...I JOŠ JEDAN EKSPERIMENT SA M57...
...i neću više. Obećavam.
U suštini sam hteo da vidim do koje mere možemo poboljšati sliku tj rezoluciju ako skratimo ekspoziciju. Na taj način se nesavršenosti praćenja preskaču ali i nestabilnost atmosfere. Takav vid snimanja se u žargonu zove lucky imaging; pritom se biraju najoštriji frejmovi iz sserije jako kratkih ekspozicija.
Ja sam koristio vreme od 4sec za svaku pojedinačnu sliku. Nisam hteo da izbacujem nijednu od njih, odnosno sve su ušle u proces stakiranja (59 snimaka). Na taj način je nešto manje od 4min na ISO1600 bilo dovoljno da se registruju detalji ove fascinantne planetarne magline.
Čisto radi poređenja rezultata ovde imamo još jednu stariju fotku M57 koja je rađena na potpuno isti način ali ekspozicijama od 15sec; 27 snimka zajedno daju malo ispod 7 minuta.
Izuzev orijentacije možemo da zaključimo da je na granična magnituda nešto bolja (tj niža) na zadnjem snimku; to je za očekivati. Moram ipak da priznam da sam očekivao razliku u korist gornje fotke, tj one rađene pomoću ekspozicija od 4sec. Međutim, razlike nema jer je verovatno ovo limit instrumenta čija žižna daljina nije namenjena malim planetarnim maglinama: 150/750 sasvim sigurno nije loš teleskop ali briljira u drugim kategorijama.
Takođe postoje razlike u obradi ovih fotki. Prve dve su stakirane u DSS-u a to se i primeti po balansu boja koji nativno u DSS-u vuče na plavo. Nisam hteo da komplikujem tako kratke ekspozicije dark-frejmovima pa je noise reduction odnosno oduzimanje šuma podešeno automatski.
Donja je obrađivana u Irisu a kako je to na terenu svojevremeno izgledalo nalazi se u posebnom postu.
U suštini sam hteo da vidim do koje mere možemo poboljšati sliku tj rezoluciju ako skratimo ekspoziciju. Na taj način se nesavršenosti praćenja preskaču ali i nestabilnost atmosfere. Takav vid snimanja se u žargonu zove lucky imaging; pritom se biraju najoštriji frejmovi iz sserije jako kratkih ekspozicija.
Ja sam koristio vreme od 4sec za svaku pojedinačnu sliku. Nisam hteo da izbacujem nijednu od njih, odnosno sve su ušle u proces stakiranja (59 snimaka). Na taj način je nešto manje od 4min na ISO1600 bilo dovoljno da se registruju detalji ove fascinantne planetarne magline.
Čisto radi poređenja rezultata ovde imamo još jednu stariju fotku M57 koja je rađena na potpuno isti način ali ekspozicijama od 15sec; 27 snimka zajedno daju malo ispod 7 minuta.
Izuzev orijentacije možemo da zaključimo da je na granična magnituda nešto bolja (tj niža) na zadnjem snimku; to je za očekivati. Moram ipak da priznam da sam očekivao razliku u korist gornje fotke, tj one rađene pomoću ekspozicija od 4sec. Međutim, razlike nema jer je verovatno ovo limit instrumenta čija žižna daljina nije namenjena malim planetarnim maglinama: 150/750 sasvim sigurno nije loš teleskop ali briljira u drugim kategorijama.
Takođe postoje razlike u obradi ovih fotki. Prve dve su stakirane u DSS-u a to se i primeti po balansu boja koji nativno u DSS-u vuče na plavo. Nisam hteo da komplikujem tako kratke ekspozicije dark-frejmovima pa je noise reduction odnosno oduzimanje šuma podešeno automatski.
Donja je obrađivana u Irisu a kako je to na terenu svojevremeno izgledalo nalazi se u posebnom postu.
Коментари
Постави коментар