MILENIJUMSKA KONJUNKCIJA, SIR U SVEMIRU I DRUGE PRIČE

Pripreme za konjunkciju Jupitera i Saturna su u punom jeku, glancaju se teleskopi, pripremaju fotoaparati, oblaci se takođe pripremaju da izvrše (ne)očekivanu okupaciju sa zapada... Ili možda istoka... Ovde su okupacije istorijski gledano normalna stanja, isto kao što je i normalno da bude potpuno oblačno ceo decembar. Nije normalno da bude vedro, ako mene pitate. 

Pošto ova konjunkcija spada u najbliže još od Srednjeg Veka logično bi bilo to zabeležiti, ako je ikako moguće. Sasvim slučajno najbliži prividni položaj na nebu dve najveće planete Sunčevog Sistema će imati 21. decembra, na dan zimske kratkodnevice i, posledično, kalendarskog početka zime. To ne znači da će te dve planete biti vidljive samo u tom momentu; nekoliko dana pre i posle imaćemo takođe predstavu na nebu na velikom uvećanju, ali je 21. decembar označen kao idealna fotografska prilika. Osim toga, ove dve planete se približavaju jedna drugoj već mesecima, svako je ove godine još u leto imao prilike uveče da vidi dve najsjajnije zvezde isprva na jugu, a kasnije u jesen i na zapadu.

Početkom decembra je situacija bila ovakva:

Pored Jupitera Saturn se jedva nazire, ovo je snimljeno sat vremena nakon zalaska Sunca. Malo kasnije:

Nakon što je nebo pritegnuto u obradi da bi se pojačao kontrast, ispalo je da se iznad drveta vidi neko zelenkasto talasanje koje bi moglo da bude airglow, a možda je i halucinacija senzora ili kojekakvi artefakti (svakako ne liči na ciruse koji su takođe prisutni, ali imaju drugačiji oblik i pravac pružanja). Imajte u vidu da je airglow najjači u sumrak na zapadnoj strani, premda ga je ipak vrlo teško dobiti zbog malog kontrasta. Poslednji snimak, kad se već uveliko smračilo, ne pokazuje te promene:

Sto puta se ispostavilo da, kad god pogledam gore, nešto spektakularno se na nebu desi. Ovo je i logično, jer veoma retko gledam gore; uglavnom sam zabavljen kamerom (kamerama) i teleskopom; odnosno tehnikalijama vezanim za iste. Ako ne računam jedan osrednji meteor na jugu koji je potrajao možda dve sekunde, Andromedid verovatno na osnovu položaja radijanta; moj pogled prema zenitu i crvenoj planeti iduće sekunde je pokazao da se nešto mnogo krupnije valja prema Marsu.

ISS. I to tačno iznad moje glave.

I naravno, po Marfijevom pravilu fotoaparat i tripod su bili usmereni u pogrešnom pravcu. Brzo sam to iskorigovao, podesio trajanje izlaganja i opalio par fotosa. Prvi pogled na ekran je davao dobar utisak, pogodio sam ekspoziciju. Nešto mi nije dalo mira i zumirao sam... Obe fotke su bile defokusirane. Drugi maler, moja greška, razume se. Dok sam brljao skidajući CPL prethodno, nekako sam zakačio fokus prsten na objektivu (ovo nije teško kad neko ima iole velike prste i šake; Japanci očigledno tu problematiku drugačije percipiraju). 

Podesio sam fokus, iz inata obrisao obe fotke dok se ISS spuštao ka horizontu i ponovo fotografisao.

 

Na vrhu kadra se vidi Mars, skoro u zenitu; a dole ISS koja još uvek nije zašla u Zemljinu senku. Međutim, na 100% uvećanom snimku sam uočio još nešto, desno od ISS - što zbog nejednakih svetala očigledno nije bilo avion (sreća pa sedmicu možete da kropujete skoro beskonačno, ovo je 100% crop):

Proverio sam vreme i položaj i jedino što se perfektno uklapa je drugi stepen rakete Falcon 9. Raketa je kruna projekta koji je trebalo da razbije inertnu NASA koja je trošila enormne količine novca a zauzvrat u to vreme nije mogla svoje ljude da pošalje u svemir. Rusi su to efektno koristili, lansirajući sve što treba i naplaćujući (doduše mnogo manje nego što bi NASA to naplatila da je mogla). I onda se Elon Musk genijalno dosetio, alal mu vera za ideju, da ako Rusi mogu da pošalju nekog u orbitu za male pare, to može i neko drugi, odnosno privatnik, što bi se reklo. Na taj način on uzima posao i Rusima i NASA-i, a preostaje mu samo da sve iznova konstruiše. Da je moguće - moguće je. Širom kugle zemaljske postoje države koje koriste balističke projektile manjeg i srednjeg dometa, u nekima od tih zemalja još uvek vlada glad (Severna Koreja) a neke nisu daleko od tog raspleta (Iran), ali tehnologija svega toga uopšte nije toliko komplikovana, nije to baš rocket sciense, što bi rekli Amerikanci.

Faktički on je hteo da uradi ono isto što i u auto-industriji neposredno pre toga - da šutne u zadnjicu inertni establišment koji trenutno vlada i ponudi nešto potpuno novo. Pritom je njegova kompanija apsolutno neopterećena tradicijom, prethodnim tehničkim rešenjima i patentima koja je razvijala sto godina pa sad mora da ih koristi, neopterećena mastodontskim rashodima i pre svega - neopterećena konzervativizmom. Zato je posle petogodišnjeg razvoja ovo prva čisto američka civilna raketa koja je mogla da iznese više od dvadeset tona na LEO orbitu. Zašto to nije mogla da napravi NASA u zemlji koja je nuklearna supersila i koja je jedina iznela čoveka na Mesec - to je pravo pitanje. A odgovor na to pitanje je: biznis. Mi možemo da izvedemo sve što zamislite, ali dajte prvo malo da zaradimo i okrenemo te pare kroz istraživanja i industriju. Svojevremeno je za Apollo projekat ovako ili onako radilo pola miliona ljudi, koliko je tu novca utrošeno to ne može ni da se izračuna (zapravo može: oko 160 milijardi današnjih dolara). Projekti kao recimo neki vojni avioni (F22 na primer) koštaju takođe enormne količine novca (ovaj konkretno košta kao pola Apollo programa) i još pritom imaju gomilu mana; smem da se kladim da bi u slučaju prave i ozbiljne ratne opasnosti po USA svi ti problemi bili premošćeni za mesec dana, vrlo moguće je da bi koštale samo dnevnice inženjera na poligonima. Ovako se projekat razvlači decenijama i nemilice troši novac poreskih obveznika. To je zapravo elegantan način da se deo tog novca raspodeli kod nas (a ne drugim državama) i da ujedno zadatak bude obavljen, pošto će ionako biti obavljen. A u Rusiji je obrnuto, cilj je da se zadatak obavi, ako je moguće i bez ili sa minimalnom količinom novca. Zato je meni lično fascinantno kako Rusija sve ovo vreme uspeva da održi svemirska istraživanja i onoliku vojsku i nuklearne snage sa BDP-om jedne Španije praktično. Nije pitanje kako je Amerika prva, već je pravo pitanje kako Rusija uspeva da bude druga. Zato je vlasniku Tesle i dozvoljeno da prčka oko raketa i da pokuša da preotme Rusima biznis; zamislite u vreme Niksona ili Kartera da neki privatnik pokuša da proda ideju državi o komercijalnim lansiranjima umesto NASA. Dobio bi verovatno besplatan smeštaj u okviru nekog od tamošnjih sanatorijuma.

Na ovom snimku radi se o prvom lansiranju Dragon 1 kargo letelice, koja je svoju premijeru imala upravo na letu koji je lansiran 8. decembra 2010 godine. Ideja SpaceX korporacije je bila da ovim brodom ispune zahteve NASA-e za dopremanjem opreme na ISS; ovo je bilo prvo lansiranje Dragona i drugo lansiranje dvostepene Falcon 9 rakete.

Međutim, i to lansiranje je pratio Marfi lično. Neposredno pre lansiranja su otkrivene pukotine na izduvniku motora drugog stepena, inženjeri su se preznojili a Musk jedini nije paničio. On je istog momenta znao da ima novca da počne ako treba projekat ispočetka i da može da radi šta god hoće u ovoj situaciji. Jeste da je njegova prethodna raketa, Falcon 1, imala tri neuspeha od pet pokušaja, jeste da su sve oči uprte trenutno u njih, ali na umu je imao prethodno (tj prvo) lansiranje rakete Falcon 9. Naime, na svom prvom lansiranju ova dvostepena raketa je imala čast da je neposredno pre lansiranja potpuno opere čuvena atlantska klima, tačnije oluja sa pljuskom i grmljavinom. Posle toga je, proverom telemetrijskog signala, ustanovljen veoma slab signal drugog stepena. Musk se istog trenutka stvorio pored rakete, sa dva tehnička direktora projekta i krenuo da petlja oko antene drugog stepena. Nakon toga su uzeli fen za kosu, dobro osušili elektroniku i natopili je silikonom. Vlasnik Tesle je dvaput tražio da mu ponove da je to sigurno za lansiranje, dobio je potvrdu i raketa je potom odletela. Telemetrija je funkcionisala bez greške.

Imajući u vidu da sve što se pokvari mora da može i da se popravi, Musk ovog puta nije paničio. Rešenje za naprsli izduvnik je bilo tipično Marfijevsko ili, bolje rečeno, montipajtonovsko a nisam siguran ni da li su na to uticale izvesne hemijske supstance: pretesterisaćemo to u dužini većoj od jednog metra i rešen problem. I ponovo: u neka druga vremena su sanatorijumi bili puni ovakvih kadrova.

Još lepše zvuči činjenica da su testerisanje zaista i sproveli u delo i da niko iz NASA-e nije imao ništa protiv. Simulacije su pokazale da Merlin motor drugog stepena (nema veze sa istoimenim avionskim motorom iz II Svetskog Rata) može bez ikakvih problema da radi i sa ćelavim izduvnikom. A najlepše je zvučao rezultat cele te epopeje, a to je da je misija bila kompletan uspeh izuzev činjenice da nije spašen prvi stepen padobranima kao što je bilo planirano. Uspeh je tim veći jer je drugi stepen, nakon što otkači brod Dragon 1 u niskoj orbiti, morao da u vakumu startuje svoj  Merlin 1C (prvi stepen ima devet Merlina) i da teret isporuči na orbitu od 11000km visine. A start u vakumu nikako nije sasvim rutinska stvar, naročito za firmu koja se na tom polju baš i nije proslavila minulim radom.

Drugi stepen je ostao na toj orbiti i, sudeći po sajtu Heavens-above još uvek kruži svemirom, čekajući da povremeno bude fotografisan iz okoline Jagodine. Bez izduvnika, razume se. A sad o siru: jedan deo tereta isporučenog na visoku orbitu je bio i kolut francuskog Le Brouère, varijante Gruyère sira. Musk je to obelodanio nekoliko dana nakon lansiranja, kad je bilo jasno da je praktično sve ispalo kako treba. Inspiracija: Montipajtonovci i epizoda Cheese Shop. 

Kakve to veze sa svemirom ima, to može mentalno da poveže samo ovaj gorepomenuti kralj apstraktnih i nadrealnih situacija, kome s vremena na vreme neosporno padne i neka savršeno logična i profitabilna asocijacija na pamet.

Konačno svanuo je i dugo očekivani dan konjunkcije: 21. decembar. Oblačan, razume se. To je ujedno i dan kad počinje zima, odnosno dan sa najdužom noći u godini, na šta jedino astronomi gledaju blagonaklono. Realno čista slučajnost, ali odlična podloga za teorije zavere i astrološke fantazmagorije.

Vreme je nedeljama oblačno a samo dva vedra prozora u decembru od po par sati u sumrak sam proveo, naravno, na poslu. Modeli su predviđali da bi trebalo malo da se razvedri nakon zalaska Sunca, ali ti modeli predviđaju tako već danima i ništa. Na kraju se pojavio obrazac koji prate oblaci: istočni vetar je gomilao oblake ispred planinskih prepreka, a sa zapadne strane planina je vetar padao u doline, zagrevao se i oblaci se topili. Zapadne strane venaca su, dakle, bile vedre. Ništa kompleksno ali ovo su same osnove orografskih formiranja oblaka i to je ovog puta bilo izraženo kao u teoriji.

Dakle, u Negotinskoj Krajini je bilo oblačno celog dana, oko Čestobrodice su se oblaci izlivali u obliku sipeće ali veoma guste kišice, noćna mora vozača pošto to neprimetno može da pređe i u isti takav sneg. S druge strane Južnog Kučaja, dakle sa zapadne strane je iznad Pomoravlja bilo vedro (istočni vetar kao vodopad pada u dolinu), a planine na zapadu doline Morave (Juhor, Crni Vrh) odnosno prema Kragujevcu su takođe bile prekrivene palačinkom od oblaka (istočni vetar se penje i kondenzuje u oblake). Granica je bila veoma oštra i jedini način da dobijem vedar zapad je bio da malo proputujem. Uostalom, evo arhive  satelitskih snimaka; jedini vedar zaliv u centralnoj Srbiji je predstavljala dolina Velike Morave.

Lokacija je manastir Lešje, smešten na samoj zapadnoj padini planine Baba i veoma blizu Čestobrodice, dakle, mesto sa najvećom verovatnoćom u okolini da će biti vedro.

Eto, prođe konjunkcija bez teleskopa ali šta da se radi. Biće ponovo takve prilike uskoro, naravno ako neko veruje u reinkarnaciju, tako negde oko 2400. godine, a prethodno i 2080. što za nekog mlađeg i ne mora da zahteva reinkarnaciju - to je za 60 godina. Naravno, ko preživi COVID, razume se.

Međutim, par dana nakon toga se razvedrilo dovoljno da teleskop bude stavljen u pogon. Visina od nekih desetak stepeni nad zapadnim horizontom je garantovala da nikakvih posebnih detalja neće biti u teleskopu. Saturn ima prsten, Jupiter satelite i to je to. Snimljeno je 22 snimka sedmicom, kropovano i složeno u Registaxu; pritom je polovina odbačena zbog turbulencije.

Na snimku je disperzija podivljala i morao sam u PS-u to posebno da rešavam; gornji polovi obe planete su bili tirkiznoplavi a donji crveni. Pritom se vide i sateliti, redom su obeleženi:

1) Io

2) Evropa

3) Ganimed

4) Titan

Kalisto u tom momentu tranzitira preko površine velike planete ali se njegov maleni disk uopšte ne zapaža iz više razloga. Prvo, Jupiter je suviše nisko, teleskop je neohlađen, rezolucija kamere je relativno mala za planete, nije snimljen klip već par desetina RAW-ova, useveravanje za vreme dnevne svetlosti je bilo praktično odokativno, itd.

Dakle, ovo je bilo tek da se prigodno obeleži ovakav događaj, a sad svi nazad na svoje radne dužnosti.