KARLOVO SRCE

Pre nekih par hiljada godina mapa Evrope je bila neuporedivo drugačija. Postojala je Rimska Imperija kao jedina supersila tadašnjeg sveta, doduše uskoro na izmaku svojih snaga; i postojali su okolni varvari koji su priželjkivali rimsku propast. Na kraju se to i desilo i svet je ušao u mračni Srednji vek. Za varvare koji su neposredno pre toga živeli u bronzanom dobu ovo je bilo zlatno doba tako da su mogli da imitiraju rimski pogled na svet, odnosno da formiraju svoje državice i žive više ili manje bez pretnje od osvajanja. Nikog nije zanimala kultura, svi su radili ono što su želeli da rade.

Da ne bi mračni Srednji vek ispao nešto pozitivno pobrinule su se činjenice. Vreme sveopšte regresije pismenosti, trgovine i uopšte prestanak napredovanja su obeležili pad zapadnog Rimskog Carstva. Brojne migracije su efektivno promenile strukturu Evrope i na kraju je jedna grupa plemena severno od Alpa počela da skuplja moć da bi osnovala svoju državu. Narod su bili Franci, ali nemojte to da vas zavara - nikakve veze nemaju sa današnjim Francuzima. Franci su današnji Nemci.

Njihova država je imala tendenciju da jača u odnosu na okolne pseudodržave i, u kontekstu planiranog širenja, napravili su vrlo čvrst savez sa Katoličkom Crkvom. Ovo se ispostavilo kao genijalan potez imajući u vidu da su jedini dokazano potpuno pismeni ljudi u to doba bili pripadnici Crkve, a upravljati velikom teritorijom bez pismenih ljudi već u to doba nije bilo moguće. Najveći franački vladar tog doba, Karlo Veliki, bio je potpuno nepismen ali je gajio velike simpatije prema svim mogućim učenim ljudima tog doba. To je išlo do te mere da je zamah obnove pismenosti i umetnosti dobio naziv karolinška renesansa. 

Tih godina je neka rulja krenula na tadašnjeg rimskog papu (Lav III), sa namerom da izvadi i istraži neke njegove unutrašnje organe. Rim je u suštini u Srednjem Veku bio obično selo, možda samo malo veće po površini i u periodu bezvlašća ovakve stvari su se često dešavale. Papa je uspeo da pobegne u Paderborn kod Karla, a zatim su se zajedno vratili u Rim gde je Karlo lično održao sinod i zapretio rulji. Posledica toga je da je Karlo ubrzo od pape potpuno neplanirano dobio titulu imperatora Rima, kao neku vrstu uzvratne usluge; a čak je i krunisan u bazilici Svetog Petra. Pritom je papa svesno degradirao položaj Irene, vizantijske carice jer mu je to u tom momentu bilo politički neophodno. Takođe je Karlu ovo bilo korisno jer je sada, sa Crkvom iza sebe i imperatorskom krunom na sebi, imao daleko veće mogućnosti da sprovodi svoja evropska osvajanja.

Iako je Karlo nesumnjivo pozitivan lik u ovoj priči, premda nepismen, okupljao je tadašnje naučnike da mu čitaju traktate svakog slobodnog trenutka i pokušavao da nauči astronomiju i algebru; ova priča nema mnogo veze sa njim. Dvojna zvezda u sazvežđu Veliki Medved koja je dobila ime Karlovo srce (Cor Caroli) najverovatnije se ne odnosi na Karla Velikog kako se ranije verovalo. Nepunih hiljadu godina nakon toga engleska monarhija je propala i uveden je Protektorat; tadašnji kralj (Charles I) je pogubljen a nakon propasti Kromvelovog eksperimenta na presto se vratio sin pokojnog kralja, Charles II. Nije jasno da li se ova zvezda odnosi na prvog ili drugog, ali je sigurno da je ime skovao Charles Scarborough, kraljev lični lekar, koji je tvrdio da je zvezda bila izuzetno sjajna u momentu povratka monarhije, odnosno krunisanja sina. Zapravo, može se smatrati da se zvezda svejedno odnosi na obojicu, pošto je dvojna...

 

Sazvežđe Lovačkih Pasa (Canes Venatici) obiluje prelepim galaksijama, ali najsjajnija zvezda ovog neupadljivog sazvežđa, dakle Alpha CVn, je ovog puta tema. Separacija od nekih dvadesetak ugaonih sekundi je sasvim dovoljna i za male teleskope, premda ne i za prosečan dvogled. Sjaj obe zvezde zbirno je 2.8mag.

Malo manje logična stvar je da je sjajnija zvezda ovde obeležena kao α² Canum Venaticorum. Njen sjaj šeta između 2.84mag i 3mag u periodu od pet ipo dana. Ovo je, dakle, promenljiva zvezda koja i služi kao prototip za celu grupu α² CVn promenljivih. Njene fizičke i hemijske osobine je svrstavaju u grupu zvezda čudnog, neuobičajenog sastava jer u atmosferi imamo značajnih primesa europijuma, žive i silicijuma. Ti metali svojim lebdenjem u atmosferi i tonjenjem ka jezgru svakako doprinose i veoma jakom magnetnom polju, pa je pretpostavka da se zapravo na površini ove zvezde javljaju gigantske tamne mrlje koje su odgovorne za varijabilnost. Takođe se smatra da period promenljivosti odgovara periodu rotacije zvezde oko sopstvene ose. U širem smislu ova zvezda spada u Ap grupu (čudne - peculiar; otuda p) pošto je spektralnog tipa A0. I njih karakteriše upravo gorepomenuto, dakle pojava retkih metala u atmosferi i veoma jako magnetno polje.

Manji pratilac je α¹ CVn i ima sjaj 5.6mag. Nalazi se na glavnom nizu i pripada F klasi zvezda, dakle, ovo je žutobeli patuljak malo topliji od Sunca. Ove zvezde su poznate da imaju relativno povoljne habitabilne zone oko sebe, samo je problem što emituju dosta svoje energije u UV opsegu. To bi onda dovelo do veoma brze degeneracije DNK/RNK molekula, pa po klasičnom modelu otpadaju za proučavanje eventualnog postojanja života. Takođe žutobele patuljke kao kolokvijalni naziv u suštini ne treba mešati sa belim patuljkom koji je pretposlednja faza stelarne evolucije zvezde Sunčeve mase; beli patuljak je izuzetno vreo i gust ostatak prethodne zvezde koja se delimično raspršila kao planetarna maglina. Takođe beli patuljak više nema svoje termonuklearne izvore tako da svetli samo svojom prethodno akumuliranom energijom odnosno temperaturom iz perioda kad je bio jezgro prethodne zvezde glavnog niza. Ovaj ostatak se vremenom hladi i kristališe u hipotetičkog crnog patuljka koji još nikada nije registrovan (a i kako bi?) i za koje se smatra da nastaje mnogo kasnije od današnjeg momenta, odnosno da period prelaska belog u crnog patuljka traje značajno duže od trenutne starosti Univerzuma.

U uglu se nalazi isečak koji je dvostruko uivećan u odnosu na originalnu rezoluciju kombinacije teleskop/kamera. I pored moje najbolje volje vidi se samo plava boja veće zvezde, manja koja je žutobela realno na ovom snimku ne pokazuje svoju pravu boju.

Pošto je ovo duža ekspozicija logično je bilo da treba raditi sa mnogo kraćim ekspozicijama i tako sam upotrebio 13 snimaka svaki dužine izlaganja jednu sekundu. Time osiguravam najmanje moguće zvezde po pitanju vizuelnog prečnika, tako da je rezultat malo drugačiji:

Originalna rezolucija je dignuta 2x na ovom snimku, a nakon toga je isečak u uglu uvećan za još 5x. Interesantno je da se oko veće zvezde zapaža ostatak spoljnih difrakcionih prstenova. Veličina Airy diska je 1.59 sekundi, što je skoro precizno dimenzija jednog piksela u originalnom snimku, ali mi ovde govorimo o mnogo većem svetlom disku koji se definiše i kao lažni disk. Zapravo kamera registruje nekoliko svetlih unutrašnjih prstenova zajedno sa centralnim diskom kao svetli disk, a ostalih par spoljnih prstenova uspeva da razdvoji. Dokaz je i prečnik lažnog diska veće zvezde koji ovde iznosi gigantskih 15 sekundi, dakle skoro deset puta više od prečnika centralne strukture te iste zvezde poznate kao Airy disk.

A nešto korisno treba i uraditi. Ovom prilikom je izmerena separacija od 19.3424" dok zvanično publikovana separacija iznosi 19.6". Greška je ovde 0.76% odnosno četvrtina sekunde što je po meni vrlo prihvatljivo pošto debelo zalazi u subpikselske teritorije. Toliko zapravo iznosi jedan Neptunov prividni prečnik gledano sa Zemlje.