MAGLINA IC 1295 (PONOVO)
Kad sam poslednji put vodio bitku sa ovim objektom situacija je bila konfuzna ali na kraju ipak vesela. Hteo sam jedno da snimim a snimio sam nešto drugo, jednako lepo i fascinantno. Znao sam da ovoj, poprilično zaboravljenoj (neopravdano!) planetarnoj maglini dugujem bar još jedno snimanje.
U međuvremenu od par godina se ništa nije izmenilo u spisku moje opreme, nije se promenilo ni nebo kod mene kući ali sam mislio da su moje sposobnosti izvlačenja skrivenih detalja u obradi danas bolje. Kasnije o tome.
Ključni objekt za traženje u ovom gusto naseljenom delu Mlečnog Puta je zbijeno jato NGC6712, magnitude 8.2 što je neki prosek i prečnika 7 minuta što takođe nije mnogo ali je dovoljno da se jato uoči vizuelno teleskopom. Poređenja radi, najfascinantnije jato na severnoj hemisferi, M13 u Herkulesu je 6 puta sjajnije i ima duplo veći ugaoni prečnik.
To bi sve značilo da je ovo jato otkrio francuski astronom Le Gentil, nešto pre Herschella. Naravno da tad nije postojala nikakva forma fotografije (reč je o kraju XVIII veka) pa je Francuz svoje otkriće opisao kao "prava maglina", da bi napravio razliku u odnosu na M11.
Engleski orguljaš nemačkog porekla je tridesetak godina posle njega opisao "loptastu maglinu" ali i dalje nije svojim teleskopima mogao da otkrije zvezdanu strukturu ovog jata. Na kraju je njegov sin (John Herschell) pedeset godina NGC6712 definisao kao globularni zvezdani klaster, odnosno zbijeno jato - što je zapravo tačan odgovor na pitanje postavljeno skoro vek pre.
U gornjem desnom uglu se nalazi NGC6712 a u donjem levom planetarna maglina IC1295. Ukupno 65 snimaka po 20sec i ISO1600 je iskorišćeno za stakiranje i naknadnu obradu. Ekspozicije su malo skraćene da bi praćenje oko ekliptike bilo preciznije, na 30sec je jedan deo snimaka imao loše praćenje.
Da bi ste na pravi način shvatili neuhvatljivost ove magline i težinu obrade potrebne da se detalji pojave, ovde imamo i isečak iz jednog originalnog RAW fajla koji je samo smanjen za web i prebačen u JPEG. Uporedite sa prethodnim snimkom: da se primetiti da se jato jedva nazire a od magline ni traga ni glasa. Ovo je otprilike ujedno i ono što se okom može videti kroz amaterski teleskop. Vidi se i slučajni satelit ili neko kosmičko đubre u prolazu desno od NGC6712:
Pošto je snimanje izvedeno krajem avgusta 2011g ovo su stare obrade. Ponovo sam uradio domaći i obradio stare fajlove s namerom da izvučem neki detaljčić više, međutim veliko je pitanje da li sam u tome uspeo. Pre će biti da su ovi detalji neki fizički maksimum koji je moguće izvući iz datih uslova; za bolje rezultate mi treba bolje nebo i duža ekspozicija.
U međuvremenu od par godina se ništa nije izmenilo u spisku moje opreme, nije se promenilo ni nebo kod mene kući ali sam mislio da su moje sposobnosti izvlačenja skrivenih detalja u obradi danas bolje. Kasnije o tome.
Ključni objekt za traženje u ovom gusto naseljenom delu Mlečnog Puta je zbijeno jato NGC6712, magnitude 8.2 što je neki prosek i prečnika 7 minuta što takođe nije mnogo ali je dovoljno da se jato uoči vizuelno teleskopom. Poređenja radi, najfascinantnije jato na severnoj hemisferi, M13 u Herkulesu je 6 puta sjajnije i ima duplo veći ugaoni prečnik.
To bi sve značilo da je ovo jato otkrio francuski astronom Le Gentil, nešto pre Herschella. Naravno da tad nije postojala nikakva forma fotografije (reč je o kraju XVIII veka) pa je Francuz svoje otkriće opisao kao "prava maglina", da bi napravio razliku u odnosu na M11.
Engleski orguljaš nemačkog porekla je tridesetak godina posle njega opisao "loptastu maglinu" ali i dalje nije svojim teleskopima mogao da otkrije zvezdanu strukturu ovog jata. Na kraju je njegov sin (John Herschell) pedeset godina NGC6712 definisao kao globularni zvezdani klaster, odnosno zbijeno jato - što je zapravo tačan odgovor na pitanje postavljeno skoro vek pre.
U gornjem desnom uglu se nalazi NGC6712 a u donjem levom planetarna maglina IC1295. Ukupno 65 snimaka po 20sec i ISO1600 je iskorišćeno za stakiranje i naknadnu obradu. Ekspozicije su malo skraćene da bi praćenje oko ekliptike bilo preciznije, na 30sec je jedan deo snimaka imao loše praćenje.
Da bi ste na pravi način shvatili neuhvatljivost ove magline i težinu obrade potrebne da se detalji pojave, ovde imamo i isečak iz jednog originalnog RAW fajla koji je samo smanjen za web i prebačen u JPEG. Uporedite sa prethodnim snimkom: da se primetiti da se jato jedva nazire a od magline ni traga ni glasa. Ovo je otprilike ujedno i ono što se okom može videti kroz amaterski teleskop. Vidi se i slučajni satelit ili neko kosmičko đubre u prolazu desno od NGC6712:
Pošto je snimanje izvedeno krajem avgusta 2011g ovo su stare obrade. Ponovo sam uradio domaći i obradio stare fajlove s namerom da izvučem neki detaljčić više, međutim veliko je pitanje da li sam u tome uspeo. Pre će biti da su ovi detalji neki fizički maksimum koji je moguće izvući iz datih uslova; za bolje rezultate mi treba bolje nebo i duža ekspozicija.
Ovde se da primetiti da je izrez krupniji. Što se tiče magline danas znamo da je IC1295 veoma slabog ukupnog sjaja - navodi se sve između 12 i 15mag. Prečnik je oko jednog ipo minuta što je i iznad proseka za planetarne magline koje su uglavnom i manje; oblik na slikama je vrlo često toroidan (prstenast) i pomalo podseća na čuvenu M57, ako ni po čemu drugom onda po prečniku.
Boja je veselo plava što znači da se radi uglavnom o sjaju jonizovanog kiseonika (OIII). Šteta što nisam imao OIII ili bar neki broadband LP filter, sigurno bi se izvuklo još detalja. Za kraj ostavljam krupniji kadar same magline:
Коментари
Постави коментар