31.08.2011.

KOMETA GARRADD PORED M71


Prolazak komete pored bilo kog deep sky objekta je uvek fascinatnan. Ne samo zato što se te situacije dese praktično jednom u istoriji već i zato što tad treba da bude vedro, i još poneki uslov treba da se ispuni. Zato mi je ovo draga sličica...
Praćenje na jugu je uvek bilo problematično, pritom je i duvao jak vetar. Na Crnom Vrhu gde je pogled otvoren ka jugu ovo je posebno bilo izraženo; naravno, uz pripadajuću atmosfersku nestabilnost (turbulenciju, treperenje slike). Zato je snimljeno 73 ekspozicije po 10sec koje su složene u DSS-u, posebno kometa Garradd a posebno zvezdana pozadina. Što je sigurno - sigurno je.



Sa leve strane se nalazi otvoreno jato M71 koje pripada zbijenom jatima (globularnim klasterima). To je malo čudno obzirom da liči na otvoreno; međutim dijagnoza je neosporno postavljena spektroskopskim putem. Reč je o većem sadržaju metala nego što je uobičajeno za zvezde otvorenih jata.
Što se tiče komete Garradd ona je jedna od sjajnijih koje su se pojavile proteklih nekoliko godina. U momentu snimanja se njen sjaj kretao oko 7.5-8.0mag.
Spajanje layera je obavljeno u Photoshopu i pritom se, nažalost, izgubila struktura kometinog jezgra. To je mana ove metode.

29.08.2011.

M52 REGION - POREĐENJE IRIS vs DSS

Sazvežđe Kasiopeje je veoma interesantno po pitanju deep sky objekata. Ima tu svega i svačega; od dvojnih i promenljivih zvezda, preko gomile otvorenih i zatvorenih zvezdanih jata (klastera) do maglina.
Međutim, sem opreme i dobre volje skoro svi ovi objekti zahtevaju i tamno nebo. Pošto je opštepoznata stvar da ja to ovde nemam pokušao sam da snimim region oko jata M52 objektivom 200mm kastriranim na f7. Aparat nije bio modifikovan pa se rezultati ne mogu nazvati reprezentativnim.



Na snimku koga čine 10 snimka po 4min na ISO800 možemo da vidimo mnogo toga. Najbitniji objekti su obeleženi dole:



Imam utisak da Iris toliko dobro radi svoj posao da slika koja izađe iz njega ima najveće šanse da prikaže tamne nijanse malog dinamičkog raspona. Doduše, to ima svoju cenu - skoro sve sjajnije zvezde su u Irisu naprosto pregorele. Pokušao sam da istu obradu obavim u potpuno amaterski nastrojenom DSS-u i rezultat je mnogo bolji, bar po pitanju izgorelih zvezda. Estetika čuda čini.
Cena slave je ta da je dinamički raspon u srednjim tonovima nešto manji, procenite sami.



Da napomenem da sam odokativno rastezao curves u PS-u tako da oba primera i nisu baš 1000% reprezentativna; međutim, možemo da smatramo da je ekvivalentna. U svakom slučaju ovde poeni po pitanju estetike zvezda neočekivano idu DSS-u.
Ali (uvek ima neko ali) DSS je program koji nije baš vešt sa bojama. Moralo je dobro da se žonglira u Photoshopu da bi se dobio ovakav rezultat tako da...
Rekoh, estetika...

27.08.2011.

DOUBLE NEBULA

Jeste, kao što postoji double cluster (dvostruko jato) tako postoji i dvostruka maglina. I obe atrakcije su smeštene jedna pored druge!
Reč je o IC1805 i LBN667 strukturama, na zapadu poznatijim kao heart & soul nebula. Ne znam kako ih zovu na istoku ali za snimanje sam upotrebio biser ruske tehnike - helios 44 m4 objektiv, pametno zaustavljen na f4.



U praksi sam više puta nahvalio ovo neopravdano potcenjeno staklo, ni ovog puta nisam drugačijeg mišljenja. Sa 30 ekspozicija po isto toliko sekundi na ISO800 stakiranje je obavljeno u DSS-u a finalne korekcije u PS-u.
Činjenica je da je moglo poprilično bolje da bude (dužim ekspozicijama, naravno) ali je i činjenica da aparat nije modifikovan, pa je dobijanje bilo kakvih nebula zaista uspeh.
Bez problema je moglo da se snimi bar tri puta više ekspozicija, ali ovo je bio takoreći eksperiment. Ima vremena.

BUBBLE NEBULA I M52


Messier je, gledajući M52, izhalucinirao nebulu. Znajući kojim je instrumentima posmatrao jasno je da toga tamo jednostavno nije bilo. Činjenica je da je u blizini bubble nebula ali se ona vidi samo na fotografijama duge ekspozicije. Doduše jedan (najsjajniji) sektor pored zvezde magnitude 8 je vidljiv. Zvezdu vidite kako ekscentrično stoji skoro na ivici mehura.
Moguće je pod izuzetnim okolnostima uočiti pramen gasa oko zvezde ali danas je to skoro utopija. Potrebno je zaista dobro nebo, i/ili LP filter a može koristiti i nebula filter. Celu strukturu nebule ima smisla očekivati samo na fotosima sa dobrih lokacija.
Sa južne strane Crnog vrha smo snimali ovu nebulu i, iskreno, očekivao sam malo bolji rezultat. Doduše ona je kompletno fotografski nevidljiva kad je snimam od kuće tako da u neku ruku treba i da budem zadovoljan.



Upotrebljeno za stack 41 slika po 30sec ISO1600 na teleskopu 150/750. Jedan deo slika je odbačen jer je južni vetar nenormalno duvao - a mi smo, falla bogu, bili smešteni na južnim padinama.
Izuzev NGC7635 odnosno bubble nebule ovde se vidi i jato M52 čije zvezde magitude 9-13 bez problema prave lepu mrljicu i u običnom dvogledu. Inače je prečnik jata 13 uglovnih minuta.

Pošto nisam bio zadovoljan dimenzijama zvezda na gornjoj slici ponovo sam obradio stack. Primenio sam gomilu manjih trikova u Photoshopu oko selekcije i smanjivanja dimenzija zvezda. U suštini mislim da sam dobio bolji rezultat ali je ujedno i lošije definisana nebula. Mislim da na ovome tek treba eksperimentisati.

20.08.2011.

ZBIJENO JATO U MLEČNOM PUTU

Retkost je naći globularno (zbijeno) jato unutar Mlečnog puta. Zapravo i nemoguće; sva jata koja se vide zapravo su projekcije udaljenijih sistema. Iz čisto fotografskog i estetskog razloga interesantno je snimiti globularno jato okruženo šumom zvezda kakvu možete naći samo unutar Mlečnog puta.
Ovakvi prizori se generalno nalaze na jugu, u sazvežđu Sagittarius ali zbog LP-a, nepreciznosti, ekstinkcije i turbulencije tamo fotka nikad ne može da bude ni približna zenitu. A jedino jato u zenitu i ujedno u Mlečnom putu je M56.



Totalno na brzinu je uhvaćeno 15 snimka po 20sec i ISO800 dok se Mesec penjao. Moguće je u principu doći možda pola magnitude do magnitudu dalje ali i ovako sam zadovoljan. Ovde limit i nisu toliko bili tehnički parametri (ISO i broj, odnosno dužina ekspozicija) koliko mesečina koja je osvetljavala nebo i brisala najslabije zvezdice. Najniža magnituda zvezde po Simbadu je oko 16.6 - Mesec mi je pojeo celu jednu magnitudu.

U principu ovaj klaster je totalno nezanimljiv. U njemu se nalazi nekoliko promenljivih; udaljen je i malog je prečnika. Zapravo, naši zaključci o njegovoj udaljenosti (33 hiljade svetlosnih godina) su u obzir uzele i apsorpciju sjaja Cefeide koja je poslužila kao etalon. Apsorpciju izaziva prašina koncentrisana u disku Mlečnog puta.

MOJA M27


Dugo vremena sam odlagao da snimim M27 sve dok nisam shvatio da ja nemam zapravo nijednu fotku te planetarne magline... Imam neke starije rađene kompaktima ali su to infantilni eksperimenti dostojni jedino rudimentirane opreme kojom su snimani. Postoji i jedna koja je snimljena teleskopom Dragana Radmilovića (SW 200/1000) koja zbog veće žižne daljine daje nešto više detalja ali... nemam nijednu svoju M27.
Zato sam snimio gomilu ekspozicija po 30sec i ISO1600, odbacio dobar deo i ostao sa 21 snimkom što je bilo sasvim dovoljno za stakiranje.



U suštini M27 je početnički objekt; veoma je velika u odnosu na većinu ostalih planetarnih maglina a i sjajna je. Dobijanje detalja u M27 je moguće bilo kojim teleskopom ili čak nekim teleobjektivima veće žižne daljine.
Otežavajući faktor je predstavljao Mesec koji je izašao upravo na početku snimanja tako da sam rezultatom zadovoljan. Podsetiću vas da je efektivno vreme izlaganja iznosilo deset minuta.



Na 100% cropu se vidi mali pomak na najsitnijim zvezdama, a i vidi se da je šum prisutan (nastao rastezanjem slike koju čini samo 21 frejm). Da je bilo više frejmova i šuma bi bilo manje.
Dumbbell nebula (vesela maglina u prevodu :-)) je prva planetarna maglina koju je otkrio Charles Messier. Obično ljudi smatraju da je njegovo prvo otkriće bila M1 ali nju je otkrio John Bevis. Danas se smatra da je brzina širenja ove magline 31km/sec a prečnik jednu svetlosnu godinu. Kad se računanje okrene naopako ispada da je beli patuljak unutar M27 eksplodirao pre oko 10 hiljada godina.

10.08.2011.

KOMETA GARRAD C/2009 P1


Snimljena u noći 27/28. jula 2011 kada je snimljeno 51x20sec, ISO1600, 150/750+eq6, eos 20d.
U DSS-u postoji mogućnost da se snimci registruju i na kometu i na okolne zvezde (DSS onda i radi stack u dva naleta) tako da onda ni zvezde ni kometa ne budu razmrljani. U praksi ovo radi nedovoljno dobro; oko zvezda sam dobio nepristojno velike haloe što znači da programeri DSS moraju malo bolje da budu plaćeni. U praksi taj program radi tako što korisnika (tj. mene) maltretira ručnim pozicioniranjem jezgra komete što uraditi pedeset puta ume da frustrira. Osim toga, DSS ne omogućuje zumiranje pritom - pogađati jezgro pointerom na slici rezolucije 8.5mpix skraćuje radni vek miša i tastature (zbog gneva korisnika).



Kao što vidite opcija "i jare i pare" postoji samo ukrasa radi.
Da vidimo kakva je situacija sa u svemu superiornijom alatkom Iris. U startu se traži parametar brzine komete arcsec u jedinici vremena, nešto što (i ako postoji) meni je teško za iskopati. Pod tim okolnostima Iris radi sa kometama i verujem da pritom radi bolje - što ću jednom i isprobati.
U međuvremenu sam registraciju u DSS-u podesio na kometu, ignorišući zvezde. Isti snimak ovog puta izgleda ovako:



Kometa, koma i jezgro se vide prilično bolje. Doduše, zasluga odlazi i na račun PS CS3 jer su u njemu rađena razvlačenja opcijom curves.

Na kraju sam uradio posebna stakiranja samo zvezda i samo komete, nakon toga je preklapanje odrađeno u PS. Ponovo je opcija curves odgovorna za dobijanje mnogo veće kome od one na prethodnim slikama. Međutim, rep koji se pružao i izvan granica snimka se ne vidi. Razlog je taj što sam snimao od kuće gde je svetlosno zagađenje na jugu poprilično zamaskiralo fine tonove kometinog repa.