PK 47 +42.1 ILI ABELL 39
Američki astronom George Abell je poznat po svom višegodišnjem radu na prikupljanju podataka o galaktičkim jatima, otprilike najvećim strukturama koje čovečanstvo može da vidi. Međutim, imao je i prilike da proučava druge objekte pa je tako jedan od najpoznatijih kataloga planetarnih maglina njegovo delo. Tridesetak ovih bledih i sablasnih objekata koji su otkriveni do pedesetih godina prošlog veka je ušlo u prvo izdanje kataloga, da bi se deceniju kasnije taj broj utrostručio.
Abell 39 odnosno PK 47 +42.1 je među najvećim planetarnim maglinama u našoj galaksiji sa svojih 2.5 svetlosnih godina u prečniku. Inače planetarne magline nastaju od zvezda mase 0.8-8 Sunčevih; one teže eksplodiraju kao supernove. Zvezde u okviru ovih ograničenja vremenom potroše vodonik i krenu u proces fuzije helijuma; pritom je ta reakcija veoma temperaturno senzitivna. Drugim rečima, jezgro doživi ogromnu termonuklearnu eksploziju i odbaci deo zvezdane atmosfere a zatim se malo ohladi i smiri. Vrlo brzo temperatura skoči i ciklus se ponavlja, odbacujući najveći deo spoljnih slojeva zvezde i ostavljajući ogoljeno jezgro.
Koliko je fuzija osetljiva na tačnu temperaturu (oko 100 miliona stepeni) govori i činjenica da porast temperature od 2% pojačava reakciju dvostruko.
U suštini, ova planetarna maglina je izuzetno težak objekat za snimanje zbog svog veoma slabog sjaja. Njen sjaj je formalnih 13mag, razvučenih na skoro 3x3 ugaona minuta. Slobodno mogu da kažem da teži objekat nisam snimio. Čak sam u obradi koristio više layera kako bih maksimalno izvukao detalje iz pozadine; pritom je i šum isplivao što je bilo neminovno. Pošto sam snimao od kuće - ovo je fantastičan rezultat za eos 20d. Još jednom bih preporučio ovo, izuzetno jeftino ali krajnje izdržljivo DSLR telo za astrofotografe.
Abell 39 odnosno PK 47 +42.1 je među najvećim planetarnim maglinama u našoj galaksiji sa svojih 2.5 svetlosnih godina u prečniku. Inače planetarne magline nastaju od zvezda mase 0.8-8 Sunčevih; one teže eksplodiraju kao supernove. Zvezde u okviru ovih ograničenja vremenom potroše vodonik i krenu u proces fuzije helijuma; pritom je ta reakcija veoma temperaturno senzitivna. Drugim rečima, jezgro doživi ogromnu termonuklearnu eksploziju i odbaci deo zvezdane atmosfere a zatim se malo ohladi i smiri. Vrlo brzo temperatura skoči i ciklus se ponavlja, odbacujući najveći deo spoljnih slojeva zvezde i ostavljajući ogoljeno jezgro.
Koliko je fuzija osetljiva na tačnu temperaturu (oko 100 miliona stepeni) govori i činjenica da porast temperature od 2% pojačava reakciju dvostruko.
U suštini, ova planetarna maglina je izuzetno težak objekat za snimanje zbog svog veoma slabog sjaja. Njen sjaj je formalnih 13mag, razvučenih na skoro 3x3 ugaona minuta. Slobodno mogu da kažem da teži objekat nisam snimio. Čak sam u obradi koristio više layera kako bih maksimalno izvukao detalje iz pozadine; pritom je i šum isplivao što je bilo neminovno. Pošto sam snimao od kuće - ovo je fantastičan rezultat za eos 20d. Još jednom bih preporučio ovo, izuzetno jeftino ali krajnje izdržljivo DSLR telo za astrofotografe.
Kropovano je poprilično, granična magnituda je verovatno oko 18 a možda i malo niže. Centralna plava zvezda u maglini, izvor ove magline, je relativno slabog sjaja: cifre idu od 15.5 do 17.85mag po Stellariumu.
Ako malo bolje pogledate videćete da je cetralna zvezda malo izmeštena iz centra ove relativno pravilne loptice. Danas se smatra da je to zbog male asimetričnosti u izbacivanju mase. Zvezda ima masu od pola Sunčeve a okolna maglina još toliko.
Zvezde koje su obeležene na slici su među svega nekoliko onih koje se vide vizuelno kroz teleskop. Takođe se na slici vidi i nekoliko manjih galaksija, jedna se čak i vidi kroz providnu maglinu, naravno bez nekih opipljivih detalja.
Upotrebljeno je 76 snimaka po pola minuta svaki na ISO1600, teleskop je reflektor 150/750.
Коментари
Постави коментар