LETNJI MLEČNI PUT

Centar naše galaksije se nalazi u pravcu letnjeg sazvežđa Strelac (Sagittarius) a ujedno je u tom pravcu smešten i najveći broj letnjih nebeskih čudesa. Gde god da okrenete teleskop, pa čak i dvogled, u Strelcu i Škorpiji nema vidnog polja bez nekog od prelepih zbijenih i otvorenih jata, refleksionih i emisionih maglina pa čak i retkih galaksija. Ceo Mlečni Put je krcat kad su u pitanju nabrojani fenomeni ali Strelac tu ipak dominira.
Činjenica da je te večeri transparencija bila izuzetna (zaista mnogo zvezdica se videlo, nebo je bilo kristalno prozračno) i činjenica da nema Meseca da svojim sjajem ugrozi slab sjaj Mlečno Puta - to znači da samo još treba da se sklonim iz urbanih krajeva. Nekih 15-ak km od mene, na brdu u pravcu manastira Jošanica, našao sam dovoljno dobru lokaciju za snimanje.

Slike su nastale u ponoć 1. jula. Sve su istih parametara: 18mm, f3.5, ISO1600, 60sec izlaganja, 40d montiran na tripod (ne na ekvatorijalnu montažu). Razlog zašto ne montaža je prozaična činjenica da mi treba oko 45min da postavim u operativno stanje skalameriju od 30-ak kg (40 sa teleskopom). Jeste da tripodom dobijamo male crtice na zvezdama ali to je cena koja mora da se plati ako hoćete iole detalja na zemlji.
Istovremeno, pogled ka delu zimskog Mlečnog Puta otkriva koliko je on manje spektakularan. Kasiopeja i Persej su tad u zenitu a leti zauzimaju stidljivo deo iznad severozapadnog horizonta. Desno u sredini kadra imate i Andromedinu galaksiju (M31).

Veliki Medved je cirkumpolarno sazvežđe, tj. vidljivo cele godine iz naših predela. Raspoznaje se po vrlo karakterističnom obliku a ovde sam njegove zvezde malo naglasio u obradi. Konkretno na ovoj slici ovo sazvežđe pokazuje gde je severozapad.

U zenitu je sazvežđe Labuda (Cygnus) oblika pravilnog krsta koji se pruža u pravcu sever-jug. Mlečni Put tu dostiže svu svoju lepotu upravo iz razloga manje atmosferske ekstinkcije (gubitka sjaja usled efekta atmosfere). Možete da naslutite konture magline Amerika koja se na nemodifikovanom aparatu ipak uočava ali ne u svoj svojoj lepoti. Inače je njeno uočavanje pouzdan indikator odsustva svetlosnog zagađenja. Takođe mogu se primetiti naznake još nekih maglina kojima je Labud prošaran.

Na kraju još par stvari oko objekta snimanja. Naša galaksija spada u prosečno velike sa svojih stotinak (negde procene idu i do 400) milijardi zvezda, a to je oko deset puta manje od gorepomenute Andromedine galaksije. Čista je ironija što najveći deo te zvezdane zbrke u centru galaksije ne možemo da vidimo jer nas oblaci prašine u tome sprečavaju. To se lepo uočava kao mrežasta struktura na slikama; međuzvezdana prašina je zapravo veoma retka ali ako su u pitanju velike distance onda efikasno zaklanja sjaj objekata iza nje. Nešto kao kad oblak danju zakloni Sunce, bez obzira što je oblak retka i providna izmaglica.

Ta pojava zaklanjanja tj apsorpcije i rasejanja svetlosti se zove ekstinkcija. Treba je razlikovati od atmosferske ekstinkcije koja je razlog zašto su Sunce i Mesec bleštavi u zenitu a prigušeno crveni i slabog sjaja na horizontu. Međuzvezdana ekstinkcija je potpuno isti proces, s tim da i ovde objekti (zvezde) postaju više crveni jer se plavi deo spektra lakše rasejava i apsorbuje. Zato je sve oko centra Mlečnog Puta žuto-crveno, skoro da nema ničeg plavog (izuzev par refleksionih maglina).

Ukupan nivo apsorpcije prašine u Strelcu je oko 25 magnituda, tj za toliko se obori sjaj objekata iza oblaka. To je negde oko 9 milijardi puta, a pošto nijedan objekt u centralnom ispupčenju nije toliko sjajan - mi danas u optičkom spektru ne vidimo tamo apsolutno ništa sem retkih zvezdica koje su ispred prašine.

Nehomogenost Mlečnog Puta je izazvana upravo prisustvom prašine u ravni galaksije. Međutim, pomoću radio-talasa izuzetno velikih talasnih dužina mi danas možemo da pogledamo i kroz te oblake. Mana je prilično niska rezolucija koja u radio-astronomiji podrazumeva gradnju sve većih antena uz upotrebu više teleskopa kako bi se povećala rezolucija. Tako je ustanovljeno da u centru galaksije postoji radio izvor Sagittarius A za koji se danas veruje da je veoma masivna crna rupa. 

Uglavnom, da izbegnem komlikovane rezultate istraživanja koja su još u toku, na osnovu objekta (zvezde) S2 koja kruži neverovatno blizu crne rupe, otprilike prosečno na distanci 4 puta Sunce-Neptun, mogu da se izvlače zaključci o strukturi samog centra galaksije. Na tom prostoru se verovatno nalaze stotine patuljaka, neutronskih i drugih zvezda koje međusobno itekako utiču na oblik putanje. Takođe, sam radio-izvor Sag A se ne nalazi u centru crne rupe; crna rupa se po definiciji ne vidi. Razlika od 37 milionitih delova ugaone sekunde između izmerenog položaja Sag A i izračunatog centra mase upravo predstavlja činjenicu da je Sag A akrecioni disk. I to takođe znači da je crna rupa nedavno u slast pojela nešto ne baš malo.

Ništa od ovoga nije moguće uočiti na ovim slikama, izuzev sazvežđa Strelac koje svakako deluje spektakularno.