladan vazduh ide dole. Ujutru se dešava obrnut proces.

Plan je bio da odem u brda istočno od Jagodine, tamo gde je faktički granica Šumadije i Pomoravlja, i da snimim Mlečni Put širokougaonim objektivom a istovremeno i teleskopom neko od više stotina čudesa upravo na južnom nebu. Dva eosa su bila pripremljena, akumulator za napajanje takođe.

Kad smo došli moja lepša polovina i ja, ispostavilo se da je iznad Jagodine neki čudan ali ujedno i romatničan fenomen. Ličilo je na niske stratuse mada sam pre sklon da poverujem da je reč o dimu nekog od požara u okolini. Kasnije sam proverio na satelitu, nema nikakvog požara. Bilo kako bilo, nikad nisam video stratuse na 100-200m visine.

 

 Nakon što sam počeo da pakujem opremu ispostavilo se da sam zaboravio tegove za EQ6 montažu. Nemoguće je precizno snimanje bez tegova, naročito sa dva aparata i nemalim teleskopom a sve to smešteno poprilično van ravnotežne tačke. Sila bi najverovatnije možda i oborila montažu jer se na jugu tubus nalazi horizontalno, tj u najnezgodnijem položaju za balans.

Pobesneo sam, to je značilo da teleskop i jedan aparat ostaju u kutiji. Drugi aparat ide na golu montažu tj na prstenove i to bez ikakvog protivtega. Lično mislim da je težina 40d i tamrona 17-50 neosetna za montažu koja je deklarisana na 20kg (negde piše i 25kg) nosivosti. Pritom se to odnosi na teleskope sa većim uvećanjem; za 17mm žižne daljine bi mogla da nosi i fotoaparat od 100kg.

Stavio sam, dakle, nebalansiran teret na montažu i uključio praćenje. Kasnije se ispostavilo da sam bio u pravu, montaža nije pokazala ni najmanje odstupanje u praćenju što se videlo na finalnoj slici. Pola sata praćenja je dalo odstupanje između prvog i zadnjeg frejma od jednog reda piksela (!) a to bi pre bila greška useveravanja nego greška vođenja.

U suštini ovo mesto je obilovalo svetlosnim zagađenjem što je u obradi korigovano gradijent alatom u Irisu. Takođe je bilo i posla u PS-u. Ukupno 31 snimak po minut na ISO1600 i f4.0 su složeni u finalnu sliku. I da, varao sam: zemlja je preuzeta sa prvog snimka.

 

Treba pohvaliti i Tamron 17-50 2.8, pored toga što je neverovatno oštar već na 2.8 vrlo je zahvalan za snimanje i na f4.0. Mnogo manje hromatske aberacije ima u odnosu na Canon 18-55IS a naročito mi se dopala kočnica kojom se objektiv blokira na 17mm. U praksi Canon 18-55IS me je bezbroj puta izbacio iz takta jer se u toku noći neosetno pomeri sa 18mm na 19-20mm. To su mnogi rešavali selotejpom a ja sam jedno vreme snimao redovno na 20mm.

I upravo kad je jedno snimanje završeno, oprema popakovana i nazad; imali smo predivnu priliku da gledamo izlazak krvavo crvenog Meseca iznad Jagodine. Pošto sam vozio nisam bio u stanju da nađem nijedno iole pristojno mesto za snimanje ovakvog kadra, tako da ostaje samo da mi verujete na reč da se u pozadini čuo blues.