ČEGA SVE NEMA U LAVU

Iskoristio sam priliku da uhvatim nešto vedrog neba pre nego što naiđe naoblačenje. Mesec je izlazio oko ponoći i po svim prognostičkim modelima ja sam imao nekoliko sati veoma transparentnog neba, ostalo je samo da nađem neku prilično tamnu lokaciju što u Bavarskoj i nije tako lako, moralo je da se vozi nepunih stotinak kilometara.

Ali prognoze su jedno a realnost drugo, milion puta smo se svi u to uverili. Mnogo puta zahlađenje zakasni ali ovog puta je realnost išla na moju štetu. Cirusi su dominirali svuda od popodneva i to se nastavilo i noću, tako da sam snimao kroz rupe u cirusima. Čak ni tad nije bilo moguće izbeći da nevidljivi slojevi cirusa pređu preko snimka i da naprave oreol oko svetlijih zvezda - ne, nisam koristio fog filter, ovo je Majka Priroda sama udesila.

Ukupno svega 11x30sec na pedesetici na f2.8, plus cirusi:

Ono što se vidi na ovom snimku je glava Lava (Leo) i odmah treba reći da je podešavanje realnih  nebeskih boja kad imate ciruse veoma često skoro nemoguća misija. Oblaci imaju braon-ljubičastu komponentu koja dolazi od refleksije LP-a, a nebo onda kad to redukujete odlazi u plavu nijansu. Ali eto, ovo je kompromis koji mora da se plati da bi se uopšte imao snimak u ovakvoj situaciji. A čega interesantnog ima na snimku, to je sledeća tema.

Zapravo bolje bi bilo krenuti s tim čega nema na snimku. Nema npr male patuljaste galaksije Leo I koja se nalazi tik iznad Regulusa, najsjajnije zvezde na snimku. Zeleni kanal na 200% rezolucije mi se činio kao najpogodniji:

 

Dobro, treba biti iskren i priznati da je ova galaksijica teška meta i za teleskope, naročito ako nebo nije spremno da sarađuje. Cirusi su apsolutno restriktivni prema galaksijama, to je poznato i nema veze sa tim koliko tamno nebo u suštini imate. Svojevremeno sam je snimio teleskopom, ali to je sasvim druga tema.

Ovde se osim toga trenutno nalazila i kometa 29P/Schwassmann-Wachmann, odnosno nije se nalazila. Dakle tu je - a nije.

 

Monohromatski stek je rastegnut maksimalno i kometa magnitude 11.6mag je definitivno ispod granice detekcije. Sa procenjenom komom od 4 minuta (to je ovde krug prečnika 13 piksela) ova kometa je daleko od zvezde 11.6mag koja sav svoj sjaj koncentriše na daleko manjoj površini. Čisto ilustracije radi, ovo je zvezda sjaja 11.6mag:

Početkom XX veka su još uvek u modi bili veliki refraktori. Po mnogo čemu je teleskop sa sočivima superioran kad je optički deo priče u pitanju, osim po svojoj korekciji (uglavnom aksijalne) hromatske aberacije. Tad nije bilo poznato kako se prave ED stakla koja u suštini mogu biti od velike pomoći u korekciji tj smanjenju hromatske aberacije. Optičari su morali da staklo tope sa dodatkom više desetina raznoraznih jedinjenja, pa još u različitim proporcijama i na različite načine, i da svaki put strpljivo čekaju da se staklo ohladi, obradi i tek onda testira. Nije onda uopšte čudno što je optički razvoj bio vrlo spor i mukotrpan, a osim poboljšavanja samog kvaliteta optike, bilo je tu i mnogo rada oko poboljšavanja samo procesa proizvodnje stakla. Staklo za čaše i prozore se ipak drastično razlikuje od optičkog stakla, tako da je potreban po više osnova drugačiji postupak.

Lantan kao dodatak staklu je otkriven tek tridesetih a torijum pedesetih, proći će još decenije do široke upotrebe ovih, u suštini radioaktivnih elemenata u fotografskoj industriji - danas naravno da niko ne pravi više radioaktivne objektive, ali su oni dosta pomogli trasirajući put prema našim današnjim ED staklima. Ali pre sto godina nije bilo toga i svi refraktori su zapravo bili gigantski ahromati. Jedan od njih je bio smešten u Hamburgu i imao je aperturu 60cm (što je tek malo manje od beogradskog Cajsa) i žižnu daljinu 9m, što će reći f15. Objektiv je bio dublet i imao je, naravno, solidnu hromatsku aberaciju što i nije bio toliki problem za vizuelno posmatranje. Problem je bila astrofotografija pošto su tadašnje fotografske ploče bile osetljive samo u plavom delu spektra - a fokusirati vizuelno i staviti ploču je samim tim garantovalo da će fokus u plavom delu spektra biti promašen. Kasnije je problem rešen tako što je dodat poseban objektiv korigovan za plavu i zelenu boju, koji se po potrebi brzo menjao radi fotografisanja. Osim toga, ovaj instrument je imao i tzv Iris sistem, koji umnogome podseća na današnju blendu kod fotografskih objektiva: bilo je moguće redukovati aperturu i birati bilo koju vrednost od 5cm do 60cm.

Posle svega nije uopšte čudno što velika većina otkrića sa ove opservatorije nije nastala gorepomenutim refraktorom, već reflektorom od jednog metra aperture koji je tipične njutnovske konstrukcije. Ogledalo je bilo stakleno i posrebreno, neverovatno kratke žižne daljine za to vreme: 3m odnosno f3 odnosa. Usput, ogledalo se redovno deformisalo pod svojom težinom, zavisno od položaja koji je teleskop u prostoru zauzimao, pa je proizvođač Zeiss morao da naknadno isporuči novi, jači nosač ogledala. Nakon toga je instrument postao neverovatno koristan, pa je otkriveno mnogo asteroida i tri komete, među kojima i gorepomenuta 29P/Schwassmann-Wachmann. Doduše, nju danas samo uz pomoć mašte možemo svrstati u komete.

Kometa 29P se danas svrstava u grupu kentaura. Ovo su nebeska tela koja imaju osobine i kometa i asteroida, baš kao što i mitološki kentauri imaju izgled i konja i čoveka. I ovo je zapravo jedna od najboljih definicija; sve ostale su beznadežno raznolike i inkonzistentne koje podsećaju na šaroliku političku podelu u nekoj pseudodemokratskoj zemlji. Recimo Minor Planet Center uzima perihelion i veliku poluosu putanje kao repere dok JPL uzima samo veliku poluosu. Zašto veliku poluosu a ne aphelion? Zato što je velika poluosa statistički najčešća udaljenost kentaura na svojoj orbiti oko Sunca i zato što vrlo često te orbite budu skoro kružne. Razlika stoga između periheliona i apheliona nije tako izražena i teška je za detekciju; a još jedan razlog su konstantne perturbacije odnosno promene ionako nestabilne orbite. Ali ostavimo ove čisto geometrijske pojmove studentima astronomije, bitno je da je kentaur nešto što orbitira između Jupitera i Neptuna po najprostijoj klasifikaciji. Naprednije klasifikacije uzimaju čak i simulacije orbite kentaura u narednih 10 miliona godina, ali dobro, ovo je napredak u nauci koji je striktno vezan za sadašnju procesorsku snagu a ne neki realan intelektualni ili teorijski proboj u otkrivanju novih činjenica vezanih za kentaure.

Dakle, kentauri orbitiraju po ne baš razvučenim orbitama kao komete, dakle liče na asteroide; ali mogu da razviju i komu kao komete. Odakle ova diskrepanca? 

Situacija se uprošćava ako asteroide i komete razdvojimo u dve posebne klase nebeskih tela po svom sastavu. Nije samo orbita ta koja ih razlikuje; komete su generalno labavi konglomerati svega i svačega koji potiču iz jednog drugog sveta i prepune su isparljivih ledova koji u unutrašnjem Sunčevom sistemu jednostavno proključaju i generišu čitave oblake gasova koji eruptiraju ispod površine. Budući da jedna kometa provodi recimo 99% vremena u hladnom i udaljenom delu Sunčevog sistema (gde je inače i nastala) a svega 1% ključajući blizu Sunca, jasno je da komete svoj gasoviti šou mogu da ponove više puta. Asteroidi, s druge strane, mnogo su čvšći i gušći po sastavu i uglavnom nemaju tih isparljivih supstanci jer najveći (ili možda sav) deo vremena provode na putanji koja je veoma topla, odnosno u unutrašnjem Sunčevom sistemu. Svejedno je da li su asteroidi imali ledove u svom sastavu pa su oni isparili, ili su se po novijim shvatanjima formirali ovde gde ledenih gasova zbog visoke temeprature nema, ali asteroidi za razliku od kometa u tipičnom slučaju ne sadrže smrznute gasove. Čak i da su nešto imali od tih ledova, asteroidi bi to spržili i ispalili za mali broj svojih obilazaka - opet imajte u vidu da komete možda 1% vremena provode ključajući; ovo je i osnovni razlog zašto komete mogu da potraju minimalno 200 obilazaka oko Sunca, i to pod uslovom da su to spektakularne komete.

Ali ima i kentaura koji imaju komu: negde oko tridesetak ih je poznato do danas da razvijaju komu u odnosu na oko hiljadu klasifikovanih. Ovde stupa na scenu razlika u sastavu odnosno pretpostavka da su kentauri zapravo migrirali iz spoljnog u unutrašnji Sunčev sistem negde u relativno bliskoj prošlosti. Opet, pravi asteroidi su planetezimali nastali u unutrašnjem Sunčevom sistemu i generalno su mnogo više stenoviti i metalni po svom sastavu nego što imaju metanski led kao objekti iz hladnijih delova sistema. To su sve tela koja su trebala da naprave planetu između Marsa i Jupitera, ali je svaki Jupiterov prolazak gravitaciono rasturao diskoteku i ometao agregaciju i kondenzaciju u veće nebesko telo.

Dakle, kometa 29P je kentaur i kreće se po relativno kružnoj orbiti. Rep je slabo izražen kako zbog kružne putanje tako i zbog položaja u odnosu na nas (uvek je blizu opozicije, kao npr Jupiter čiju fazu nikad nećemo videti sa Zemlje) tako da sve što možemo snimiti je koma. Ali zato ovo je kometa čije erupcije u proseku 7-8 puta godišnje naprave klasičan spektakl (uz tridesetak manjih koji su ispod jedne magnitude). Tok događaja najčešće ide ovako: kometa je na prosečnih 16mag, eksplodira i za dva sata dostigne 1-5mag veći sjaj; zatim sjaj lagano opada dve nedelje dok se koma širi u prečniku i onda se sve lagano vraća u pređašnje stanje. Neki prosek je da kometa ima sjaj 10-18mag, tako da se kompletna orbita može snimati sa Zemlje i upravo toj činjenici dugujemo što smo ovu kometu praktično kontinuirano pratili i proučavali još od otkrića - dobro, ne baš 100% kontinuirano već možda 80% vremena, pre svega zbog činjenice da kometa može da se nađe prividno i iza Sunca, kao i bilo koja spoljna planeta.

Na mom snimku je kometa van erupcije, odnosno u relativno povoljnom položaju za snimanje i predviđenom magnitudom od 11.6mag. Ako bi se tu desila neka velika erupcija, mogao bih to da snimim i običnom pedeseticom, ali nisam bio te sreće. Pre dve godine je kometa imala osam erupcija u tri nedelje, to je dosadašnji apsolutni rekord. Jedno od objašnjenja bi glasilo da je u toku zamrzavanje vodenog leda u unutrašnjosti, mada postoje i mišljenja da je to nedovoljno za toliku aktivnost i da mora da postoji dodatni izvor toplote za erupcije.

Očigledno je da ću za tu kentaur-kometu morati u budućnosti da koristim teleskop.