POTRAGA ZA PLUTONOM, KONJI, MAZGE

Kad imate jednog fino vaspitanog i dobrim delom stidljivog dečaka, koji je pritom vredan i tehnički nadaren, možete od njega štošta napraviti. Još ako dečak živi na farmi u Ilinoju gde se odgovornost prema poslu posebno vrednuje, što je za poljoprivredu imperativ, radosti njegovih roditelja i potencijalnih udavača nikad kraja. Farma će nastaviti da posluje i to je zapravo jedini cilj.

Međutim, Clyde Tombaugh je bio fasciniran drugim stvarima. Preselili su se u Kanzas i umesto da ode na koledž nevoljno je ostao da pomaže kući jer je grad uništio sve useve dok je on imao 16 godina. U preriji ovo je još i dobar znak, uvek je bolje grad nego tornado; bar smo ostali živi a kukuruz će izrasti iduće godine, međutim grad je bio uzrok nedostatka finansija za koledž. U naredne četiri godine momak je napravio nekoliko teleskopa sa ogledalima, a sve je bilo smešteno u 8 metara dugoj i skoro tri metara dubokoj i širokoj jami koju je on sam iskopao isključivo pijukom i krampom. Razlog: smanjenje turbulencije zbog temperaturnih oscilacija. Priznajem da nikad ne bih iskopao zemlju zapremine prosečne dnevne sobe samo da bih izbegao turbulenciju. Ako bi neko to danas probao, dakle pijukom a ne rovokopačem, znao bi koliko je taj posao zapravo ropski težak i naporan, ali je činjenica da je momak, delom zbog dobrih reflektora sopstvene izrade a delom zbog kopanja imao najbolji amaterski pogled na planete u celoj državi u tom momentu. Zapravo imao je bolje crteže nego mnoge opservatorije opremljene refraktorima.

Niko nije znao da je kopanje tolike jame zapravo bio onaj presudni potez koji mu je otvorio put ka slavi. Tombaugh je svoje skice Jupitera i, što je bitnije Marsa, poslao opservatoriji u Flegstafu. Ista opservatorija je bila poznata po svom osnivaču (Percival Lowell) koji je na Marsu video kanale. Kao jedna vrsta alternativne duše, Lowell je važio za stručnjaka za istočnjački okultizam, bio opsesivni putnik u XIX veku i, što mu je pozicija uspešnog biznismena omogućavala, mogao je da bude mecena raznoraznih pa i istraživačkih poduhvata. Onog momenta kad je čuo za otkrića kanala na Marsu direktora milanske opservatorije, Giovanni Schiaparelli-a, Lowell je bio magnetski privučen novim terenom za istraživanje. Uskoro je izgradio opservatoriju sa refraktorom koji je za dlaku manji od čuvenog beogradskog Cajsa, i dao se u potragu za kanalima. Najfascinantnije je što je on kanale od silne želje ugledao i čak skicirao - a da oni, dokazano, nikad nisu ni postojali. U mašti neutreniranih posmatrača vrlo lako se turbulentna slika pretvarala u nešto smisleno. Njegovi kanali su bili geometrijski potpuno pravilni, čak je crtao i oaze u pustinji pored kanala. Naravno da nijedna fotografija Marsa nije nikad prikazala nijednu od tih struktura, postoji naša narodna "što je babi milo to joj se i snilo", međutim, u popularnoj kulturi početka i prve polovine XX veka se očuvalo mišljenje da na Marsu ima inteligentnog života. Čak se i u nekim knjigama iz sedamdesetih godina koje sam lično čitao, dakle neposredno pre misija Mariner, smatralo da sezonske varijacije boje Marsove površine predstavljaju sezonsku, najverovatnije močvarnu vegetaciju.

Ova vrsta pretvaranja percipirane slike u željenu nije nešto što je zadesilo samo penzionisanog biznismena. Na primer, polovinom osamdesetih godina prošlog veka, tinejdžer-avanturista Mathias Rust je Cesnom 172 ilegalno preleteo od Finske do Crvenog Trga u Moskvi, gde je i sleteo. Njegov mali avion su u više navrata radari SSSR-a procenjivali kao prijateljski helikopter ili ko zna šta drugo, dok su lovci MiG 23 isti proglašavali za ruski Yak-12. Čak su i vrhunski vojni piloti pročitali oznake na njegovom repu kao ruske! Razlog: Mig 23 u presretanju leti tipično 1.5 Maha a Cessna jedva nešto preko 200km/h; što je razlika od osam puta; vreme uočavanja detalja je ekstremno kratko i tu svakave tendenciozne iluzije stupaju na scenu. Eto koliko nesvesna želja može da utiče na zaključivanje; utreniranost pilota tu nije igrala veliku ulogu jer je ruski tadašnji PVO bio koncipiran da uočava NATO lovce i B-52, sve ostalo je bilo praktično neočekivano i malo verovatno, samim tim nebitno.

Posle svega je prilično realan ishod bio kad je Lowell opservatorija pristala da zaposli vrsnog osmatrača koji se pritom razumeo i u tehničku stranu svega vezanog za astronomiju, što je, upravo kao i danas, vrlo bitan parametar koji razdvaja dobrog od odličnog astronoma (naročito astronoma amatera). Naročiti plus je bila želja da uspe kopajući zapreminu ilovače koju bi prosečan bataljon pešadije iskopao u celom Prvom Svetskom ratu. I mlađani Tombaugh se pokazao kao pun pogodak, na opservatoriji se u suštini tražila mazga a ne Aristotel. Jer za predstojeće događaje uporan rad je bio presudan, kao i tačnost; a ne filozofiranje ili IQ. Ima ko je bio i za to zadužen, ali svakako niko to nije očekivao od mlađanog tehničara. Jer u XIX veku se opservatorijski rad zasnivao bukvalno na dva stuba: merenje položaja fiksnih zvezda i deepsky objekata; kao i na otkrivanje i sistematizaciju pokretnih objekata, pre svega asteroida i kometa. Početkom XX veka je u upotrebu na velika vrata ušla fotografija pa je sve ovo ponovo postalo cilj, ali fotografski, ne vizuelno. Već duže vreme je postojala prava trka među opservatorijama ko će više izrudariti svemirskog kamenja poznatog kao asteroidi. Naravno da se očekivalo da ovaj mladić otkrije barem nekoliko asteroida i kometa, a planetu X samo ako ima mnogo sreće, međutim kapitalca uloviti može bilo ko po zakonu verovatnoće. Po malo preciznije tumačenom zakonu verovatnoće ne baš bilo ko iako se Pluton nikako nije mogao sakriti, ali znalo se da u tom delu neba visi nešto što razvlači Neptunovu putanju.

Više astronoma je prethodno na osnovu Neptunovih poremećaja u putanji predvidelo postojanje Planete X. Formalni zadatak Clyde Tombaugh-a je bio upravo potraga za tom planetom; koliko su verovali u uspeh govori i činjenica da mu je dodeljen skromni astrograf od 33cm aperture što je jedva bilo više od njegovih kućnih teleskopa. Međutim, poenta je bila nekoliko dana jednog za drugim snimati isti sektor neba i nakon toga tražiti pokret među objektima koji su snimljeni. Svakako da je ovaj astrograf bio dovoljan za taj posao, ali nije dobacivao nešto mnogo dalje od potrebne magnitude 15. Čak bih bio toliko hrabar da kombinaciju astrografa i fotografske ploče iz Flegstafa uporedim sa mojom kombinacijom (15cm reflektor i DSLR); jeste da ih deli bezmalo sto godina ali eto koliko je napredak očigledan.

Izum inženjera firme Carl Zeiss AG nekih 26 godina pre toga, originalni blink-komparator danas zauzima počasno mesto na Flegstaf opservatoriji. Radilo se o aparatu koji je omogućavao brzu izmenu snimljenih fotografija; razume se da su one snimljene istim teleskopom u različitom vremenskom periodu, kao i da su poravnate jedna preko druge. Brzom izmenom čak i neuvežbano oko može da uoči objekte koji su se pomerili, npr planete, komete, asteroidi; a ako je vremenski period duži (recimo nekoliko godina) čak i položaji dvojnih zvezda mogu da budu promenjeni i uočeni, kao i paralaksa ili sopstveno kretanje bliskih zvezda. Naravno, za tako nešto vam treba teleskop aperture više metara a ne aperture tacne za kafu; ali je poenta da je ovaj izum dosta olakšao astronomima posao uočavanja i merenja promene položaja nebeskih tela.

Tombaugh je, posle nepunih godinu dana snimanja i upoređivanja, u regionu koji je unapred definisan kao sumnjiv, uočio tačkicu koja se pomera. Brzo je objavljeno otkriće planete, ali je ime postalo problem jer je postojalo više predloga. Otkrivaču se najviše dopao predlog iz Britanije, od jedanaestogodišnje devojčice Venetia Burney čiji je deda bio oksfordski bibliotekar i koji je to predložio devojčici. Njegova originalna ideja je bila Pluton, a to nije bio jedini pametan predlog u familiji - dedin rođeni brat je kumovao Marsovim satelitima (Fobos i Dejmos). Razlog zašto je, verovatno, predlog Plutona bio izabran je to što prva dva slova označavaju inicijale osnivača opservatorije (Percival Lowell). Osim toga, Pluton je rimski bog podzemnog sveta, njegov grčki prethodnik - Had - bio je najmoćniji posle Zevsa i Posejdona tako da je uticaj ovog imena u svetu tridesetih godina XX veka eksplodirao. U geologiji su poznate plutonske stene, Mikijev pas je ekspresno imenovan kao Pluton, novootkriveni element koji će uskoro biti poznat po mnogo čemu mračnijem je nazvan plutonijum... A devojčica iz Britanije je dobila 5 funti nagrade - doduše to je današnjih 500$, pola novog ajfona.

Za sve vreme trajanja svoje kampanje Tombaugh je prosečno po dva puta pregledao ukupno oko 45 miliona pojedinačnih zvezda u potrazi za asteroidima i planetama. Toliko je njegova omiljena alatka, blink-komparator, bila korisna.

Objekat koji je Tombaugh otkrio za vreme njegovog života jeste bio ali danas više nije planeta. Razloga za to je bilo dosta, a mnogi navode i politiku koja se upliće u sve. Međutim, ja sam više sklon da samo otkriće Plutona kao zadnje planete proglasim jednim dobrim delom politički eksploatisanim fenomenom. Drugi Svetski Rat je oslobodio mnogo duhova iz boce, samo treba navesti propast Centralnih sila u globalnim okvirima i svođenje njihovog uticaja na globalne tokove na nivo statističke greške. Velike kolonijalne sile su prestale da budu kolonijalne ali nešto sasvim drugo je glavna promena. Ovaj rat je doveo Sjedinjene Države i SSSR na poziciju supersila sa predratnih potpuno autsajderskih pozicija. Takođe je rat promovisao upotrebu nuklearne bombe ali i dva načina života: kapitalističkog i komunističkog.

Upravo u kontekstu te oštre podele treba tumačiti Pluton, Gagarina, let na Mesec i sve ostalo vezano za velika naučna dostignuća XX veka. Politika je ipak bila sve a Pluton je bio mala beznačajna tačkica kojoj je nemoguće videti površinu, odrediti masu, otkriti eventualne satelite, premeriti trajanje dana i slično. Svakako da nastanak supersile u usponu možemo pratiti na osnovu naučnih stavova o Plutonu. Pedesetih godina o ovom nebeskom telu je bilo poznato jedino da ima period obilaska od 247 godina, što je tačno, i nekih kompletnih nonsensa kao što su masa (smatralo se da je 1.1 Zemljine mase a zapravo prava vrednost je 0.2%, dakle 550 puta manja!) ili prečnik (smatralo se 0.4 Zemljinih prečnika, a zapravo je 0.18 Zemljinih). O gustini, satelitima, sastavu i drugim bitnim podacima ni reči, pošto bi objektivno mogli da budu samo kompletna naklapanja. Naravno da je za status jedne supersile mnogo korisnije da se smatra da je zadnja otkrivena planeta velika kao Zemlja, nego da je manja od Meseca.

Početkom sedamdesetih su se neke vrednosti u pojedinim knjigama promenile čak naviše (prečnik 0.8 Zemljinih!) a kad su neke druge činjenice vremenom počele da izbijaju na površinu status Plutona kao planete je počeo opasno da se ljulja. U prvom redu tu je otkriće Harona, ogromnog Plutonovog satelita koji je toliki da centar mase ova dva nebeska tela leži van površine Plutona. Tačnije, gazda i sluga se okreću oko zajedničkog centra mase, nikako Haron oko Plutona. Osim toga, masu Harona treba oduzeti od Plutonove što znači da je ova planeta još manja; njegov prečnik takođe.

Sledeća cigla koja je ispala iz temelja je prolazak Voyager-a pored Neptuna i posledično veoma precizno merenje tamošnjih uslova. Ispostavilo se da je gravitacioni uticaj poslednje planete na Neptun zapravo veoma mali a samim tim i masa iste. A Neptunov uticaj na Uran, koji je itekako bio merljiv, istog momenta je mogao da se objasni Planetom X, odnosno još neotkrivenom planetom Sunčevog Sistema iza orbite Plutona. Srećom, Voyager 2 je precizno izmerio i poslao sopstvene podatke na Zemlju tako da je masu Neptuna moguće bilo smanjiti za 0.5%. Ovo nikako nije bila mala cifra, to je trećina Marsove mase i odjednom su sve jednačine radile - nije bilo potrebe za Planetom X. Pluton je ostao na tadašnjih 0.2% Zemljine i to je to.

Nakon toga se Međunarodna Astronomska Unija (IAU) pozabavila ovom dilemom i 2006.godine je ogromnom većinom (tolikom da glasovi nisu ni brojani) izglasana rezolucija kojom je izdata nova definicija planete, evo tog izveštaja:

1) Planeta je objekat koji orbitira oko Sunca;

2) Planeta je objekat koji mora biti dovoljno masivan da pod uticajem svoje gravitacije zauzima oblik hidrostatskog ekvilibrijuma (u prevodu oblik približan lopti)

3) Planeta je objekat koji mora imati raščićenu sopstvenu orbitu.

Svi objekti koji zadovolje samo prva dva kriterijuma ali ne i treći se svrstavaju u novu kategoriju patuljastih planeta, podgrupa transneptunskih objekata, pod-podgrupa plutoida. Upravo ovo je bila sudbina Plutona, budući da on na svojoj orbiti predstavlja svega 7% mase svih tela koja tamo orbitiraju. Naravno, Haron se ne računa ni u tih 7%. Poređenja radi, Zemlja predstavlja 1.7 miliona puta veću masu od kompletnog krša i loma koji se valja zemaljskom orbitom. Opet, Mesec ne ulazi u te kalkulacije, dakle; Zemlja je vrlo efektivno raščistila svoju orbitu.

Da se razumemo, ova odluka je bila neminovna jer je morao da se postavi kraj otkrićima novih "planeta". Već je tada bilo poznato postojanje patuljastih planeta većih od Plutona, što je samo po sebi prilično opasno po status istog kao planete. Konkretno Eris je veći, zašto on da ne bude deseta planeta? Da nije bilo te definicije i oštrog preseka danas bi Sunčev sistem imao verovatno 15 planeta većih od 1000km, a za pedeset godina možda i 120 u disku Ortovog oblaka. Pritom nijedna od tih novootkrivenih planeta ne bi imala apsolutno ništa zajedničko sa osam današnjih planeta, izuzev da se takođe vrte oko Sunca.

Svakako da je bilo ljudi u američkoj naučnoj zajednici koji pucaju od patriotizma. Ova odluka je tamo logično dočekana na nož, Novi Meksiko i Ilinoj su u svojim skupštinama doneli rezolucije da se ova odluka IAU jednostavno odbacuje i Pluton ostaje planeta. Tu je prednjačio Alan Stern, šef projekta New Horizons, tvrdeći da ni Zemlja ni Jupiter nisu raščistili svoje orbite. Ovo jeste tačno, Jupiter vuče iza sebe 100 hiljada Trojanaca a Zemlja 10 hiljada, ali briljantan naučnik i inženjer kao Stern bi prvi trebalo da zna da masa tih Trojanaca predstavlja beznačajnu masu prema masama ove dve planete. Pluton, s druge strane, nikako nije raščistio svoju orbitu već je tu u velikoj manjini (gorepomenutih 7%). Stern takođe tvrdi da onda ni Neptun nije planeta jer njegovu orbitu seče Pluton. Ovo jeste tačno, ali se pod raščišćavanjem orbite podrazumeva i orbitalna rezonanca: Jupiter i Zemlja drže svoje Trojance efektivno zaključane u L4 i L5 Lagranž tačkama, odnosno na po 60 stepeni ispred i iza planetinog položaja na putanji. Rezonanca postoji i u slučaju Neptuna i Plutona i to je odnos 3:2. Suma sumarum: ne traži se bukvalno raščišćavanje orbite od strane planete, pošto je to i nemoguće u bukvalnom smislu.

Svakako Stern je osećao dužnost da se bori za status Plutona i to trakođe treba razumeti, na kraju krajeva iz poslovnih ali i emotivnih razloga. Projekat New Horizons je podrazumevao sondu koja je između ostalog, nosila i delić pepela kremiranog otkrivača planete: Clyde Tombaugh je i lično bio prisutan na Plutonu, moglo bi se reći. A za eksperta za izradu instrumenata kakav je ceo svoj život bio Štern važilo je da ume da se bori za svoje stavove. Šta drugo reći za čoveka koji je svojevremeno skupio priličan broj sati naleta na F/A 18 Hornet samo da bi pokušao detekciju vulkanoida (asteroida koji se nalaze između orbite Merkura i Sunca).

Ali ostaviću Stern-a da se muči sa svojim problemima i posvetiću se sopstvenim. Ukoliko ne apdejtujete Iris da radi sa Canon 18mpx fajlovima i dalje postoji mogućnost da te iste snimke koristite. Pošto u samom startu nisam uspeo da pronađem patch za navedene kamere probao sam da varam, i, kao što to na našim lokalnim prostorima obično biva - sistem je spremno prihvatio taj pristup i uspeo sam.

Da bi Iris radio sa (neprepoznatim) 7D fajlovima mnogo stvari treba uraditi. Kao prvo, inicijalno podešavanje Irisa treba promeniti sa FIT na PIC i onda raditi sa konvertovanim DGN fajlovima koji su potom ponovo konvertovani u PIC. Malo šašavo ali jedino sam tako uspeo program da proradi, a nije poenta da obrađujem fotke sa jednog aparata u jednom programu a sa drugog u drugom - poređenje neće biti fer svakako. To, doduše, uključuje mukotrpno učitavanje jednog po jednog DNG-a i snimanje kao PIC, ali šta da se radi, ovo je privremeno rešenje.

Pokušao sam i da napravim pravi blink-komparator, odnosno animaciju u PS-u ali je to ispalo vrlo traljavo. Razlog je očigledno činjenica da se Pluton veoma malo pomerio za tih, recimo, 45min razmaka. Pritom sam morao da premostim različite rezolucije isečaka, ali i rotaciju kadra što je ispalo veći problem. Kad se fotoaparat preko T2 ringa spoji sa teleskopom, položaj aparata se podešava odokativno obzirom da sam ja iznova montirao T2 radi boljeg fokusa odnosno položaja aparata u fokuseru. Ako se to odradi traljavo jedna strana bude više mutna od druge i onda džaba sav taj trud.

Dakle, blink-komparatora kao kod Tomboa nema, ali tu su isečci dovedeni na istu rezoluciju  (40D uvećan oko 2x, 7D nešto manje, možda oko 1.5x):

40D:

7D:

Ako budemo gledali šum onda će biti jasno da je 7D kompletan pobednik, njegov šum je potpuno uniforman, bendinga nema ni u naznakama (horizontalne šarene trake, znak brljanja prilikom čitanja senzora). S druge strane četrdesetica pokazuje bending na ovom nivou izvlačenja, dakle, ovo je očigledno malo previše za taj senzor. Pola stopa manje i sve bi bilo u redu, mada se i ovde ne uočava u potpunosti da je fajl na granici. U obradi, odnosno neposredno pre oduzimanja fleta ovo je bilo vrlo upečatljivo.

Označen položaj patuljaste planete; 40D a zatim 7D:


Čisto radi ilustracije, ovde su originalne ploče (isečci) na kojima je otkriven Pluton. Pošto je Tombo uspeo da identifikuje Pluton pomoću pokreta, da li bi to bilo izvodljivo danas sa amaterskom opremom? Svakako, idealno bi bilo napraviti poređenje snimaka na 24h ili još bolje na više dana. Za 24h Pluton se prosečno pomeri oko  6.5 ugaonih sekundi, koliko sam ja uspeo da izmerim. Pošto je razmak između ovih snimaka negde oko 45min, pokret bi iznosio 0.22 arcsec što je debelo manje od jednog piksela i na 40D i na 7D. Tačnije, to je trećina piksela na sedmici. Da li je subpikselski pokret moguće registrovati sa ovom montažom, teleskopom i atmosferom? Teorija kaže da nije i kaže da je to daleko ispod rezolucije ovog sistema - ali pod teoretskom rezolucijom se podrazumeva isključivo razdvajanje dvojnih zvezda. Tu je onda limit preklapanje Airy diska jedne zvezde sa prvim svetlim prstenom druge, odnosno dimenzija Airy diska i prstena sveukupno. Rezolucija za uočavanje pokreta neke zvezde nema mnogo veze sa time jer je prečnik Airy diska ovde potpuno nebitan. Teoretskih 0.7-0.8arcsec rezolucije mog teleskopa nema mnogo veze sa ovom pričom već pre svega stabilnost atmosfere i praćenja.

Bilo je nezgodno ručno srediti rotaciju kadra i različitu rezoluciju oba aparata, ali sam dao sve od sebe. Animacija oba snimka gde se približno u centru vidi Pluton:


Možda iz ovoga neko oštrog oka i zapazi pokret, mada to bez obzira na 150% odnosno 200% rezoluciju nije lako. Stoga sam izvukao isečke uvećane za oko (dodatnih) 4x, uzmite gornju i donju zvezdu kao reper:


Ovde tih 0.3 ili koliko već piksela već mogu da se uoče, premda svakako nisu rutinska metoda za merenje. Imajte u vidu da je u gornjem desnom kvadratu uvećanje 8x u odnosu na originalnu rezoluciju četrdesetice. S druge strane, pravi blink-komparator na većem teleskopu i boljoj atmosferi može da prikaže prilično više od toga, iako Tombaugh verovatno nikad ne bi koristio toliko kratak vremenski interval kao što je nepunih sat vremena. Njemu je toliko bilo neophodno samo da eksponira ploču.

Kako naći Pluton u pretrpanom polju južnog neba? Strelac je sazvežđe sa verovatno najvećim brojem zvezda na nebeskom svodu, što je veoma očekivano za jedan centar Galaksije. Mape zaboravite, veliki broja mapa i atlasa se ne drži baš dobro kad krenete u neke niže magnitude. Primera radi, da biste lepo razbistrili položaj nekog nebeskog tela koje šeta između 14 i 15mag, vrlo je nezgodno imati mapu do 15. magnitude. Trebalo bi najmanje imati atlas do 17mag, da biste željeni objekat jednostavnije izdvojili iz mase objekata granične magnitude.

Ovo je veoma prosto izvesti u eri interneta: evo sajta koji bi bio idealan za ovakve poduhvate, pre svega iz razloga što radi sa fotografijama neba gde je granična magnituda daleko ispod one koju bilo koji amaterski instrument može da dosegne. U konkretnom slučaju mapa položaja Plutona bi ovako izgledala, sa označenom pink lopticom gde se patuljasta planeta u momentu snimanja nalazila. Slobodno to možete da uporedite sa mojim snimcima, da nije bilo toga teško da bih npr u Stellarium-u mogao jasno da pronađem cilj. Tačnije, morao bih baš kao i Tombaugh da nagađam i otkrivam.

Čisto poređenja radi, isečak iz Stellarium-a:

Koja je granična magnituda ovih senzora? Na 7D se vidi uglavnom sve do 17mag, uprkos kratkom izlaganju, 40D vrlo slično odnosno u dlaku manje ili više; razlika je možda pola magnitude a možda i manje. Na boljem nebu i 30sec izlaganja bi rezultat bio sveukupno bolji što se tiče granične magnitude (ovde je snimljeno 32x15sec), ali mislim da to ne bi poremetilo poredak na tabeli. Činjenica je da je crno-beli rastegnuti 32-bitni snimak sa sedmice čistiji i lakše se zapažaju zvezde granične magnitude. Razlika je svakako minorna ali postoji; ne mogu egzaktno da izmerim jer je Stelarium od 15. do 18. magnitude jako nepouzdan ali ono što sam video - sedmica vodi za verovatno oko pola magnitude, a možda čak i malo više. Svakako neočekivano za mene; mislio sam da su ove mašine po tom pitanju potpuno izjednačene obzirom da se radi o istoj tehnologiji izrade senzora (e pa ne radi se o istoj već sličnoj, prim.aut.).

Koji senzor je bolji za astrofotografiju?

Teško pitanje na prvi pogled, ali veoma lak odgovor. Zadnjih dvadeset godina praktično kontinuirano slušamo urbane legende o povećanju šuma senzora zbog nepotrebnog povećanja rezolucije. Ovde imamo dva aparata čiji period proizvodnje razdvaja jedna godina a čija je rezolucija u megapikselima skoro duplirana. I apsurdno za ljubitelje urbanih legendi, ali 18mpx senzor je sveukupni pobednik i razloge za to ne treba tražiti u rezoluciji već u primenjenoj tehnologiji. Uostalom, i kod Nikona se slična stvar ponovila sa D700 (12mpx) i D800/810 (36mpx) gde je telo sa većom rezolucijom nosilo sveukupno bolji senzor. Da se radilo o senzorime iste generacije/tehnologije, nesumnjivo da bi senzor sa više megapiksela imao više šuma, ali to skoro nikad nije bio slučaj.

Dakle, najbolji su praktično bez izuzetka noviji senzori, to se vidi iz aviona, ali je problem sa novijim senzorima (naročito kropovima) što su svi veoma velike rezolucije. Zapravo za astronomiju nepotrebno velike rezolucije. Već pola decenije najmanje unazad je standard u 1.5/1.6 krop klasi rezolucija od 24mpx što nikako nije malo; ako to prevedemo na rezoluciju FF senzora onda bi to bilo negde oko 62-63mpx. Velike rezolucije jestu svojevrsna tortura za optiku, ali nije to toliki problem, veći će biti problem kod stekinga 50-100 ili više fajlova u jedan. Zapravo neće biti problem ali tražiće vreme i/ili malo bolji kompjuter. U momentu kad velika većina ljudi koristi low_end lap-topove ovo samo znači veći gubitak vremena kod obrade - i memorije kod skladištenja. Radni folder (po default-u Iris working_dir) je na kraju obrade od 50 snimaka u jednom drugom slučaju imao veličinu od 24 Gb, to će svakako usporiti i najnovije mašine a kod mene je sveukupno potrajalo veselih četiri sata.

Na kraju, kupujte slobodno ove aparate i fotografišite - dok još možete (da ih kupujete). DSLR je na svom kraju i cene su u ovom momentu na polovnom tržištu na minimumu, nadalje mogu samo da rastu iz kolekcionarskih razloga, kao sa filmskim telima i objektivima. Moja ideja o modifikovanju četrdesetice u full_astro kameru je doduše možda malo poljuljana... Džabe perfektan sempling na 150/750 teleskopu kad je dinamika ovoliko različita u korist novijeg senzora. Na kraju krajeva razlika u rezoluciji i nije tako velika, možda 30% linearno što i nije tako mnogo; ali četrdesetica ima problem sa šumom i bendingom, uz pola magnitude gubitka (koji bi pod drugim okolnostima možda bio malo drugačiji, ali ne bitno). 

Možda bi za modifikaciju pre trebalo upotrebiti sedmicu i investirati u jači kompjuter, a za svakodnevnu fotografiju nabaviti nešto drugo. Pritom četrdesetica ostaje kao univerzalna mazga koju nije šteta šibati tamo gde rasni konji (7D) iz ko zna kojih razloga ne vole da prođu...

Коментари