29.07.2013.

ŠUMADIJSKI BLUES

Sve je obećavalo idealno veče; veoma vedro i transparentno nebo, Mesec izlazi tek oko ponoći, ja raspoložen... Nije mi smetala ni visoka ambijentalna temperatura od nekih 25C - noću je leti u planinama toplo a u dolinama hladno, jer hladan vazduh ide dole. Ujutru se dešava obrnut proces.

Plan je bio da odem u brda istočno od Jagodine, tamo gde je faktički granica Šumadije i Pomoravlja, i da snimim Mlečni Put širokougaonim objektivom a istovremeno i teleskopom neko od više stotina čudesa upravo na južnom nebu. Dva eosa su bila pripremljena, akumulator za napajanje takođe.

Kad smo došli moja lepša polovina i ja, ispostavilo se da je iznad Jagodine neki čudan ali ujedno i romatničan fenomen. Ličilo je na niske stratuse mada sam pre sklon da poverujem da je reč o dimu nekog od požara u okolini. Kasnije sam proverio na satelitu, nema nikakvog požara. Bilo kako bilo, nikad nisam video stratuse na 100-200m visine.


 Nakon što sam počeo da pakujem opremu ispostavilo se da sam zaboravio tegove za EQ6 montažu. Nemoguće je precizno snimanje bez tegova, naročito sa dva aparata i nemalim teleskopom a sve to smešteno poprilično van ravnotežne tačke. Sila bi najverovatnije možda i oborila montažu jer se na jugu tubus nalazi horizontalno, tj u najnezgodnijem položaju za balans.
Pobesneo sam, to je značilo da teleskop i jedan aparat ostaju u kutiji. Drugi aparat ide na golu montažu tj na prstenove i to bez ikakvog protivtega. Lično mislim da je težina 40d i tamrona 17-50 neosetna za montažu koja je deklarisana na 20kg (negde piše i 25kg) nosivosti. Pritom se to odnosi na teleskope sa većim uvećanjem; za 17mm žižne daljine bi mogla da nosi i fotoaparat od 100kg.

Stavio sam, dakle, nebalansiran teret na montažu i uključio praćenje. Kasnije se ispostavilo da sam bio u pravu, montaža nije pokazala ni najmanje odstupanje u praćenju što se videlo na finalnoj slici. Pola sata praćenja je dalo odstupanje između prvog i zadnjeg frejma od jednog reda piksela (!) a to bi pre bila greška useveravanja nego greška vođenja.

U suštini ovo mesto je obilovalo svetlosnim zagađenjem što je u obradi korigovano gradijent alatom u Irisu. Takođe je bilo i posla u PS-u. Ukupno 31 snimak po minut na ISO1600 i f4.0 su složeni u finalnu sliku. I da, varao sam: zemlja je preuzeta sa prvog snimka.



Treba pohvaliti i Tamron 17-50 2.8, pored toga što je neverovatno oštar već na 2.8 vrlo je zahvalan za snimanje i na f4.0. Mnogo manje hromatske aberacije ima u odnosu na Canon 18-55IS a naročito mi se dopala kočnica kojom se objektiv blokira na 17mm. U praksi Canon 18-55IS me je bezbroj puta izbacio iz takta jer se u toku noći neosetno pomeri sa 18mm na 19-20mm. To su mnogi rešavali selotejpom a ja sam jedno vreme snimao redovno na 20mm.

I upravo kad je jedno snimanje završeno, oprema popakovana i nazad; imali smo predivnu priliku da gledamo izlazak krvavo crvenog Meseca iznad Jagodine. Pošto sam vozio nisam bio u stanju da nađem nijedno iole pristojno mesto za snimanje ovakvog kadra, tako da ostaje samo da mi verujete na reč da se u pozadini čuo blues.

25.07.2013.

MESEC U ZEMLJINOJ SENCI

Malo sam zakasnio tog dana da snimim izlazak Meseca, možda nekih 10 minuta. Svejedno; upravo tada je u astronomskim pojmovima Mesec bio pun. Ovo u praktičnom smislu znači da je geometrijski stajao tačno nasuprot Sunca.
A kad stoji nasuprot Sunca onda je tu negde i senka naše planete. I upravo to je suština na ovim slikama, Mesec se ugnezdio tačno na granici dana i noći, odnosno na vrhu Zemljine senke. To je ono što sam hteo da snimim, odnosno u obradi da istaknem.


Već vidim fotografske puritance kako u horu negoduju i pominju Photoshop. Naravno, to će po pravilu biti oni koji nikad u životu nisu otvorili Photoshop ili koji ne poznaju ni osnove funkcionisanja ovog odličnog programa.

U obradi su samo balansirani kanali, u tamnijim tonovima je pojačan plavi kanal a u svetlijim crveni i tako je jače istaknuta senka planete u atmosferi. Nije bilo nikakvih selektivnih dorađivanja po regionima.


Oprema: eos 40d, canon 80-200; prva slika na 80mm, f8, ISO100 a druga 200mm, f9, ISO100.


10.07.2013.

KUĆA NA ISTOKU

Zaista nemam pojma da li je ovo kuća ili neki crkveni objekt; nalazi se na jednom brdašcu između Ćuprije i Despotovca i prelepo izgleda noću. Idealno za eksperimentisanje; ukratko tutorial za startrails fotografiju pomoću Photoshopa imate ovde. Generalno uopšte nije teško kao što možda u startu nekome izgleda.

Prvo da definišemo dve moguće situacije za noćnu pejzažnu fotografiju: ima Meseca i nema Meseca.
Ako je Mesec prisutan onda je pejzaž dovoljno osvetljen da uz umereno kratke ekspozicije (30 sekundi do par minuta) imate brdo detalja na zemlji. Nebo će takođe biti plavo pa je korisno WB ostaviti na daylight.
U slučaju da Meseca nema dužina izlaganja i ISO idu nagore, a veoma često blenda neće biti u prilici da mnogo odmakne od maksimalne vrednosti - onda takođe možete imati detalje na zemlji. Međutim, oko WB treba razmisliti, najbolje je to kasnije podesiti u obradi ili, ako to ne želite, u startu staviti na tungsten. Razlog je što će u suprotnom nebo imati ružnu smeđe-narandžastu boju koja je sve samo ne realna.

Sa mesečinom iza leđa, ili još bolje - pod uglom od 90 stepeni, možete imati malo zvezda na nebu ali primetno svetlosti na zemlji. Poluminutna ekspozicija:


Ukoliko snimite više slika za star-trails imaćete interesantan fenomen pomeranja senki kako se Mesec bude pomerao, setimo se da se za dva sata on pomeri dvanaestinu kruga (30stepeni) a to je više nego primetno. Ne mora nužno to da bude nedostatak; često se oštre senke umekšaju i deluju lepše. Primer:


Druga solucija podrazumeva da nema Meseca i da je nebo prilično tamnije. Uz mogućnost da ekspozicija bude više minuta i da WB ostavite na tungsten; sve ostaje isto. Imaćete priliku (ako ste na nekoj planini i izuzetno tamnom mestu sa kristalnom atmosferom) da snimite i airglow, zelenkastu izmaglicu u visokoj atmosferi. Možda naletite i na zodijačku svetlost koja se javlja dvaput godišnje, oko ravnodnevnice, i predstavlja jako redak fenomen kod nas obzirom na trend porasta svetlosnog zagađenja.
Dakle, na tamnoj ste lokaciji. Treba napraviti probni snimak da bi se kadriralo i proverile postavke. Tripod i daljinski okidač se podrazumevaju, najbolje onaj programabilni, mada u nedostatku čovek svašta može da improvizuje - bulb + nešto za pritisnuti okidač i eto duge ekspozicije.


U osnovi ovde je nebo bilo dosta tamno, izuzev što su retki farovi iza osvetlili kuću na trenutak. Kao naručeno. Vreme izlaganja 90sec, f3.5, ISO1600. Znači, slobodno može i više.

Visok vs nizak ISO: potpuno je svejedno. Ako imate niži ISO (400 ili 800) dužina izlaganja se proporcionalno produžuje pa svejedno imamo šum koji na npr 4-5 minuta uopšte nije mali. A ukoliko skratite izlaganje a dignete ISO na 1600 onda se više slika složi u finalnu pa se šum statistički unormali.

Noise reduction: auto vs ručno - ako ovu opciju ostavite ON ili AUTO budite sigurni da će aparat uvek da oduzme dark frejm. To znači da posle tri minuta snimanja aparat se blokira na još tri minuta dok snimi šum i oduzme od već snimljene slike. Iskreno, tehnički gledano ovo je najbolji metod za smanjivanja šuma jer je stanje senzora, temperatura i sve ostalo maksimalno slično u okviru ovih nekoliko minuta. Međutim, ovo je takođe promašaj za startrails. Mana je što ćete malo snimati scenu a malo čekati da se aparat smiluje i počne da reaguje. Startrailsi će imati ružne isprekidane crtice tako da ovu opciju treba zaboraviti: ona služi samo za snimanje jedne slike.
Mnogi stariji Nikoni zahvaljujući briljantnosti inženjera nemaju mogućnost da se ovo isključi; žao mi je ali ovo je popriličan hendikep za startrails. Neko se snalazi time što otvara poklopac baterije i time nasilno prekida oduzimanje dark frejma ali tu su šanse da izgubite nekoliko sekundi više, pa da ponovo uključite aparat, pa možda se malo pomerio na tripodu, dovoljno je piksel da se vidi...
Uglavnom, prodajte to i pređite na Canon, bićete srećniji bar kad je startrails u pitanju :-)

Blenda: u principu treba zatvoriti čak i najbolje objektive pola do jednog stopa, u zavisnosti od ličnih shvatanja termina perfekcija. Ako se snima jedna slika i zvezde treba da budu tačkice, onda blendu treba bezdušno otvoriti na maksimalnu vrednost, u ostalim slučajevima pritvoriti. Razlog nije samo oštrina već i postojanje hromatske aberacije koja je vidljiva kod najsjajnijih zvezda a izuzetno teško se uklanja u obradi.

Fokusiranje: naravno manuelno. Od pomoći je live-view ali samo ako imate neki sjajniji objekt; grad u pozadini, Mesec, uglavnom na zvezdama ne deluje. Međutim, ako imate 1.4 objektiv možda i ulovite nešto. U slučaju starijih aparata moraćete metodom pokušaja i greške da u nekoliko pokušaja nađete fokus. Dovoljno je staviti ISO3200 i deset sekundi pa da se vidi po zvezdama koliko je blizu fokus.

Nakon što ste približno odredili parametre krenite sa snimanjem, treba uzeti što više snimaka. U principu i za pola sata se prilično primeti zvezdani pomak; ako snimate sat ili dva - još bolje. Ne prekidajte snimanje ni za sekund - sve će se videti na finalnom snimku. U principu na okidaču treba podesiti da pauza bude minimalno, kod mene je to jedna sekunda. Na kraju obavezno snimite dark-frejm; to je slika sa apsolutno istim postavkama kao i sve prethodne samo sa poklopljenim objektivom. To će biti potrebno za skidanje šuma.

Ukoliko ste limitirani na 30sec a nema mesečine onda će detalji na zemlji verovatno biti samo konture, tako da i o tome treba razmisliti.

U ovom slučaju sam koristio 10 slika po 4.5 minuta, ukupno dakle 45 minuta izlaganja. Sasvim dovoljno za startrails fotografiju. Da sam recimo snimio 45x1min ili 90x30sec dužina zvezdanih tragova bi bila potpuno ista ali bi detalji na nebu i zemlji bili prilično tamniji.

Obrada počinje time što ste otvorili prvu snimljenu sliku, užasno šumovitu, naravno. Sada se otvori dark-frejm (ona najtamnija, snimljena sa poklopcem) i ona se oduzme od prve: image > apply image. Blending mode ide na substract, prethodno odaberemo source tj koju oduzimamo (u ovom slučaju source je dark-frejm, tj ona ćorava slika sa poklopcem na objektivu) znači oduzimamo a ne dodajemo; mask i invert čekirano. Zumira se slika i opacity se podesi odokativno - cilj je da se smanji broj hot-pixela ali da se prilikom oduzimanja  ne pojavi previše crnih piksela. U ovom slučaju ja sam stavio na 70%.
Ovim je smanjen šum i eventualni bending senzora, nešto što će sigurno krasiti i najbolje senzore samo ako ih dovoljno pritegnete u obradi.
Potpuno isto oduzmete dark i od sledeće po redu slike. Sad nastupa ključna stvar kod stakiranja: slažemo tj sabiramo dve slike. Image > apply image > source je ona koju ćemo da dodamo preko već postojeće slike. Blending mode - lighten; opacity - 100%, jako bitno: mask opciju ne čekiramo. Elegantno se samo novi zvezdani tragovi produže preko postojećih, detalji na zemlji ostanu više-manje isti. Ovaj način slaganja je veoma prost a jedini problem bi bio ukoliko se sjaj objekta na zemlji (šuma, drvo, kuća) pojača, recimo farovi nadolazećeg automobila. Onda bi se to pojavilo na finalnoj slici tako da biste pre stakiranja bili prinuđeni da to obrišete ili na drugi način zatamnite. Onda se taj objekt neće pojaviti na finalnoj slici; ovaj (najprostiji) tip stakiranja samo slaže sjajnije piksele preko postojećih. Pravo stakiranje astronomskih slika (median kappa sigma clipping) je matematički mnogo kompleksnije ali su i rezultati primetno bolji, ali to nije tema jer nas ovde interesuju osnove koje je moguće uraditi u Photoshopu.

Kada ste ovo obavili onda flatten image pa slaganje nove slike, i tako do kraja. Možete napraviti malu akciju i snimiti je kao što sam ja uradio; život je onda definitivno lakši i lepši.


Na kraju, a možda i na početku: zašto Photoshop?
Većina free startrails programa nudi opciju stakiranja samo JPG snimaka a to je krajnje inferiorno po pitanju podešavanja WB i generalno krajnjeg rezultata. Mislim da se isplati pomučiti se malo oko ovoga jer je u 16bit TIF-u moguće mnogo toga uraditi što hendikepirani JPG ne može. 

Finalnu sliku možete selektivno osvetljavati, oštriti, skidati šum i sve ono ostalo što mislite da joj je potrebno. Na kraju mogu samo da vam poželim da se lepo zabavite dok obrađujete svoje fotke jer to je zapravo i suština.

07.07.2013.

BLEDO GLOBULARNO JATO

Opšta je podela zvezdanih jata (klastera) na otvorena i zatvorena. Sinonimi su zbijena i rasturena; pritom zbijena vrlo često zovemo globularna (kuglasta). Kad se prevaziđe ovaj vašar raznoraznih naziva shvatimo da postoje samo dve vrste jata, ona koja predstavljaju male i retke gomilice zvezda i ona koja predstavljaju mutne loptice u malim teleskopima.
Ova druga jata naravno da su interesantnija i spektakularnija. Globularna jata su između sebe vezana mnogo jačim gravitacionim silama nego otvorena jata, pritom su i zvezde po definiciji u njima nastale u kratkom vremenskom roku. Disperzija članica ovih jata je veoma spor proces; većina jata je formirana u mladosti univerzuma a postoje i danas, odnosno sporo se raspadaju. To je upadljiva razlika u odnosu na otvorena jata. Pošto, za razliku od galaksija, u globularnim jatima nema nastajanja novih generacija zvezda, logično je da su sve zvezde u njima prva generacija. U većini slučajeva reč je o starim crvenim zvezdama koje neretko dostižu starost od 10 milijardi godina.


Par samo reči o načinu kako uopšte globularna jata najčešće gube zvezde: reč je o plimskim silama koje nastaju usled gravitacionog uticaja bliskog masivnog tela - ovde je reč o Mlečnom Putu. U suštini sve se svodi na to da sila ne deluje uniformno duž svih delova jata već je jača sa jedne strane. Ta nejednakost ima osobinu da raščerupa jato koje za sobom često ostavlja trag izbačenih zvezda.

Jato NGC6366 sa svojom magnitudom 10 ne spada u preterano sjajna jata. Svega nekoliko zvezda ima koje su magnitude oko 14 pa vam je potreban prilično veliki teleskop i tamno nebo za uočavanje zvezda koje čine jato. Pa čak i onda najsjajnije članice jedva izlaze iz blede izmaglice pozadinskih zvezda. Dole desno od jata, otprilike jednu trećinu stepena nalazi se zvezda 47 Ophiuci sjaja 4.5mag, i ona dominira kadrom. Vrlo je korisno tražiti prvo dotičnu zvezdu a onda pokušati sa jatom.

Naravno da sa moje urbane LP-om zagađene lokacije ni govora nije bilo o tome da zaista vidim jato. Tek na probnoj 60sec ISO3200 slici se ukazalo crveno jato, doduše jedva.
Složeno je 68 ekspozicija po pola minuta svaka, 20d + 150/750. Najslabija zvezda na slici je magnitude 17.5.

05.07.2013.

PK 47 +42.1 ILI ABELL 39

Američki astronom George Abell je poznat po svom višegodišnjem radu na prikupljanju podataka o galaktičkim jatima, otprilike najvećim strukturama koje čovečanstvo može da vidi. Međutim, imao je i prilike da proučava druge objekte pa je tako jedan od najpoznatijih kataloga planetarnih maglina njegovo delo. Tridesetak ovih bledih i sablasnih objekata koji su otkriveni do pedesetih godina prošlog veka je ušlo u prvo izdanje kataloga, da bi se deceniju kasnije taj broj utrostručio.
Abell 39 odnosno PK 47 +42.1 je među najvećim planetarnim maglinama u našoj galaksiji sa svojih 2.5 svetlosnih godina u prečniku. Inače planetarne magline nastaju od zvezda mase 0.8-8 Sunčevih; one teže eksplodiraju kao supernove. Zvezde u okviru ovih ograničenja vremenom potroše vodonik i krenu u proces fuzije helijuma; pritom je ta reakcija veoma temperaturno senzitivna. Drugim rečima, jezgro doživi ogromnu termonuklearnu eksploziju i odbaci deo zvezdane atmosfere a zatim se malo ohladi i smiri. Vrlo brzo temperatura skoči i ciklus se ponavlja, odbacujući najveći deo spoljnih slojeva zvezde i ostavljajući ogoljeno jezgro.
Koliko je fuzija osetljiva na tačnu temperaturu (oko 100 miliona stepeni) govori i činjenica da porast temperature od 2% pojačava reakciju dvostruko.

U suštini, ova planetarna maglina je izuzetno težak objekat za snimanje zbog svog veoma slabog sjaja. Njen sjaj je formalnih 13mag, razvučenih na skoro 3x3 ugaona minuta. Slobodno mogu da kažem da teži objekat nisam snimio. Čak sam u obradi koristio više layera kako bih maksimalno izvukao detalje iz pozadine; pritom je i šum isplivao što je bilo neminovno. Pošto sam snimao od kuće - ovo je fantastičan rezultat za eos 20d. Još jednom bih preporučio ovo, izuzetno jeftino ali krajnje izdržljivo DSLR telo za astrofotografe.


Kropovano je poprilično, granična magnituda je verovatno oko 18 a možda i malo niže. Centralna plava zvezda u maglini, izvor ove magline, je relativno slabog sjaja: cifre idu od 15.5 do 17.85mag po Stellariumu. 
Ako malo bolje pogledate videćete da je cetralna zvezda malo izmeštena iz centra ove relativno pravilne loptice. Danas se smatra da je to zbog male asimetričnosti u izbacivanju mase. Zvezda ima masu od pola Sunčeve a okolna maglina još toliko.


Zvezde koje su obeležene na slici su među svega nekoliko onih koje se vide vizuelno kroz teleskop. Takođe se na slici vidi i nekoliko manjih galaksija, jedna se čak i vidi kroz providnu maglinu, naravno bez nekih opipljivih detalja.
Upotrebljeno je 76 snimaka po pola minuta svaki na ISO1600, teleskop je reflektor 150/750.

02.07.2013.

LETNJI MLEČNI PUT

Centar naše galaksije se nalazi u pravcu letnjeg sazvežđa Strelac (Sagittarius) a ujedno je u tom pravcu smešten i najveći broj letnjih nebeskih čudesa. Gde god da okrenete teleskop, pa čak i dvogled, u Strelcu i Škorpiji nema vidnog polja bez nekog od prelepih zbijenih i otvorenih jata, refleksionih i emisionih maglina pa čak i retkih galaksija. Ceo Mlečni Put je krcat kad su u pitanju nabrojani fenomeni ali Strelac tu ipak dominira.
Činjenica da je te večeri transparencija bila izuzetna (zaista mnogo zvezdica se videlo, nebo je bilo kristalno prozračno) i činjenica da nema Meseca da svojim sjajem ugrozi slab sjaj Mlečno Puta - to znači da samo još treba da se sklonim iz urbanih krajeva. Nekih 15-ak km od mene, na brdu u pravcu manastira Jošanica, našao sam dovoljno dobru lokaciju za snimanje.




Slike su nastale u ponoć 1. jula. Sve su istih parametara: 18mm, f3.5, ISO1600, 60sec izlaganja, 40d montiran na tripod (ne na ekvatorijalnu montažu). Razlog zašto ne montaža je prozaična činjenica da mi treba oko 45min da postavim u operativno stanje skalameriju od 30-ak kg (40 sa teleskopom). Jeste da tripodom dobijamo male crtice na zvezdama ali to je cena koja mora da se plati ako hoćete iole detalja na zemlji.
Istovremeno, pogled ka delu zimskog Mlečnog Puta otkriva koliko je on manje spektakularan. Kasiopeja i Persej su tad u zenitu a leti zauzimaju stidljivo deo iznad severozapadnog horizonta. Desno u sredini kadra imate i Andromedinu galaksiju (M31).



Veliki Medved je cirkumpolarno sazvežđe, tj. vidljivo cele godine iz naših predela. Raspoznaje se po vrlo karakterističnom obliku a ovde sam njegove zvezde malo naglasio u obradi. Konkretno na ovoj slici ovo sazvežđe pokazuje gde je severozapad.



U zenitu je sazvežđe Labuda (Cygnus) oblika pravilnog krsta koji se pruža u pravcu sever-jug. Mlečni Put tu dostiže svu svoju lepotu upravo iz razloga manje atmosferske ekstinkcije (gubitka sjaja usled efekta atmosfere). Možete da naslutite konture magline Amerika koja se na nemodifikovanom aparatu ipak uočava ali ne u svoj svojoj lepoti. Inače je njeno uočavanje pouzdan indikator odsustva svetlosnog zagađenja. Takođe mogu se primetiti naznake još nekih maglina kojima je Labud prošaran.







Na kraju još par stvari oko objekta snimanja. Naša galaksija spada u prosečno velike sa svojih stotinak (negde procene idu i do 400) milijardi zvezda, a to je oko deset puta manje od gorepomenute Andromedine galaksije. Čista je ironija što najveći deo te zvezdane zbrke u centru galaksije ne možemo da vidimo jer nas oblaci prašine u tome sprečavaju. To se lepo uočava kao mrežasta struktura na slikama; međuzvezdana prašina je zapravo veoma retka ali ako su u pitanju velike distance onda efikasno zaklanja sjaj objekata iza nje. Nešto kao kad oblak danju zakloni Sunce, bez obzira što je oblak retka i providna izmaglica.
Ta pojava zaklanjanja tj apsorpcije i rasejanja svetlosti se zove ekstinkcija. Treba je razlikovati od atmosferske ekstinkcije koja je razlog zašto su Sunce i Mesec bleštavi u zenitu a prigušeno crveni i slabog sjaja na horizontu. Međuzvezdana ekstinkcija je potpuno isti proces, s tim da i ovde objekti (zvezde) postaju više crveni jer se plavi deo spektra lakše rasejava i apsorbuje. Zato je sve oko centra Mlečnog Puta žuto-crveno, skoro da nema ničeg plavog (izuzev par refleksionih maglina).
Ukupan nivo apsorpcije prašine u Strelcu je oko 25 magnituda, tj za toliko se obori sjaj objekata iza oblaka. To je negde oko 9 milijardi puta, a pošto nijedan objekt u centralnom ispupčenju nije toliko sjajan - mi danas u optičkom spektru ne vidimo tamo apsolutno ništa sem retkih zvezdica koje su ispred prašine.




Nehomogenost Mlečnog Puta je izazvana upravo prisustvom prašine u ravni galaksije. Međutim, pomoću radio-talasa izuzetno velikih talasnih dužina mi danas možemo da pogledamo i kroz te oblake. Mana je prilično niska rezolucija koja u radio-astronomiji podrazumeva gradnju sve većih antena uz upotrebu više teleskopa kako bi se povećala rezolucija. Tako je ustanovljeno da u centru galaksije postoji radio izvor Sagittarius A za koji se danas veruje da je veoma masivna crna rupa. 
Uglavnom, da izbegnem komlikovane rezultate istraživanja koja su još u toku, na osnovu objekta (zvezde) S2 koja kruži neverovatno blizu crne rupe, otprilike prosečno na distanci 4 puta Sunce-Neptun, mogu da se izvlače zaključci o strukturi samog centra galaksije. Na tom prostoru se verovatno nalaze stotine patuljaka, neutronskih i drugih zvezda koje međusobno itekako utiču na oblik putanje. Takođe, sam radio-izvor Sag A se ne nalazi u centru crne rupe; crna rupa se po definiciji ne vidi. Razlika od 37 milionitih delova ugaone sekunde između izmerenog položaja Sag A i izračunatog centra mase upravo predstavlja činjenicu da je Sag A akrecioni disk. I to takođe znači da je crna rupa nedavno u slast pojela nešto ne baš malo.

Ništa od ovoga nije moguće uočiti na ovim slikama, izuzev sazvežđa Strelac koje svakako deluje spektakularno.