15.10.2020.

LIRA: PREGLED JEDNOG MALOG SAZVEŽĐA

Da, Lira je jedno prilično malo sazvežđe kad se malo bolje pogleda u odnosu na veličine ostalih sazvežđa. Uostalom to je i normalno, lira kao instrument je bila nešto kao umanjena harfa. Svirala se trzalicom umesto prstima, kao harfa, i uglavnom je u antička vremena služila da bude pratnja poeziji. Kasnije je liru preuzela vizantijska kultura i dodala joj gudalo; takva vizantijska lira je širom Balkana ostavila trag na današnje narode - u pitanju su gusle. Međutim, Ptolemej na umu nikako nije imao naše varvarsko guslanje već Orfejevu liru kad je dodao ovo sazvežđe kartografskom spisku. Ponegde je Lira čak predstavljana i kao orao lešinar koji drži u kandžama instrument; ovo je inspirisalo srednjevekovni nadimak sazvežđa ("padajući orao") i lepo se slaže sa činjenicom da Lira ka zapadu tone naglavačke.

Sigurno je da ne postoji čovek koji nikad nije video Liru na nebu. Početak leta koji izmami skoro svako stvorenje napolje, naročito uveče, daje nam lepu priliku da na istočnom nebu vidimo jednu od najsjajnijih zvezda na nebu koja je okružena dvema manjim zvezdama sličnog sjaja i tako imamo skoro pravilan jednakostraničan trougao. U ljudskoj prirodi je da takve vizuelne pravilnosti pamti kao neku vrstu orijentira, mada se ovde radi o asterizmu odnosno slučajnom rasporedu zvezda u prostoru koji ima veze sa perspektivom, nikako sa trouglovima. Najveća zvezda, Vega, udaljena je 25 svetlosnih godina a druge dve zvezde gorepomenutog trougla 156 odnosno 162 svetlosne godine. Samo nemojte to reći devojci dok joj pokazujete Liru, izgubićete svaki efekat romantike.

Godinama sam prikupljao snimke koji bi mogli da ilustruju ovo sazvežđe, tako da sad sledi kopanje po arhivi. Prvi snimak je nastao širokougaonim objektivom (10mm na kropu) sa ukupno 5x3 minuta eksponiranja sa ekvatorijalne montaže. Iz misterioznog razloga nisam snimio dark frejm pa ima puno hot-piksela na letnjih 18 stepeni, a pošto je to bilo prošle godine ne sećam se zašto sam to propustio.
Preporuka: širokougaone objektive držite na najširem otvoru blende (ovde f4.5) zbog difrakcije. Na f8 ili niže dobićete manje prečnike zvezda (nebitno), manji broj zvezda sveukupno (jako bitno) i manju oštrinu uopšte.


Problem sa ovim snimkom je repetitor na Crnom Vrhu koji je neposredno desno van granice kadra. Pojedinačni snimak pokazuje crvenu boju koju je bilo dosta teško rešiti kasnije u obradi:


Na finalnom snimku sam naglasio najveće zvezde:


Da bi se jasnije videli oblici sazvežđa prebacio sam snimak u monohromatski i malo zatamnio. Sasvim levo u kadru se vidi Severnjača, Vega u obliku malog trouglića je centralni deo kadra; Labudov krst je odmah dole, a desno je na jugu upadljiva zvezda Altair.


Ovo bi bilo ono najkraće i najbitnije što može posmatrač da uoči na istočnom večernjem nebu u rano leto. Ali ako se baziramo samo na Liri i okolini bilo bi potrebno malo suziti potragu, odnosno upotrebiti drugi objektiv, u ovom slučaju 24mm. Taj objektiv je nešto najbliže normalcu na kropu u fotografiji, to je žargonski naziv za one objektive čija je žižna daljina slična dijagonali senzora. Ovo ima za posledicu da ovi objektivi imaju vidni ugao veoma sličan vidnom uglu prosečnog ljudskog bića. Dakle, ovako nekako bi čovek trebalo da vidi Liru i Labuda:


Primetno je da ovaj objektiv, isto kao i prethodni, dosta vinjetira. To je karakteristično uostalom za skoro sve 2.8 objektive širom otvorene. Sad već bi čovek prosečnog vida uzeo dvogled i bacio se na istraživanje interesantnih mutnih mrljica koje postoje u ovom delu neba.


U donjem desnom uglu svakog isečka stoji koliko je puta rezolucija uvećana u odnosu na pozadinu; ovo ne znači ništa posebno osim ako neko hoće da broji piksele i meri razoluciju EF 24 STM objektiva. U praksi je mnogo bitnija činjenica da su ovi isečci približno vidno polje nekog manjeg teleskopa na manjem uvećanju. Prosečan 7x50 dvogled ima 5-6 stepeni široko vidno polje, tako da bi ovi isečci bili verovatno trećina ili četvrtina vidnog polja tog dvogleda; naravno, zavisno od konstrukcije odnosno cene dvogleda. Međutim, ove mutne mrljice bi trebalo da se uočavaju samo u dvogledima opremljenim tripodima i pod perfektnim nebom. Drugim rečima, ove slike uzmite sa rezervom ako imate dvogled; mali refraktor ili reflektor bi bili primereniji ali i dalje bez ovolikog kontrasta.

1) Amerika nebula, odnosno NGC7000, je velika emisiona maglina u sazvežđu Labuda (Cygnus). Njen oblik se već nazire u dvogledu ali prvenstveno treba znati gde tražiti. Tačan odgovor je malo dole i levo od Deneba, prve zvezde u Labudovom krstu gledano sa leve strane (severno). Koliko dole i levo, pa polovina dužine Labudovih kraka otprilike. U praksi je sve to unutar vidnog polja dvogleda, ako Deneb centrirate onda je maglina na rubu vidnog polja dvogleda na 7h. Naravno, potrebno vam je dobro nebo a veći teleskop neće dati bolje detalje osim ako ne koristite neki nebula-filter. U proseku je kontrast ove magline uporediv sa kontrastom Mlečnog Puta gledanog golim okom, ako ne i manje.

2) NGC6791, takođe zaostavština Herschell-a (ovog puta William-a) spada u nešto malo teže objekte u odnosu na prethodni. Videti ga dvogledom bi bio neverovatan podvig, budući i da teleskopi vizuelno prikazuju mutnu mrljicu ukupne magnitude 9.5 razmazane na gigantskih 16 minuta. Međutim, kao što vidite na gornjem primeru, to nije nikakav problem za astrofotografiju i to još za objektiv aperture osam ipo milimetara (čak je Galilej imao veće aperture na raspolaganju).  Ovo jato je vrlo bogato metalima ali je, što je protivno pravilima, ujedno i najstarije otvoreno jato u Galaksiji. Starost se procenjuje na 8 milijardi godina i, ono što je takođe veoma čudno za ovaj tip objekata, poseduje tri generacije zvezda. Najmlađu čine beli patuljci stari 4 milijarde godina, srednju takođe beli patuljci ali od 6 milijardi, a najstariju generaciju čine normalne zvezde starosti 8 milijardi godina.

3) NGC6819, veliko i sjajno otvoreno jato koje je, za promenu, otkrila Caroline Herschell. Jato ima ukupan sjaj od 7.3mag, ali se njegove članice ne mogu razlučiti dvogledom već samo teleskopom, budući da 150 zvezda ima sjaj između 11mag i 16mag. Dakle, idealno za astrofotografe a dvogled isporučuje u najboljem slučaju sitnu sumnjivu mrljicu prečnika 5 minuta, dok čak ni većina teleskopa koji su po kilogramima lakši od svojih vlasnika ne može vizuelno da prikaže baš sve članice ovog skupa. Jato se nalazi na granici Labuda i Lire, magnituda je oko 7mag.

4) u teleskopu mutna loptica, što obično znači da je u pitanju zatvoreno jato (globularni klaster). Poznato i kao M56, ovo jato je još starije od prethodnog (oko 13 milijardi godina) ali to je i očekivano za zbijena jata. Ono što nije očekivano je njegova retrogradna rotacija oko centra Galaksije što ide u prilog mogućnosti da je naša Galaksija progutala malu satelitsku galaksiju. Ovo jato je veliki i skoro nemogući izazov za dvogled, u najboljem slučaju videćete mutnu zvezdicu na granici detekcije, ali teleskopi iznad 200mm aperture bi trebali da prikažu i neku pojedinačnu zvezdu u jatu. Razlog je činjenica da je najsjajnija članica jata magnitude 13mag.

Ova otvorena jata (2 i 3) se malo bolje naziru u duplo većoj žižnoj daljini - 50mm, isto na f2.8:


Takođe u centru kadra, ispod trougla, nalazi se otvoreno jato oko zvezde Delta Lyrae. Jato se upravo tako i zove: Delta Lyrae cluster, a poznato je i kao Steph 1. Na snimku je označeno kao 4:

Otkriće ovog izuzetno očiglednog jata je palo tek 1959 godine upravo iz razloga što je pritom trebalo dokazati da se članice jata nalaze fizički na istom mestu, odnosno da ovo nije obična perspektiva (asterizam). Mladi doktor nauka Charles Stephenson je, iz opservatorije Warner and Swasey, locirane u selendri Montville u istočnom Ohaju, pomoću 61cm Schmidt teleskopa pregledavao snimke i pretpostavio da ove zvezde čine jato, ali se nije upuštao u dalja merenja. Kasnije je ispalo da je bio u pravu iako su merenja vršili drugi astronomi (Werner Bronkalla i Olin Eggen). Ispostavilo se da je zvezdano kretanje prilično koherentno, odnosno da zaista čine zvezdano jato. Danas je gorepomenuti teleskop nagrađen mestom u opservatoriji Kitt Peak i tamo i danas vredno radi pored dvadesetak drugih optičkih teleskopa; a Steph je dobio profesuru na Univerzitetu u Klivlendu i pravo da jato nazove svojim nadimkom. Eto, neko radi kao konj i ništa a neko sedi u kladionici i pobeđuje.
Jato zasad ima 33 članica, među njima je i jedna promenljiva Algolovog tipa; prečnik jata je 20 ugaonih minuta i 38 svetlosnih godina. Idealna meta za teleskop na nekom srednjem uvećanju.

A kad smo već kod teleskopa, u njemu se vidi da dominiraju dve velike zvezde ovim jatom: Delta 1 i 2 Lyrae, jedna 4.5 i druga 5.5mag. Prva odnosno "gornja" (bliža Vegi) je Delta 2 Lyrae i ima slabiji sjaj. Radi se o vizuelno plavoj zvezdi koja je zapravo spektroskopski dvojna. Donja, sjajnija, predstavlja crvenog džina prečnika nešto više od jedne astronomske jedinice (orbita Zemlje oko Sunca). Dve najbliže zvezde njoj su sjaja 10mag i raspoređene su na po minut ipo od velike zvezde. Naravno da su odavno postojale pretpostavke da je ovo trostruki sistem, spektroskop kaže da je to moguće, ali niko nije potpuno siguran u to.

Sledeće što bi fotograf mogao da upotrebi je teleobjektiv, u ovom slučaju žižne daljine 250mm. Pogled je sličan onome u dvogledu.


Zvezda koja sedi na prestolu sazvežđa je Vega, poznata od davnina. Pre 12 hiljada godina je čak bila i v.d. Severnjače, a za otprilike toliko će to ponovo biti. U bliskoj istoriji Vega spada u prve zvezde koje su fotografisane (1850. godine), neposredno nakon Meseca i Sunca; takođe prva fotografija zvezdanog spektra je urađena na ovoj zvezdi. 

I u drugim stvarima je Vega bila prva po pitanju istorije nauke. Recimo da je Friedrich von Struve prvi objavio da je izmerio paralaksu jedne zvezde i to je, naravno, bila Vega. Paralaksa (prividno pomeranje na nebu usled Zemljinog kruženja oko Sunca, najobičnija perspektiva zapravo) je iznosila 0.125 ugaonih sekundi što je za prvu polovinu XIX veka bila nečuveno mala vrednost, dostojna najboljih tadašnjih instrumenata. Međutim, njegov konkurent i imenjak Friedrich Bessel je prijavio skoro tri puta veću vrednost paralakse za zvezdani par 61 Cygni, 0.314", što je istog momenta učinilo da svi pokušavaju da mere paralaksu ovog para a ne Vege, pošto je, jelte, mnogo lakše. I tad Struve čini ogromnu grešku: duplira izmerenu vrednost za Vegu kako bi delovala verodostojnije, ali je time uspeo samo da potkopa svoj kredibilitet. Rezultat: skoro svi tadašnji astronomi su Bessel-a smatrali za onog ko je prvi otkrio zvezdanu paralaksu.

Verovatno se von Struve okretao u grobu kad je satelit Hipparcoss praktično u dlaku potvrdio njegovu prvobitnu vrednost za paralaksu Vege - 0.129".

Možda većina ljudi jeste čula za sistem magnituda u merenju zvezda, za zemljotrese su svi čuli; mada te magnitude nisu iste, ali veoma mali broj ljudi uopšte zna da je Vega uzeta kao standard za merenje magnituda. Tačnije Vega je nulta magnituda, a čak su i RGB kanali ove zvezde prilično izjednačeni, odnosno ona ima praktično belu boju. Fluks opada jedino u infracrvenom opsegu, ultraljubičasti i vizuelni su prilično ravni pa je i to služilo nekada za kalibraciju fotografskih filtera. Međutim, varijabilnost Vege (oko 0.03mag) je izmerena pre skoro 100 godina ali se ova zvezda zadržala kao fotometrijski standard još koju deceniju iz prostog razloga što je trećina stotog dela magnitude predstavljala standardnu grešku merenja velike većine tadašnjih opservatorija.

Vega je u suštini beloplava zvezda, dvostruko veće mase od Sunca, koja se trenutno nalazi stabilno smeštena na glavnom nizu. Okrenuta je jednim polom prema nama i moguće je da zbog brze rotacije ona ima spljoštenost na ekvatoru, računa se da je oko 19% veći ekvatorijalni prečnik. Njeno sopstveno kretanje je sveukupno veliko, 0.327" godišnje i sasvim je sigurno da je to zbunilo von Struvea. Jer, jedno je godišnja paralaksa a drugo sopstveno kretanje neke zvezde koje je, kako ovde vidimo, veće od paralakse. Zvezda u tom slučaju ima putanju poprečno gledane spirale i dok se to kretanje razloži na svoje komponente svaki astronom rizikuje mnogo frustracija. Naročito u XIX veku gde dobar deo ovoga uopšte nije bio poznat, nego idemo da merimo, pa šta izmerimo.

Sad dolazimo do interesantnijeg dela - do onoga što se nalazi oko Vege. Infracrvenim kamerama je uočeno da na deset ugaonih sekundi oko zvezde počinje prsten koji emituje slabašan sjaj; ovo su čestice prečnika oko jednog milimetra pošto su sitnije čestice oduvane zvezdanim vetrom. A i na drugim frekvencijama je uočavan disk prašine, sve do 105", što je 850 AU od površine same zvezde. Ovaj disk može značiti samo jedno, a to je da se u njemu verovatno kondenzuju planete ili one već postoje. Međutim, koronagrafom i interferometrijom nije dokazano prisustvo bilo kakve planete oko Vege. Barem za sada.

Idemo ka sve interesantnijim objektima. Na sledećem snimku je obeležen položaj glavnih zvezda u ovom sazvežđu.

1) Vega.

2) Epsylon Lyrae, čuvena double-double. U pitanju je dvojna zvezda, kako se lepo vidi u dvogledu a i u manjem teleskopu. Međutim, neko srednje ili veće uvećanje će sasvim sigurno razjasniti prirodu ovih zvezda - u pitanju su zapravo dva vrlo bliska para. Uvećanje potrebno za razdvajanje varira od kolimacije, stabilnosti atmosfere i visine Lire nad horizontom, ali okvirno bi svaki teleskop morao da razdvoji ove četiri zvezde na 70-100x uvećanja. Ja sam recimo uspevao sa 150/750 da dobijem razdvajanje i na 30x, ali u zenitu i sa veoma stabilnom atmosferom. Naravno da to nije klasično razdvajanje, sa crnom trakom između zvezda, ali od pomoći su i spajkovi koji kažu da tu nečeg duplog ima. Vrlo je korisna i tehnika konstantnog fokusiranja i defokusiranja, pa u jednom momentu vidite mnogo oštriju sliku koja se ureže u svest sapiensa kao predatora, pošto mi odlično zapažamo pokret i promenu, mnogo više nego puke detalje.

Oba para (AB i CD) su međusobno udaljeni 3.5 ugaonih minuta i to je lako za uočavanje i u dvogledu. Međutim, sami parovi su razdvojeni mnogo manjim distancama, oko 2.5 sekunde svaki, i to je ono što traži teleskop. Na toj distanci ovo razdvajanje iznosi oko 120 AU, dva ipo puta veće od apheliona Plutona. Postoji i peta zvezda, označena kao Cb, i ona je otkrivena tek 1985 godine interferometrijom. To je vrlo logično, imajući u vidu da se nalazi od C zvezde 0.1-0.2 sekunde, što je opet jednako prividnom prečniku Plutona gledanom sa Zemlje, za koji (koliko ja znam) niko teleskopom sa Zemlje nije dobio lopticu, samo tačkicu. Objašnjenje: 0.1" je ispod limita atmosfere čak i na najvišim planinama, i u najsuvljim pustinjama.

3) Zeta Lyrae je takođe par zvezda koje se ipak u dvogledu bez tripoda najčešće ne razlučuju. Za to je potreban teleskop na najmanjem uvećanju, budući da je separacija 44" odnosno jedan Jupiterov prečnik. Ako neko ima velikog dobsona šteta je da ne proba i E zvezdu, samo je problem njen mali sjaj (13.5mag) u odnosu na dve glavne zvezde, A i D (4.34mag i 5.36mag). Vizuelci prijavljuju E zvezdu uglavnom viđenu perifernim vidom. A sad tradicionalni šok kod razmatranja dvojnih i višestrukih zvezda:

Zeta1 Lyrae (6 Lyrae) (A) je spektroskopska dvojna sa periodom od 4.3 dana.

Zeta2 Lyrae (7 Lyrae) (B) je, doduše, samostalna i nije dvojna, ali je oblika spljoštenog jajeta usled brze rotacije. Ekvatorski prečnik ovog podgiganta je za trećinu veći od polarnog; za glavni uzrok se navodi brza rotacija. Osim toga ova zvezda je potrošila svoj vodonik i sad lagano razliva okolo svoje spoljašnje slojeve, odnosno ne nalazi se više na glavnom nizu. F zvezde su inače poznate po tome da, dok se nalaze na glavnom nizu, imaju velike šanse da u svojim habitabilnim zonama (1-4 AU) formiraju uslove pogodne za život, jedino problem predstavlja prilično jaka UV radijacija, dosta jača nego kod G zvezda gde spada i naše Sunce.

Idući ka jugu nalaze se još dve zvezde na odstojanju od dva stepena jedna od druge. To su Beta Lyrae (gornja) i Gamma Lyrae (donja na sledećem snimku):

Za zvezdu Beta se zna da predstavlja jedan vrlo kompleksan višestruki zvezdani sistem. Prvu komponentu (A) zapravo čine tri zvezde, dve eklipsne promenljive koje su u kontaku preko transfera mase, i jedna nezavisna zvezda koja oko njih obilazi. Ostatak ovog sistema čine B, C, D, E i F zvezde od kojih nijedna nije višestruka. 

Glavne dve komponente, A i B, otkrio je Herschell i procenio separaciju na 44". To je veoma lako uočiti u svakojakim teleskopima, ali je za dvogled izazov - na ovom snimku se obe komponente bez problema uočavaju, na kraju krajeva, između njih može da stane ceo jedan Jupiter zapravo, ako gledamo prividni prečnik. 

Plava zvezda u donjem delu snimka je Gamma Lyrae, za promenu sama samcijata, mada su se javljala pojedina mišljenja da je dvojna. Spektroskop do sada nije sa sigurnošću ovo potvrdio. Radi se o plavom gigantu pet puta veće mase od Sunca koji je sišao sa glavnog niza, odnosno koji je iscrpeo svoje rezerve vodonika u jezgru. Interferometrijski je izmeren prečnik zvezdanog diska koji je oko 15 puta veći od Sunčevog.

Ono što je najvažnije za vizuelne posmatrače, a i astrofotografe naravno, je smešteno između ove dve golim okom vidljive zvezde. Radi se o M57, prstenastoj planetarnoj maglini predivne boje i strukture, po mom skromnom i subjektivnom mišljenju najlepšeg nebeskog objekta. Više puta sam raznim dvogledima pokušavao da je uočim ali bezuspešno. Tačnije moguće je i da se vidi (mada magnituda od 9.6mag, ili 8.8mag po nekima, nije za dvogled nimalo laka) ali neka tačnija identifikacija naprosto nije moguća.

Smatra se da je maglinu otkrio Messier dok je pratio kometu Bode, mada neki navode i Darquier-a kome je Messier pisao o tom svom otkriću. Bilo kako bilo, ovo je druga planetarna maglina otkrivena u istoriji (prvu je otkrio takođe Messier - M27) i Francuz je o tome polemisao preko kanala sa Herschell-om. Obojica su se složili da ove čudne tvorevine zapravo predstavljaju nerazlučene zvezdane skupove, ali avaj, oni nemaju dovoljno jake teleskope.

Dovoljno jak teleskop je imao nemački grof von Hahn, kupovao je ogledala od Herschell-a i pomoću jednog od pola metra i f13.5 je uspeo da vidi centralnu zvezdu u M57. Ogledalo je kasnije završilo u Italiji, gde je i danas. To uopšte nije bio lak zadatak jer je centralna zvezda vizuelne magnitude negde oko 15mag. Radi se o patuljku koji je potrošio svoj vodonik i sišao sa glavnog niza a onda su usledile dramatične promene. Sledila je kontrakcija jezgra i porast temperature, a spoljni slojevi nekadašnje zvezde su, upravo zbog ovog skoka temperature, isparili u okolni prostor. Temperatura ogoljenog jezgra, odnosno današnjeg patuljka je oko 120 hiljada stepeni što vrlo efektno vrši jonizaciju okolnih gasova. Tako je unutrašnjost onoga što vidimo kao prsten sastavljena iz dvostruko jonizovanog kiseonika, i to daje tirkizno-plavu boju maglini.

S druge strane, spoljni slojevi imaju crvenkaste regione usled emisije jonizovanog vodonika, ali i azota koji emituje na sličnim talasnim dužinama. U svim ovim slučajevima se radi o, spektroskopskim rečnikom rečeno, zabranjenim linijama. Tačnije ovo su zabranjena stanja za naše laboratorijske uslove na Zemlji, ali u kosmosu, pod tim energijama i na maloj gustini - sve postaje moguće. Treba podsetiti da je prosečna gustina gasova u ovoj maglini jedva par atoma po kubnom centimetru.

Oblik ove magline je, za planetarne magline, veoma očekivan. Radi se o sferoidu koji podseća na loptu za ragbi, ili na oblik podmornice. Mi gledamo ovu maglinu skoro poprečno, tako da njena struktura podseća na prsten, iako je u realnosti daleko od bilo kakvog prstena. Nastala je pre par hiljada godina i za još nekoliko hiljada godina će se proširiti i izbledeti, tako da ako neko planira bilo kakav romantični poduhvat predstavljanja M57 svojoj lepšoj polovini - ne čekajte hiljade godina, presecite, sad je pravi momenat za tako nešto.

21.07.2020.

KOMETA I SVETLEĆI OBLACI

O ovoj kometi je dosta bilo reči ali nije se očekivalo da će biti najsjajnija kometa na severnoj hemisferi još od devedesetih godina prošlog veka. Imali smo C/2011 W3 (Lovejoy), čak i sjajniju ali taj spektakl nije bio vidljiv ovde iz Evrope. Takođe, kometa McNaught je 2007. godine priredila spektakl južnoj hemisferi, iako je inicijalno uočena sa severne. Njen sjaj je više ili manje uporediv sa ovom kometom.

Dakle, kometa je bez problema trenutno uočljiva golim okom, zajedno sa repom. Dvogled daje fascinantnu sliku zakrivljenog repa pod uticajem kometine rotacije u perihelionu, a pošto su mi se tu zatekli neki fotoaparati idealno bi bilo da uporedim Canon-ov 18mpx i 10mpx senzor. Objektiv je isti: pedesetica na f2.8; steking od deset snimaka na ISO1600 i složenih u PS-u. Osim komete desno se vide i otvorena jata po Kočijašu: M36, M37, M38.

7D:


40D:


Razlike koje postoje u zasićenosti boja potiču isključivo zbog malo subjektivnije obrade. Na prvom snimku sam se malo prilježnije bavio gradijentima i selektivnim naglašavanjem boja pa je rezultat suptilniji; na drugom snimku je pristup za nijansu primitivniji.

Gore je 7D, dole 40D, isečci iz 32-bitnog crno-belog rastegnutog snimka:




Postoji jedna interesantna činjenica koja obesmišljava neko precizno poređenje. Prvo je snimano sa 7D a odmah nakon toga sa 40D; dok se zameni objektiv, telo i zašrafi pločica - recimo minut najviše, nebo postane značajno svetlije. Zato je na uporednim isečcima fon neba različitog intenziteta, a i granična magnituda četrdesetice manja. Ovde su snimci prebačeni u 32-bitni monohromatski mod i obrađeni potpuno isto (levels, desni klizač 80, srednji 0,50).

Šum je, logično, veći na starijem senzoru a dobrim delom je za to odgovorna i manja rezolucija. Oba snimka su uvećani ali je 40D uvećan više, pa je šum prilično uočljiviji.
Uostalom, evo isečaka iste veličine predela oko centra kadra; 7D:


40D:


U oba slučaja je rezolucija 200x200 kropa uvećana tri puta da bi šum bio jasnije vidljiv. ISO je bio 1600; realno ovde su oba aparata prilično izjednačeni a imajući u vidu veću rezoluciju 7D, skoro duplo veći broj megapiksela, čovek bi pomislio da je to odličan rezultat. Zapravo, povećanje rezolucije nije toliko dramatično: EOS 7D ima 33% veću linearnu rezoluciju, odnosno četrdesetica ima jednu četvrtinu piksela linearno manje.

Realno, razlike su male jer se radi o senzorima iste tehnologije, premda ne i iste generacije.
Međutim, razlike itekako ima...

Snimljena je kometa na 250mm žižne daljine, ISO1600 i steking obavljen u PS-u kroz lejere pošto sam imao problema sa IRIS-om. Dark-frejmovi nisu korišćeni, dakle, ovo je šum na kvadrat zajedno sa svim defektima na senzorima koje možete zamisliti. Pritom je izlaganje trajalo po dve ipo sekunde, da se ne bi video preterani pomak budući da je snimano sa tripoda.

Pojedinačni neobrađeni snimak:


Imamo znači vrlo podeksponirane snimke i nemamo redukciju šuma. Rezultat je očekivan:

7D


40D:


Boje su uravnotežene tako što sam levels grey_point koristio na sektor ispod komete. Vidi se da je četrdesetica prepuna bendinga u tamnijim partijama. Sedmica, s druge strane, iako nema bending ni u naznakama pokazuje obilje kolornog šuma što je odlika skoro svih Canon senzora; mada manje nego četrdesetica. Ovde je otprilike neki kraj koliko bi mogla da se izvlači četrdesetica iz senki u astrofotografiji, dok se vidi da je sedmica sposobna da ide dalje.

Pošto je ovo ekstremno čupanje iz senki, red je da se pređe na nešto lakše. Objektiv 24 STM je snimio deset snimaka širom otvorene blende (f2.8), dužine 5sec, i ISO1600.

7D:


40D:


Osim što je četrdesetica bila počastvovana prisustvom ISS u momentu snimanja, sve razlike potiču iz subjektivne obrade sa gradijentima. Apsurdno za nekog ko to nije probao, ali gorepomenuta svetlost svitanja se poprilično menja u okviru tog jednog minuta koliko je potrebno foto-džedaju da promeni objektiv i pločicu, vrati sve na tripod, fokusira i počne da okida. Ako se ne varam za 1-2min svetlost se promeni za jedan ceo stop, što znači duplo više fotona u krajnjem ishodu. Drugim rečima četrdesetica je bila na pragu pregorevanja pa sam smanjujući sjaj neba delimično izgubio kontrast.

Isečci iz neobrađenih snimaka su uvećani, 40D skoro duplo a 7D malo manje, ali su uvećani metodom Nearest_Neighbor koja daje kockaste ivice ali je i jedina fer prema oba aparata.

7D:


40D:


Sedmica više potencira hromatsku aberaciju što je i za očekivati od veće rezolucije. Sledi isečak pogleda na horizontu ka selu i Banji Ždrelo, vrh iznad je Veliki Vukan:

7D:



40D:


Ponovo je uvećanje za 40D bilo nešto preko2x a za 7D malo manje od 2x. Stvar sa hromatskom aberacijom se ponavlja, takođe je vidljivo da je 40D snimao sa više svetlosti zbog svitanja. Zato 7D ima više šuma u srednjim tonovima. Upravo zato sledeće poređenje nije fer i nije validno, budući da je 40D radio sa više svetla. Dakle, čupanje 4 stopa iz podeksponiranog snimka:

7D:


40D:


Detalji u tamnim tonovima se relativno slično čupaju, premda ne treba zaboraviti da je ovo steking iz deset snimaka. Pojedinačni snimci na ISO1600 bi verovatno izgledali mnogo bliže atmosferi horor filma.

Sledeći snimak nije direktno poređenje već čisto reda radi navođenje, budući da sam u obradi bio odokativan i nisam mogao postupak egzaktno da ponovim. Objektiv je 10-18 STM na f4.5. Osim komete desno se vide Venera u Hijadama, kao i iznad njih Vlašići.

7D:


40D:


Čupanje tamnih tonova na zemlji ide dosta dobro kod oba aparata, čak deluje da je 40D bolje podneo čupanje ali to je do neprecizne obrade sa gradijentima koju ne mogu da snimim kao akciju i ponovo tačno reprodukujem. Svakako i stari Canon senzori (čak i vremešni 20D) imaju solidan kapacitet za čupanje iz tame, što je osobina koja je slavno iskorišćena u digitalnoj astrofotografiji zadnjih par decenija.

Napomena za sve snimke: svi snimci su stekirani u Photoshopu, bez dark frejmova i bez rotacije kadra, posebno je rađeno nebo a posebno zemlja. Nakon toga je to uklopljeno u obradi a kao rezultat imamo pomeranje svakog pojedinačnog snimka kad je nebo u pitanju (dithering), pa je zato svaki fiksni obrazac šuma prilično minimiziran. Ovoga nema na delu snimka koji prikazuje zemlju, tako da je tu šum realno zastupljen. Izuzetak je snimak 250mm 40D gde je horizontalni bending itekako zastupljen, uprkos dithering metodi. Ovo je relativno loš rezultat koji se ipak može poboljšati dark frejmovima. Moguće je da se radi o nekoj blagoj interferenciji sa stabilizacijom na 55-250 IS ali ostaje pitanje zašto toga onda nema na 7D. Dark frejmovi su na oba aparata snimljeni ali nisu korišćeni; hteo sam da vidim najgoru soluciju za senzore a i da malo uprostim obradu. Svuda se 7D superiorno držao, iako je opšte mišljenje da se ne radi o jednom od najboljih Canon senzora. Internet je čak prepun urbanih legendi gde se kaže da je 40D bolji od 7D - vidi se koliko je takva tvrdnja daleko od realnosti.

Zapravo, 7D je vrlo upotrebljiv za pejzaže. Složeno tri snimka različitih trajanja eksponiranja i spojeno Luminosity maskiranjem u PS-u:



Čega je te noći (jutra) još bilo zanimljivog na nebu, bilo je noktilusent oblaka (NLC).
Pedesetica na 7D:


100mm na 7D:


Imam utisak da 18mpx senzor daje šum prilikom natezanja koji je prilično uniforman, bez nekog pattern-a, ali i koji prilično ne zavisi od ISO. Drugim rečima, isplivaće i na ISO100 što za pejzaže svakako nije poželjna osobina, a njegovo skidanje nije baš lako. Ovde je složeno osam snimaka pa je svaki šum time drastično umanjen, ali ga itekako ima. Verovatno je da je kod starije tehnologije senzora u pitanju šum čitanja koji preovlađuje na nižem ISO nevezano od vrednosti istog; recimo do 400, a preko toga primat preuzima pravi odnosno termički šum koji je vrlo proporcionalan ISO vrednosti. Savet za pejzaže i astrofotografiju je potpuno isti: steking više snimaka kad god je to moguće, ukoliko se kasnije radi neka agresivnija obrada.

Poznati i kao noćni svetleći oblaci, oni su isto kao i aurora, nešto fascinantno i vezano za severne krajeve. Razlog je činjenica da se ovi oblaci nalaze na visini od oko 80km, pa svetle obasjani Sunčevom svetlošću dok Sunce još nije ni blizu horizonta.Tačnije, Sunce je 18 stepeni ispod horizonta i to je momenat astronomskog sumraka. Najlakše bi bilo to definisati kao poslednji momenat (uveče) i prvi momenat (ujutru) kad Sunce indirektno obasjava deo neba. Van astronomskog sumraka nebo ni u kom pravcu ne pokazuje pravac Sunca - to je najbolje vreme za astrofotografiju.

Ovi oblaci su kristalići leda na vrlo niskim temperaturama, nešto slično cirusima samo što je gore mnogo hladnije. Tačnije, NLC se formiraju na ispod 120 C i smatra se da su sastavljeni uglavnom iz vodenog leda, mada ima i tvrdnji da je metanski led u pitanju, oslobođen iz permafrosta. Sever oko pola je najhladniji tako da se ovi oblaci tu najčeščće formiraju. Ima dosta indicija da su lansiranja šatlova svojevremeno, kao i SpaceX danas doprineli pojavi ovih oblaka, uglavnom transportujući velike količine vodene pare u inače veoma suvu mezosferu. Čak ima i svedočanstava da se oblak izduvnih gasova i vodene pare od Floride do Severnog Pola premešta za nešto više od 24h, kako - nema za sad objašnjenja. Dakle, nisu samo Rusi krivi za NLC iznad Severne Evrope, kao što bi neko pomislio. Ono što je meni drago to je da sam uspeo da snimim (i bez problema vidim golim okom) ovu, za Srbiju veoma retku pojavu.

Daljina do ovih oblaka bi mogla da se izračuna vrlo prosto - kad bi Zemlja bila ravna. U tom slučaju je pola vidnog polja ovog objektiva po vertikali oko 8 stepeni, ako znamo visinu NLC (oko 80km) onda bi orijentaciono distanca do ovih oblaka bila oko 1700km. U tom slučaju bi položaj oblaka bio na horizontu oko 30 stepeni severno, i to onda pokazuje prilično precizno u pravcu Moskve.

Međutim... Zemlja nije ravna, štagod neki nepismeni reperi o tome pričali; tako da u tih 80km visine svakako treba uračunati i zakrivljenost. Distanca je zapravo mnogo manja, otprilike negde oko 750km što znači da ovi oblaci vise zakačeni iznad Ternopila u Ukrajini.

06.07.2020.

ASTRONOMIJA SA TERASE

Kako to lepo zvuči: letnja noć, terasa na nekom trećem spratu (ni visoko ni nisko), pivce na terasi i gomila astronomskih objekata na nebu. Čoveku samo još trebaju dvogled, mali teleskop i... Još piva.

Međutim, stvarnost je drugačija. Mali teleskop nemam, pivo sam pre toga već popio, imam doduše dva dvogleda ali upitnog kvaliteta, terasa stoji usred grada a pun Mesec blešti na nebu. Dakle, moram da se prilagođavam situaciji.

Dan pre ovog snimka je Mesec prošao kroz malo penumbralno pomračenje iznad Amerike. Vrlo prikladno, imajući u vidu da se to desilo za njihov najveći praznik - 4. jul, Dan nezavisnosti. Mi iz Evrope to nismo mogli da vidimo, a pitanje je i koliko se moglo videti a da nije brojanje piksela. Snimak evropskog punog Meseca:


Složene su tri ekspozicije sa pedesetice tako da je Mesec uzet sa najtamnije, inače detalji ne bi mogli biti vidljivi. Međutim, sutradan je Mesec priredio drugu vrstu predstave nad gradom.


Ovde je uklopljeno šest različitih ekspozicija da bi bili vidljivi i detalji na Mesecu i detalji na zemlji. Ipak mislim da je to malo isuviše, nije realno toliki opseg spakovati u jednu fotografiju. Na Mesecu je korišćen snimak f9 i 1/60, a za zemlju skoro dvanaest stopa više svetla: f3.2 i 6sec. Naravno da će svi takvi frankenštajnovski pokušaji izgledati nadrealno.

Iznad Meseca je Jupiter a levo Saturn. Za Jupiter je fascinantno da se u 50mm objektivu vide četiri njegova satelita, baš kao i u dvogledu; ali prava zvezda večeri je bilo nešto sasvim drugo.


Jako retka pojava je Mesečev parhelion, zapravo tačnije bi bilo reći parselenia. Anglosaksonci koriste iz nepoznatih razloga termin Moondog, kakve veze to ima sa psima - niko ne zna. Termin je toliko dugo u upotrebi da se više uopšte i ne zna smisao toga.
Ova pojava je ekstremno retka, ja sam je video samo jednom u životu, i to pre svega jer su preduslovi specifični. Mesec mora da bude u odgovarajućoj fazi (mlad Mesec svakako ne spada u odgovarajuću fazu), mora da postoje cirusi ili cirostratusi i njihovi kristali leda moraju da budu heksagonalni. Dalje, Mesec bi poželjno bilo da bude relativno nisko na nebu, mada ovo nije isključivo - parselenia će u tom slučaju biti ne horizontalno sa obe strane Meseca već malo uzdignuto. I na kraju ova pojava je potpuno analogna pojavi Sunčevih parheliona, budući da su u oba slučaja u pitanju manifestacije 22° haloa.

Kao što je već napomenuto, ovo je povezano sa rasejanjem i refrakcijom Mesečeve svetlosti na oktagonalnim kristalićima leda koji se ponašaju kao male prizme. Kroz istoriju je bila mnogo poznatija pojava parheliona nego parselenije, zapravo prvi opis parheliona potiče još od Aristotela, i nešto kasnije Artemidora iz Daldisa koji je ovu pojavu označio kao božansko prisustvo.

Na kraju mi je ostalo samo da dočekam jutro i pokušam da ulovim kometuC/2020 F3 NEOWISE. Ona je trenutno u perihelionu, odnosno na najmanjoj distanci od Sunca. Modeli koji su pratili sjaj su predviđali svojevremeno da će ona dostići petu ili šestu magnitudu i da je to to; isti ti modeli su do sada pogrešili sto puta i predvideli sjajne komete koje uopšte nisu ni približno bile sjajne koliko je predviđeno. Drugim rečima, bilo je vreme da modeli pogreše još jednom, ali po zakonu verovatnoće u suprotnom pravcu.

Dakle, ova kometa je po najnovijim posmatranjima magnitude 0.8mag. Dovoljno za dvogled:


Na misteriozan način oko 4h se razvedrilo taman da kometa izroni iz oblaka. Inače, modeli su predviđali skoro potpuno oblačno, dakle i ti modeli su pogrešili i to opet u moju korist. Gore levo se vidi isečak u 100% rezoluciji, snimak je nastao (naravno) pedeseticom i ukupno šest snimaka su sklopljeni u jedan. Posebno je slaganje išlo za zemlju a posebno za kometu, pošto se ona za tih 3.2 sekunde vrlo vidljivo pomerala.

Par reči i o dvogledima koji su mi se tu zatekli. U 7x50 jeftinoj Praktici se kometa jako lepo uočavala, nebo je bilo prilično svetlo. Međutim 10x60 Lidl, koji ima neuporedivo uže vidno polje, daje toliko svetliju i detaljniju sliku od 7x50 da je to prosto neverovatno. To je kategorija dvogleda koji svakako nisu za preporuku zahvaljujući svojoj veoma primitivnoj i nepreciznoj izradi, ali je vrhunski kuriozitet činjenica da su mu prizme zalepljene za metal. Drugim rečima nema nikakvog kolimiranja; ako je razrok kupljen razrok će biti i kad ga bacite a svakako i  između ta dva momenta odnosno dok ga koristite, pominjući sve vreme majku proizvođaču i veličajući Kuomintang.

Dakle, kometa je bila detaljnija u 10x60 dvogledu i svakako mi je na to_do listi kupovina nekog dvogleda veće aperture. Za sada mi se 60-70mm čini odličnom idejom. Uostalom, razlika između ta dva dvogleda je kao između prethodne i naredne fotke:


Žižna daljina je ovde bila 135mm, sklopljeno je šest snimaka po jednu sekundu svaki. Takođe je posebno sklapanje išlo za kometu a posebno za okolinu; ovo u kombinaciji sa stekingom je omogućilo da se snimak prilično rastegne i da neki detalji kometinog repa budu vidljivi.

I na kraju isto to ali sa 250mm žižne daljine; drago mi je da se kometa nije raspala i da ćemo moći da je snimamo u narednom periodu.


28.05.2020.

NAVALA KOMETA

Nije se skoro desilo da imamo više od nekoliko kometa na nebu a da one budu dvogledske ili vidljive golim okom. Zapravo, spektakl sa kometama vidljivim golim okom se nije ponovio za Severnu hemisferu jedno desetak godina, a pravi spektakl nismo imali nekoliko decenija. Južna hemisfera je imala svoj vatromet sa kometom McNaught pre petnaest godina i to je bila najsjajnija kometa vidljiva sa Zemlje u proteklih pola veka. Njen rep je svetleo još neko vreme čak i na Severnoj hemisferi, a sama kometa se mogla videti i golim okom - usred dana. Njen sjaj je procenjen u vrhu na oko -4 do  -5mag i vrlo je teško statistički gledano da se tako nešto uskoro ponovi. Takvih kometa ima jedna ili dve za sto godina. Ili nijedna.

U suštini kometa koja je pre nje bila najsjajnija kometa polovine XX veka, C/1965 S1 Ikeya-Seki, bila je poprilično sjajnija. U vreme periheliona se, logično, motala vrlo blizu Sunca ali je upravo tad imala najveći sjaj koji je procenjivan na -10mag. Ovo se smatra najsjajnijom kometom u momentu periheliona u poslednjih hiljadu godina, tačnije još od raspada komete iz 1106. godine. A ta srednjevekovna kometa je jedan od dva fragmenta na koje se raspala čuvena kometa koja je predak svih Krojcevih kometa (Kreutz sungrazers; grazer bi trebalo prevesti kao krzanje, češanje, itd). Taj predak je svakako bio zastrašujuća kometa po svim parametrima, zapravo ne kometa već verovatno neki planetezimal ili tamošnji asteroid; budući da su iz nje nastale hiljade kometa zadnjih skoro dva milenijuma, ona mora da je bila velikih dimenzija. Pretpostavlja se da je nukleus bio možda oko 150 kilometara u prečniku, što je za kometu nečuveno veliko.

Verovatno je takav gargantuanski objekat imao rep za pamćenje. Niko ne zna kad je tačno ta kometa prvi put prošla pored Sunca ali je skoro sasvim sigurno da se tom prilikom podelila na dva velika nukleusa (i možda još neke manje ali to je nebitno). Proračuni upućuju da se to desilo nekih 300-ak godina pre raspeća jevrejskog revolucionara i vođe male lokalne sekte koja će kasnije promeniti Rimsku Imperiju i čitav svet. Tačnije, to bi trebalo da padne negde u vreme Aleksandra Makedonskog - samim tim i njegovog učitelja, Aristotela.

Zapravo, Aristotel i jeste posmatrao neku veliku kometu 371-373 godine p.n.e. a konkretniji opis je dao njegov savremenik Ephorus, pisac dotadašnje sveopšte istorije u 29 tomova koji je i naveo da se kometa podelila na dva dela. Nije retkost da se komete raspadnu u perihelionu ali da se to desi tako da bude vidljivo golim okom - to su onda morale da budu itekako sjajne komete i sjajni fragmenti. Bilo kako da je bilo, ta dva navedena fragmenta su se vratila 1100. i 1106. godine kao veoma sjajne komete, a zatim su se narednih vekova raspadale na nove fragmente i tako u krug. Sve njih odaje jedna veoma prosta činjenica: putanja. One putuju više ili manje po sličnoj putanji, sa sličnim perhelionom, jedna za drugom, kao dečiji vozić. Po tome se vidi da li je neka kometa članica Krojceve familije kometa, odnosno da li ima solidne šanse da bude fascinantna. Ako je nukleus dovoljno velikog prečnika onda nema šanse da ne bude spektakl... Ali je taj vozić nekako pomalo presušio od 2012. godine, tako da se čeka sledeća kompozicija. Red vožnje doduše nemamo i u tome se krije sva magija kometa.

Naravno da svi mi čekamo komete kao ozebli Sunce upravo nadajući se da će se ono čudo sa Južne hemisfere uskoro ponoviti. Digitalnih fotoaparata, tripoda i kompjutera je neuporedivo više nego 2007. godine, a realno onakvu kometu kao što je bila McNaught je bilo moguće valjano snimiti i bilo kojim današnjim telefonom. Ali ja nisam imao telefone na umu kad sam rešio da postavim zasedu nekolicini kometa koje su se valjale majskim nebom iznad Srbije i Evrope. Mnogo je lakše komete loviti teleskopom, ali najpraktičnije je teleobjektivima. Teleskop ima usko vidno polje, pretraživanje neba ume da potraje, postavljanje isto, ali ako upotrebite nešto sa širokim vidnim poljem tu onda nema problema sa usmeravanjem. Jedino realno ograničenje je što teleobjektivi rade do neke određene magnitude, da lupim da 135mm f5.0 može da izvuče 9-10mag, ali to dosta zavisi od strukture same komete. Drugim rečima može sjajnija kometa da ima veliku komu i onda se taj njen sjaj razmaže na isuviše velikoj površini, pa imamo realno manje šanse da je uočimo ako je sumrak ili svetlosno zagađeno nebo. Stelarne komete, s druge strane, i one sa manjom komom naprosto lakše mogu da se detektuju. Zato je neuporedivo teže registrovati kometu desete magnitude nego zvezdu desete magnitude.


U suštini nebo u sumrak spušta magnitudu vidljivih zvezda vrlo efikasno. Prvo se pojavljuju zvezde prve magnitude dok je još Sunce neposredno ispod horizonta, pa onda druge, treće, itd. U momentu snimanja svakako da granična magnituda nekog instrumenta nije ni približna graničnoj magnitudi u ponoć u zenitu. Razume se da imajući u vidu ekstinkciju na ovako maloj visini magnitude nebeskih tela se dodatno smanjuju. Na nivou snimka u blizini komete sam merio zvezdanu granicu negde oko 11mag, a računajući i ekstinkciju prividna magnituda pada za još jedan podeok niže, dakle oko 12mag je granica na konkretnom snimku.

Na ovom snimku koji je nastao slaganjem osam snimaka pedeseticom na f2.8 i 3.2 sekunde izlaganja, naravno sa praćenjem putem montaže, trebalo bi da se vidi kometa C/2019 Y4 (ATLAS). Nakon pomnog proučavanja položaja komete označen je njen položaj (dole levo):


Šteta, prvo pa promašaj, ode u šumicu. Ako se po početku poznaje kakav će biti lov, bolje je da se pakujem? Uostalom, i da nije zašla za granje pitanje je da li bih mogao nešto da uradim. Ova kometa se zapravo u martu podelila na više fragmenata manjeg sjaja (neki smatraju da je predstavljala fragment originalne raspadnute Velike Komete iz 1844 koja je pripadala Krojcevoj familiji). Njen sjaj je za perihelion najavljivan na -1mag a u momentu raspada je već bio oko 7mag. Međutim, nakon raspada se sjaj paradoksalno smanjio uprkos približavanju Suncu. Dva dana pre nastanka ovog snimka sjaj je izmeren na 9.1mag što je... Mnogo optimistično po meni za snimiti. A obećavala je puno - u najmanju ruku vidljivost golim okom. Ali eto, šta da se radi, takva je sudbina kometa.

Da, C/2019 Y4 (ATLAS) je trebala da bude jedan vagončić u onom vozu, odnosno prema nekima je praprapraunuka velike Aristotelove komete ali to verovatno nije tačno. Inklinacija (nagib u odnosu na osnovnu ravan Sunčevog Sistema) je u njenom slučaju 45 stepeni a Krojceve komete imaju inklinaciju u proseku 140-145 stepeni. Na ovom cenjenom sajtu su tu činjenicu pomešali sa kometom iz 1843. godine (C/1843 D1) koja jeste iz Krojceve familije kometa i koja ima inklinaciju 144 stepeni. Dotičnu kometu je portretisao čovek koji nije bio slikar ali je svejedno njegova slika lepa, Charles Piazzi Smyth čiji je otac bio čuveni admiral Smyth koji je jednako poznat kao oficir Mornarice i kao astronom. Iza njega je stajao Bedford katalog maglina i dvojnih zvezda, a njegovog sina je krstio Giuzeppe Piazzi. To znači da je mali Charles imao sve predispozicije da postane astronom. I postao je, otkrio je uticaj nadmorske visine na rezoluciju teleskopa, bio je Kraljevski astronom Škotske, merio egipatske piramide i opsluživao meridijanski krug Edinburške opservatorije. U to vreme jedini način merenja položaja nebeskih tela je bilo na jugu prilikom tranzita, tome je i služio meridijanski krug; a to je ujedno i omogućavalo kalibraciju tačnog vremena, signalizirajući topovima na tvrđavi da opaljuju da bi ljudi mogli da znaju koliko je sati. Ova praksa je napuštena tek između Prvog i Drugog svetskog rata, kad su u osnovi napušteni satovi sa klatnom i uvedeni kvarcni. To je nekoliko vekova ujedno i bio pravi zadatak astronomskih opservatorija širom sveta, merenje vremena konkretno, budući da se merenjem tranzita postizala preciznost na nivou jedne sekunde dnevno. Sve je to lepo ali nama je danas ostala jedino ova slika komete dotičnog astronoma.

Dakle, jeste Krojceva - nije Krojceva; nebitno, promašaj. Pomeranje celokupne skalamerije i ponovno useveravanje bi mogli da mi oduzmu narednih 15-45 minuta u najosetljivijem vremenskom prozoru za snimanje kometa, tako da je ta varijanta u startu otpala.

SOHO solarna opservatorija je svemirski brod krcat opremom i kamerama lansiran još 1995. godine i nalazi se u L1 tački. Najlakše je opisati njenu putanju tako da SOHO zapravo vrti petlje na 0.01 AU od Zemlje, odnosno 0.99AU od Sunca. Podrazumeva se da je u L1 tački efekat gravitacije Sunca i Zemlje podjednak. A najtačnije bi bilo reći da SOHO zapravo opisuje petlje oko L1 tačke, upravno na liniju Sunce-Zemlja. Dakle, ovaj brod ima i kameru SWAN čiji je posao da snima suprotnu stranu Sunca. Dobro, ne baš direktno pošto je to nemoguće, ali ova kamera snima odlazeći Sunčev vetar kroz prostor, odnosno obrazac reakcije Lajman alfa protona u sudaru sa vodonikom iz međuplanetarnog prostora. To nam omogućava da vidimo iza ćoška, odnosno da predvidimo otprilike 7 dana ranije da će na Sunčevom terminatoru da se pojavi region velike aktivnosti.

Upravo je ova kamera 9. aprila na snimcima iz marta ove godine snimila novu kometu, premda sama kamera nije za tako nešto nikad ni bila namenjena. Kometa je dobila službenu oznaku C/2020 F8 (SWAN). Polovinom maja se očekivao najbliži prolaz Zemlji (na pola AU) a krajem maja perihelion (takođe pola AU), tako da je kometa imala potencijal da bude iole sjajna. Međutim, njen sjaj je rastao do početka maja na 4.7mag, a onda pao na 6.3mag četiri dana pre nego što sam ja snimao. Uz 5-6 minuta veliku komu ovo bi bio lak zadatak u ponoć, ali 6.3mag na velikoj površini u sumrak je skoro nemoguć zadatak.


Sa druge strane šume u odnosu na prethodnu kometu cilj je ipak lociran. Međutim, rezultat lova je daleko od nekog kapitalca... U svoju odbranu mogu samo da kažem da je kometa snimana u početku na visini od 5 stepeni a snimanje je završeno na 4 stepena iznad horizonta. Samim tim se zbog apsorpcije, kao što je gore i pomenuto, prividni sjaj smanjuje za nešto više od jedne magnitude.

Da bi se bolje videla kometa, čiji je položaj nesporno utvrđen na osnovu tri mape i dva planetarijum softvera, tačnije ne kometa nego obična mutna mrljica; snimak je konvertovan u crno-belo i kontrast maksimalno podignut.


Dobro je, izjednačenje. Da vidimo da li mogu da povedem.

Ortov oblak ne treba mešati sa Kajperovim pojasom a ni sa asteroidnim pojasom. Premda na prvi pogled imaju sličnosti, ova tri pojasa se prilično razlikuju skoro u svemu, a najviše u položaju i sastavu. Asteroidni pojas je krofnasta struktura i nalazi se iza orbite Marsa a ispred Jupitera. Kao što mu ime kaže, sastavljen je iz asteroida koji su potomci planetezimala iz ranog Sunčevog sistema koji nisu uspeli da oforme planetu zbog enormnog Jupiterovog gravitacionog uticaja. U ovom pojasu nema kometa, svi krompirići su već dobro preprženi. Kajperov pojas, s druge strane, predstavlja mnogo veću strukturu i prostorno i maseno. Prostire se odmah iz Neptuna (30-50 AU) i, logično a na užas Amerikanaca, obuhvata i Pluton. Uglavnom se sastoji iz tela koja su dobrim delom smrznuta, odnosno na njima leže smrznuti metan, amonijak ili voda koji bi u unutrašnjem Sunčevom sistemu bili tečnosti ili čak gasovi. Ovo je bitno jer ako neki objekat iz ovog regiona katapultirate u blizinu Sunca on će proključati i dobiti rep i - kometa je nastala.

Isto bi se desilo i sa objektima iz Ortovog oblaka, s tim da tamošnji planetezimali imaju još veću udaljenost od Kajperovog pojasa. Ortov oblak počinje na 2000 AU (0.03 svetlosne godine) i pruža se skoro do prve zvezde, odnosno 3.2 svetlosne godine odavde. Upravo zato je ovaj oblak još uvek hipotetička struktura; na toj distanci snimiti telo prečnika nekoliko kilometara, obasjano 16 miliona puta slabijom Sunčevom svetlošću koju bi telo dobilo da je ovde kod nas (intenzitet svetla opada sa kvadratom distance, dakle veoma brzo); sve je to danas vrlo nemoguća misija. Dok je Kajperov pojas prstenasta površ u jednoj ravni, Ortov oblak je - oblak, odnosno trodimenzionalna struktura koja sa svih strana kao mehur opasuje Sunčev sistem. Dakle, ovo je najveći izvor kometa koji možemo zamisliti, njihov period obilaska oko Sunca po pravilu je iznad hiljadu godina i upravo odatle je ispala C/2019 Y1 (ATLAS) koju trenutno vidimo na našem nebu.

Ovaj snimak je nastao dva meseca nakon kometinog perheliona gde se ona približila Suncu na 0.85AU. Nije to neka fascinantna vrednost kao kod Krojceve familije ali samim tim su šanse za raspad veoma umanjene. Procenjen sjaj komete u momentu snimanja je 9.5mag a prečnik kome je tri ipo minuta. Pretpostavlja se da je ova kometa zapravo fragment raspale komete C/1988 A1 Liller.


Kometa se nalazi između zvezda Dubhe i Merak u Velikom Medvedu; u, inače, vrlo interesantnom regionu.



Ko nađe kometu svaka mu čast... Za početak levo se oko Meraka nalaze dva legendarna deepsky objekta: planetarna maglina M97 i galaksija M108 (isečak u originalnoj rezoluciji):


I sve ovo sa samo 135mm žižne daljine. Ukupno 40 snimaka po pola minuta svaki je bilo dovoljno za detalje; vidi se i puno kome na zvezdama budući da je ovo sam rub kadra a objektiv je korišćen širom otvorene blende (f5.0) ali jedna stvar me je pozitivno iznenadila: nema mnogo hromatske aberacije. Izgleda da onaj jedan element od čarobnog stakla (UD) itekako radi svoj posao, premda se zna da je 135mm milimetraža ovog objektiva gde daje svoj maksimum.
I evo komete:


Vidi se da se pomerila za tih dvadeset minuta otprilike 2-3 svoja prečnika. Na ovoj žižnoj daljini jedan eosov piksel iznosi 8.72 arcsec. Objekat je prešao 22.3 ugaone sekunde za period od 23min, tipično za komete i asteroide. Međutim, pošto ovaj objekat uopšte nije razvio komu, pre će biti da je u pitanju asteroid. Ali čekaj, zar asteroidi ne bi trebali da se nalaze van ekliptike? Pa, i da i ne...

Da skratim dramu, nije asteroid već dvojna zvezda, vidi se na malo boljim mapama. Šteta, čak se i putanja uklapa. Prava kometa se ni ne vidi, tj nazire se samo njena tirkizna koma malo levo od "asteroida":


Prečnik kome je 183 sekundi, dakle nešto više od tri minuta. To se slaže sa procenama da će u drugoj polovini maja prečnik kome da bude između 3.1 i 3.6 minuta. Prijavljen sjaj u momentu snimanja je 9.1mag, premda to zavisi od mnogo faktora ovo je neki maksimum koji bi važio za moj teleobjektiv kad su u pitanju difuzni objekti. Za slabije komete treba angažovati teleskop.

Ni ovo nije neki kapitalan ulov. Sledeća šansa je zadnja šansa da nešto uradim...

Kometu o kojoj je reč sam već snimio dva puta, reč je o C/2017 T2 PANSTARRS. Čak sam jednom prilikom pogodio koju će magnitudu kometa razviti (kladio sam se na 8-8.5mag a ona je trenutno na 8.3mag, mereno 23. maja od strane Charles Morris-a) a drugom prilikom sam uspeo da je uhvatim pedeseticom sa tripoda. To znači da sam koristio ekspozicije od nekih desetak sekundi i to po nekom nepisanom pravilu ukazuje da se kometa može videti u 10x50 dvogledu.


Snimljeno je na 250mm žižne daljine i, neosporno, malo je preterano u izvlačenju tamnih detalja. Pošto sam se prilično namučio (prvo stack za zvezde, zatim merenje i računanje pomeranja u toku snimanja, imate ovde objašnjeno, pa stack samo za kometu, pa uklapanje u Photoshopu...) ponovna obrada nije dolazila u obzir. Levo su čuvene galaksije M81 i M82 i malo je falilo da ovaj kadar stane u vidno polje teleskopa, to bi tek bilo ono pravo, ali ćorak - zamalo.

Kažu da je lov veoma skup sport, ali meni se generalno čini da je astrofotografija skuplji, ili da su u najmanju ruku tu negde; ali svakako je lov na komete tehnički gledano primetno komplikovaniji. Isto čekaš i zuriš u mrak sve vreme ali zapravo prava borba počinje tek kad dođeš kući, odnosno sutradan. Na kraju, sumiranje lovačkog dana - od četiri mete, odnosno komete: dve vrlo slabi ulovi, jedna potpuni promašaj u šumi, i jedna prosečno dobra. U nedostatku rezultata ona se može proglasiti kapitalcem, premda to svakako nije. Ne znam da li se to računa u uspešan lovački dan...