28.06.2013.

GLOBULARNO JATO M107

Prvo izdanje Mesijeovog kataloga je sadržavalo samo 45 objekata, finalni rad kasnije je obuhvatao ukupno 103 nebeska objekta. Na osnovu kasnijih Mesijeovih beleški na marginama, dodat je M104 a ostatak do današnjih 110 pripada ostalim autorima, nikako Šarlu Mesijeu.
O otkriću uopšteno govoreći, otkrio ga je Mechain a kasnije su njegovih nekoliko objekata dodati M katalogu. Predpostavlja se da je Mechain to planirao i sam da uradi pre smrti. Faktički, nikakve veze ovo zbijeno (globularno) jato nema sa Mesijeom, pa ipak se nalazi tu - na kraju, zbunjujući istoričare astronomije.

Nepotrebno je reći da je i Heršel nezavisno otkrio ovo jato i klasifikovao ga kao takvo, razlučujući prvi izmaglicu na male zvezdice.
Umereno kompresovano jato, ondosno malo siromašnije zvezdama od najspektakularnijih jata severne hemisfere, M107 je ujedno i osrednje bogato težim metalima. Ovo je interesantan podatak jer se globularna jata siromašnija metalima nalaze u halou naše galaksije a bogatija metalima u centralnom ispupčenju oko jezgra. Reklo bi se da M107 stoji tačno na pola puta u tom smislu.


Postoji predpostavka da ta razlika u sadržaju metala (tj. težih elemenata od helijuma) generalno označava poreklo globularnih jata. Po tome jata bliža centru galaksije su naša domaća, a jata u halou galaksije su otkinuta od satelitskih i kanibalizovanih galaksija.


Najsjajnije zvezde na samoj desnoj strani kadra su magnitude 7-9, u poređenju s tim se vidi koliko je jato sastavljeno iz članica niskog sjaja. To je i očekivano za udaljenost od 21 hiljadu svetlosnih godina. 
Isečak (100%) originalne rezloucije imate ovde. Sever je desno.
28x30sec, ISO1600, 40d, 150/750 reflektor.



NGC5746 - KOCKASTA GALAKSIJA

Da li vam ova galaksija izgleda čudno? Nije li možda njeno jezgro kockastog oblika?
Sa ovih slika takvi detalji ne bi bili baš tako jasno uočljivi, ali svakako je moguće na većim teleskopima i tamnijim lokacijama videti ovaj fenomen: kockasto ispupčenje u centru umesto uobičajenog eliptičnog ili loptastog.
Reč je, naravno, o perspektivi - prečka ove galaksije se pruža od nas preko jezgra na suprotan kraj ove poprečno orijentisane galaksije. Čista je slučajnost u pitanju ali eto, ima i toga.


Ovde se radi o NGC5746, poprečno orijentisanoj spiralnoj galaksiji sa prečkom, lociranoj u istočnom delu sazvežđa Virgo. Ovo ni slučajno nije jedino čudo tamo; sazvežđe je prepuno najčudnijih i najspektakularnijih galaksija u odnosu na koje ovo dođe kao kompletna dosada.

Naravno da sa malim teleskopom i osrednje upropaštenim nebom svi ovi detalji više dođu kao vežba imaginacije nego kao jasno vidljive činjenice, ali šta je - tu je. Slika je 20% uvećan isečak iz originalnog snimka. Sever je levo.

Po Heršelu ovde imamo veliku, svetlu, izduženu i u centru sjajniju galaksiju; sa magnitudom 10.3. Ukupna dužina je oko jedne desetine Mesečevog prečnika.
Za nalaženje ove galaksije u amaterskom teleskopu se očekuje da prvo nađete zvezdu 109 Virginis, u Stellarium-u pogrešno označene kao 19 Vir. To je najsjanija zvezda na slici (3.71mag). Nakon toga, NGC5746 je zapadno dve trećine Mesečevog prečnika. U kadru dole desno postoji i manja NGC5740, takođe poprečna ali postavljena pod manjim uglom. Kod nje se isto zapaža nepravilan sferni oblika kao i postepeno povećanje sjaja idući ka centru ("gradualy bright middle" u originalnim Heršelovim opisima).


Snimati od kuće ima i svojih draži, svako postavljanje i rastavljanje opreme dođe bezbolnije. Struja takođe nije problem - veoma bitno, montaža i aparat su poprilično žedni po ovom pitanju a najmanji pad napona se ogleda u tome da nema snimanja.
U ovom slučaju sam dosta zadovoljan fajlom koji je izbacio 40d. Njegov 14-bitni konverter na papiru daje prilično bolje performanse od 12-bitnog 20d što se tiče srednjih i svetlijih tonova. U praksi (uobičajena dnevna fotografija) te razlike veoma retko mogu da se detektuju u RAW formatu, u JPEG je to kompletno isto; međutim, u astrofotografiji to može biti od značaja. Meni lično se čini da razlika u dinamičkom razvlačenju postoji ali da nije velika. Inače, dinamički raspon na ovoj slici je veoma mali jer LP briše najtamnije detalje galaksije i tu nikakav aparat ne pomaže.
Dokaz da sam veoma blizu praktičnog maksimuma izvlačenja detalja iz senzora je pojava horizontalnih linija (slično bendingu samo mnogo sitnije) koje su ovde malo ukoso. Drugim rečima, ovde nije loš aparat već je loše nebo. Mada poređenje 20d i 40d ima smisla napraviti u budućnosti.

Parametri: 32x30sec, ISO1600, 40d + 150/750, Iris, PS CS3. Na prvoj slici sever je levo, na drugoj sever je gore.

19.06.2013.

KAPELA U PROLAZU

Sa moje geografske pozicije Kapela (Capella - Alpha Aurigae, najsjajnija zvezda u sazvežđu Kočijaša) nikad ne zalazi. Tačnije, u momentu kad je tačno na severu ona samo dotakne zemlju i to je to, odmah ide gore. Tako to izgleda kad živite na 44 stepena geografske širine.
Pošto smo mi locirani relativno daleko od ekvatora, leti će ovde biti donekle izražen fenomen "belih noći", odnosno oko dugodnevnice noć će relativno kratko trajati. Naravno da to nije kao na severu ali dođe simpatično kad na severozapadu i severu dugo nakon zalaska Sunca vidite večernje rumenilo. Nije doduše tako simpatično kad shvatite da imate samo nekoliko sati za astrofotografiju, ali to je tako.

Vreme snimanja je 21:38h po lokalnom vremenu; Kapela je desno i nalazi se na nekih 5 ipo stepeni visine iznad horizonta. Levo i nešto iznad se nalazi malo tamnija zvezda Menkalinan, druga po hijerarhiji u istom sazvežđu. Njen sjaj je 1.9mag na prema Kapelinih 0.08mag, to je razlika od grubo dva puta ali se ovde i ne uočava toliko iz razloga što gusti slojevi atmosfere malo prigušuju Kapelu. U osnovi se Kapela klasifikuje kao G-klasa odnosno žuta zvezda ali ovde usled apsorpcije svih frekvencija a najmanje crvene, zvezda izgleda crveno.
Zapravo, Kapela predstavlja sistem dve žute zvezde koje se lagano šire i hlade sa tendencijom da jednog dana budu crveni džinovi. Oko tog para orbitira još jedan par crvenih patuljaka i to je kompletan sistem. Vizuelno se u teleskopu neposredno oko Kapele uočava još 6 zvezda magnitude 8-18, na distanci od 46 sekundi do osam minuta, ali nijedna od ovih zvezda nema nikakve veze sa sistemom Kapele.

Što se tiče druge zvezde, Menkalinan, i onda je sistem dve velike plave zvezde na distanci od 13 sekundi (to je prečnik Saturna bez prstena) što znači da se lepo uočava u teleskopu. Upadljiva je i razlika u boji u odnosu na Kapelu.


Objektiv 18-55IS na 45mm, f7.1, ISO500, 30sec. Kapela je desno. Međutim, nešto drugo mi je privuklo pažnju: oblak iznad šumarka je svetliji od neba. Znajući da noktilusent oblaci izuzetno retko bivaju viđani ispod 50 stepeni širine, snimio sam širi kadar na 20mm sa istim postavkama:


Posle malo pomnijeg gledanja ispostavlja se da je reč o običnom cirusu koji svetli obasjan mesečinom.  Tekstura noktilusent oblaka je takođe mnogo naboranija i oštrija, s tim što su oni ujedno i sjajniji; tako da ovde nema zabune - nemam sreće. A ovih dana se noktilusent oblaci najbolje vide...

MESEC I SPIKA

Svaki novi komad opreme obavezno se prvo dobro istestira na Mesecu a zatim i na ostalim astronomskim objektima. U ovom slučaju šaka mi je dopao eos 40d i uporno pokušavam da vidim ima li promene u odnosu na 20d što se tiče dinamičkog raspona, a što bi mi najdraže bilo. Ostale fensi sitnice (live-view, veći displej i sl) su u astrofotografiji korisne ali ne donose bolju sliku. Glavna stvar je senzor a tu će biti još testiranja.
Ideja je bila da snimim Mesec u prvoj četvrtini onako, na brzinu. Počeo sam već u sumrak, samo što je Sunce zašlo. Teleskop 150/750 je iznet na ambijentalnih 30-ak stepeni, naravno da je razlika temperature optike i okoline napravila jaku turbulenciju ali rešio sam da ipak snimam. Parametri: ISO100 i 1/100sec:


Boje su malo podešavane, uvek je potrebno doterati balans bele kod objekata koji idu naniže. U ovom slučaju originalna slika je vukla malo na žuto. Ono što je takođe bilo upadljivo je termička turbulencija. 
Rekli biste lepa, oštra sličica? Pa ne baš. Turbulencija je efikasno brisala najsitnije detalje tako da je postizanje pravog fokusa bilo faktički nemoguće. Evo isečka uvećanog za 80%, bez ikakve obrade, gde se vidi sva katastrofa turbulencije.


Šta da se radi, ostavio sam ceo sklop nekih pola sata da se adaptira pa da mogu nešto da radim. Nakon toga se situacija vidno poboljšala i pao je mrak a ja sam onda ugledao nešto pored Meseca: Spiku, najsjajniju zvezdu sazvežđa Virgo.
Spika (klas žita na latinskom, ko zna kakve to veze ima sa devicama) je i inače jako blizu ekliptike pa se često mimoilazi sa planetama i Mesecom. Priča se da je Hiparhu upravo ova zvezda poslužali kao osnova za otkriće precesije, u osnovi on je izmerio da se ona pomera unazad oko 50 ugaonih sekundi godišnje, manje od jednog minuta, odnosno ceo stepen za 71 godinu.
Uopšteno rečeno ova zvezda magnitude 1.04 je plavi gigant, dvojna zvezda i pulsirajuća promenljiva tipa Beta Cefeja. Od svega toga u mom teleskopu se nazire samo da je plavičasta. Pošto su i Mesec i Spika smešteni van centra kadra, a imjući u vidu da newtonian bez korektora nije flat-field sistem očekivane degradacije slike su primetne (rub Meseca dole desno).