LEPOTE JUŽNOG NEBA: GLOBULARNA JATA

Jedna od najinteresantnijih pojava u našoj Galaksiji, tačnije u sfernom halou koji obavija Galaksiju su zbijena jata, odnosno globularni klasteri. Procena je da ih ima ispod par stotina i evidentno je da sve te zvezde na okupu drži gravitacija. Predstavljaju skoro homogenu grupu starih zvezda i to je njihova osnovna razlika u odnosu na patuljaste galaksije: u globularnim jatima nema rađanja novih zvezda. Od nekoliko teorija o postanku najdraža mi je ona po kojoj globulari nastaju od jezgra manjih galaksija koje je naša galaksija progutala. U predelima u kojima mi živimo sazvežđe Škorpije na primer nikada ne postiže neku veliku visinu da bi bilo posmatrano sa minimalnim uticajem atmosfere odnosno refrakcije. Dosta objekata koji izgledaju prilično fascinantno se nalazi na toj strani neba i sve se to može posmatrati relativno malim amaterskim instrumentom pogotovu u letnjim mesecima. Moje viđenje sjajnijih Messier objekata (u ovom slučaju globularnih jata) koji se mogu posmatrati i iz neke umereno osvetljene gradske sredine je pred vama. Uglavnom jata na početku spadaju u sazvežđe Ophiucus koje možda i nije najspektakularnije ali je sigurno najbogatije onim objektima koje mogu posmatrati i totalni početnici sa manjim refraktorima. Kasnije naravno idu i nekoliko krunskih objekata bez kojih nema priče. Početnicima zapravo je i namenjen ovaj prikaz globularnih čudesa na jugu, mada je minimalna apertura za viđenje većine stvari o kojima pričam refraktor 100 mm odnosno njutn 130-150 mm. Jedan savet: sačekajte da svi objekti budu na najvišoj mogućoj visini, zapravo tačno na jugu. M5 – lepo se razlučuje. Spektakularniji, sjajniji i lepši u malom teleskopu od M13. Gomila zvezda se razlučuje po obodima gde se zapaža prilična gustina. Slobodno pustite uvećanje do daske! Ukoliko nije vrlo nisko na nebu moguće je i manjim teleskopom pronaći pojedinačne zvezdice od kojih su najsjajnije 11 magnitude; to znači da i vlasnici manjih refraktora imaju razlog za veselje. Kada bi smo sagledali pravu veličinu ovog objekta (samo na astrofotografiji) videlo bi se da je upola manjeg prečnika od Meseca. M12 – veliki i sjajan objekt. U manjim teleskopima i na manjem uvećanju u kombinaciji sa lošim uslovima liči na kometu. Istočna strana je bogatija zvezdama koje se vide pojedinačno i koje su razvučene na manjem prostoru. Oblik nije klasično globularan a ni kompresija jezgra nije dovoljno izražena ali baš zbog toga ovo globularno jato spada u jedan od interesantnijih ciljeva. Uvećanja od 90 i 180x pokazuju sasvim dobro razlučivanje pojedinih (pogotovu perifernih) članova ovog skupa koji je 6.6 magnitude. Na pola puta između M12 i Yed prior/posterior u Ophiucusu se nalazi interesantnta optička varka. Zvezde su kroz prostor nešto veći od jednog stepena poređane u jednoj liniji; izbrojao sam ih 8-9. Magnituda 8-12, znači vide se u ogromnoj većini amaterskih instrumenata. M14 – za ovo treba bar 200mm. Kod manjih instrumenata se vidi ono što bi Messier rekao „maglina bez zvezda“. Zapravo zvezde su tu, samo su ispod 14 mag i prilično su nagurane u ovaj lepi globularni klaster sa sjajnim jezgrom. Prelaz između jezgra i periferije je tako pravilan i simetričan da podseća na Rembranta. M107 – objekt slabijeg sjaja od prethodnih (8.1 mag) razvučen na, za zbijena jata uobičajenih tačno 10 minuta koji je na manjem uvećanju i u uslovima umerenog LP-a moguće i prevideti. Najlakše je naći Zeta Ophiucus koja je 2.5 mag pa 3 stepena dole. U manjim instrumentima takođe ostavlja utisak magline bez zvezda. M4 - jedan od nezaboravnih objekata. S obzirom da je dosta nisko i da trpi uticaj atmosfere i za vreme najboljih noći vrlo je verovatno da će izgledati kao mala i vrlo svetla mrljica. Zapravo je jedan od vizuelno največih klastera; prostire se na herojskih 26 minuta tj za 20% je manji od Meseca. Naravno da samo vlasnici gigantskih dobsona mogu uživati u punom pogledu na to čudo jer se u nekom refraktoru od recimo 80mm može videti upadljivo svetlo jezgro i nešto njegove okoline. Generalno ostavlja zbog toga utisak malog ali izuzetno sjajnog klastera. Sa aperturama iznad 120mm potražite desetak zvezda koje su raspoređene u liniji, u zavisnosti od rotacije tubusa kod njutna kod mene su bile skoro horizontalno. Svakako da je premija razlučiti svih desetak ali se vide zrakaste linije od jezgra i moguće je sa npr 130mm donekle nazreti ekstremno zbijenu strukturu jezgra zbog čega redovno poželim da živim malo južnije. Uzmite u obzir da krajem maja ovo čudo od klastera obično postiže 10-15 stepeni visine na jugu. M80 – pet stepeni severozapadno od Antaresa možete videti malo i neugledno jato za koje se zna da je poprilično gusto zbijeno. Razlučiti pojedine elemente ovog skupa sa manjom aperturom je nemoguće što ne znači da ga treba izbegavati. Nešto niži položaj na nebu govori da najsjajnije zvezde ovog globulara koje su 14 magnitude traže 8-10“ ali nama sa manjim kalibrom ostaje nešto svetlije jezgro i pravilno razmazana mrljica skoro idealnog kružnog oblika. M53 – zbijeno jato koje se nalazi na 1 stepen severno od Diadem, tj Alpha Comae. Samo jato je umerene veličine, 12.5 minuta što garantuje doživljaj na većem uvećanju. Inače je 7.7 magnitude i ima jezgro koje je značajno sjajnije od periferije. Pojedinačne zvezde ovog skupa se vide pod povoljnim uslovima jer su ispod 12 magnitude. Konkretno meni je zapala za oko jedna na 8h na ivici jezgra; zvezdice na periferiji se ipak teže razaznaju uobičajenim instrumentima. Danas je opšteprihvaćeno da se M53 svrstava u iregularne globulare mada se određena nepravilnost u jezgru nazire i prosečnim instrumentom 100-150mm. Uglavnom se to vidi kao zrakasto širenje jezgra. Ovo je interesantan objekat ne zbog lakoće nalaženja (dovoljno je naći A Comae) već i zato što možete dobro da testirate sebe, teleskop i vremenske uslove na još jedan način. Negde oko 1 stepen istočno je NGC 5053, malo manje globularno jato ali dosta tamnije. Najčešće mogu samo da ga konstatujem i to ne uvek. Površinski sjaj je dosta nizak a najsvetlija članica pojedinačno je ispod 15 magnitude. Reklo bi se da je to objekat za teleskop od 10 inča. M13 – etalon zvezdanih jata po većini amaterskih astronoma. Dovoljno je reći da klaster nosi ime po Herkulesu i to je dovoljno za poštovanje. A tu je i činjenica da ogromna većina globularnih jata ne izgleda ni približno spektakularno u amaterskom teleskopu, kao i činjenica da je najlakše jato za razdvajanje (disoluciju) na pojedinačne zvezde skupa. Konkretno ja M13 kada posmatram u zenitu mogu da razdvojim 3-5 sjajnijih zvezda u samom jezgru (tako je, zvezde su sjajnije od jezgra i nalaze se ispred njega) kao i nekoliko desetina do stotinu oko jezgra, pod povoljnim uslovima. Na najmanjem uvećanju disolucija je jako teška i u principu tu veća uvećanja daju bolje rezultate. Jato je sjajno (5.9 mag) i u principu bi trebalo da bude vidljivo i u najmanjem instrumentu kineske industrije, takoreći u malo boljem tražiocu. Zapravo, pod povoljnim uslovima vam je dovoljno i golo oko. M92 – globularno jato takođe u Herkulesu koje je dosta manjeg prividnog prečnika od M13. Ali je zato sjajnije i njegovo jezgro je naglašenije zrnaste strukture. Razdvajanje pojedinačnih zvezda je teže; ovde je moguće videti par u jezgru sa prosečnim teleskopom a ako imate nedovoljno oštru atmosferu posmatranje periferije skupa može dati interesantan fenomen. Kako se pojedinačne zvezde naizmenično bolje i slabije vide tako se pale odnosno gase na različitim mestima u jatu. To podseća na novogodišnju jelku i znači da je teleskop blizu granice svog kapaciteta ali atmosfera je ipak uzrok ovog fenomena. Najsjajnije zvezde skupa su 12 magnitude. Lord Rose je pre nešto više od jednog veka video čak i spiralnu strukturu unutar jata premda astrofotografije mu daju za pravo samo uz upotrebu mašte. M56 – svrstava se u globularna jata reativno nepravilnog oblika a dovoljan je jedan pogled kroz teleskop da bi se ustanovilo zašto. Jato slabijeg sjaja od prethodnih (8.3 mag) i nešto manjeg prečnika a položaj na rubu Mlečnog Puta je odgovoran za spektakularan pogled na manjem uvećanju, kad stotinak zvezda koje nemaju veze sa jatom ispune pogled. Za razdvajanje ovog jata poželjan je 200mm teleskop jer su manji teleskopi na muci da prikažu uopšte i razdvoje članice od kojih je najsjajnija ispod 11 magnitude. Na papiru to i nije mnogo ali ja sam redovno imao problema da razdvojim članice a moj 130mm je deklarisan na ispod 13 mag. Na slici dole je približna slika jata M13 na malom uvećanju koje možete očekivati od teleskopa Njutn 130-150mm odnosno refraktora 100-120mm. Vedro nebo...