28.04.2011.

DRAGULJ U KRUNI

Najsjajnija zvezda u sazvežđu Comae Berenices je, logično, Alpha Comae. Drugi naziv je Diadem.
E sad, ako je zvezda dijadema tj kruna kraljice Berenike onda su okolna jata M53 i NGC5053 verovatno dragulji u kruni. Međutim, dragulji teško da staju u vidno polje teleskopa 150/750. Tačnije staju ali uz smeštanje bitnih elemenata po periferiji i uz kojekakve kome, distorzije i ostale sramne i degradirajuće optičke pojave.





Što se tiče zbijenog jata M53 ono je prečnika 12.5 minuta i ukupnog sjaja 7.7mag što znači da je teško zaobići ga u običnom dvogledu. Na slici se vidi dosta pojedinačnih zvezda čija magnituda počinje od 12 tako da je ova rezolucija i magnituda veliki uspeh za 200mm objektiv kojim je snimano. Osim toga, M53 je karakterističan po tome da je najizolovanije zbijeno zvezdano jato, udaljeno podjednako i od nas i od centra galaksije oko 60 000 svetlosnih godina. U manjim teleskopima se vidi kao nepravilna kugla čiju simetriju narušavaju nekolicina sjajnijih zvezdica sa periferije.

Za zvezdu Diadem se zna da je najsjajnija u svom inače neuglednom i sjajnijim zvezdama siromašnom sazvežđu. Takođe se zna da je sa svojom magnitudom 4.32 malo tamnija od Beta Comae, što možemo pripisati Bayerovoj pogrešnoj proceni. Bilo kako bilo, tradicionalne oznake alpha i beta egzistiraju i danas. Diadem zapravo predstavlja dvojnu zvezdu sa dve gotovo iste komponente (5.05 i 5.08mag) koje orbitiraju sa periodom od 26 godina i maksimalnim udaljenjem od 10 AU (to je jedna distanca Sunce - Saturn). U najpovoljnijoj poziciji vam je dovoljan 10" teleskop jer je separacija preko 0.7 sekundi.

Kad je u pitanju jato NGC5053 sjaj je prilično manji (ukupno 9.8mag) i taj sjaj se rasprostire na površini kruga prečnika 10min. Vizuelno je skoro nemoguće uobičajenim aperturama teleskopa naći dotično jato, samim tim Herschell-ovo otkriće ovog jata postaje značajnije. Nije ni čudo, uzimajući u obzir da njegove najsjajnije zvezde mere petnaestu magnitudu. Smatra se da je NGC5053 globularni klaster koji od svih poznatih u našoj galaksiji (oko 180) ima najmanji površinski sjaj. Ima i tamnijih klastera ali je njihov prečnik mnogo manji, samim tim i mogućnost uočavanja.

Parametri fotosa: 56x30sec, ISO800, eos 20d i pentacon 200 f4 @ f5.6.

24.04.2011.

KIT I PALICA ZA GOLF

Hockey Stick Galaxy & Whale Galaxy su trivijalni nazivi za ove dve galaksije smeštene u sazvežđu Canes Venatici (Lovački Psi). Možda malo i podsećaju na kita odnosno štap za golf ali zvanični nazivi su NGC4656 (levo) i NGC4631 (desno).
Što se tiče palice/štapa, odnosno leve strukture reč je o dve preklopljene galaksije: NGC4656 i NGC4657. Smatra se da desna polovina četvorke, odnosno NGC4631 i mala satelitska NGC4627 utiče na promenu strukture diska leve spiralne galaksije.
Znači, levu strukturu je otkrio (naravno) William Herschel 1787.godine a za desnu je u startu bio siguran da su u pitanju dve odvojene strukture pa im je dao različita kataloška imena. To je prilično impresivno uzimajući u obzir da su ovi objekti veoma teški za vizuelno osmatranje.
Tačnije, iako koristim teleskop iste aperture kao i Herschel-ov omiljeni "six foot reflector" za mene su (zbog LP-a XXI veka) sve ove galaksije potpuno nevidljive. Morao sam zato da dobrih pola sata potrošim na pronalaženje, rotiranje aparata i kadriranje. Kad sam konačno bio zadovoljan i krenuo da snimam ekspozicije snimljeno je šezdesetak slika po 30sec sa ISO1600. Pošto đavo nikad ne spava, da se izrazim vojničkim rečnikom, oblaci su izvršili neočekivani prodor frontalno.

Odbačeno je pola svih fotosa kao posledica napada.



Par galaksija sa desne strane su takođe iskrivljene interakcijom pa su stoga i zaslužile svoje mesto u Arpovom Atlasu (Atlas of Peculiar Galaxies). Zna se takođe da one prolaze kroz fazu intenzivnog formiranja zvezda na šta ukazuju i zone jonizovanog vodonika. Budući da te zvezde žive kratko i po pravilu okončavaju svoj život kao supernove, njihove eksplozije (koje su raspoređene blizu centra galaksije) su oduvale međuzvezdanu prašinu daleko izvan galaksije. Rezultat je masivna korona oko NGC4631 koja se ovde ne vidi jer zrači intenzivno samo u frekvenciji karakterističnoj za Rentgensko (X) zračenje.
Sama grupa galaksija se jednostavno zove NGC4631 group i obuhvata, u zavisnosti od izvora, od 5 do 27 različitih galaksija. Ova grupa pripada Virgo klasteru.

Mislim da bi dodatne ekspozicije prilično poboljšale situaciju.

20.04.2011.

JEDNA SOVA I JEDNA GALAKSIJA

Objekti koji spadaju u najinteresantnije koji se mogu naći u sazvežđu Velikog medveda svakako su galaksija M108 i planetarna maglina M97. One su razdvojene prostorom od jednog ugaonog stepena pa je poželjno da vidno polje teleskopa (ili teleobjektiva) bude oko 1.5-2 stepena. Ako je vidno polje veće (tj žižna daljina instrumenta manja) onda je crop nezaobilazna faza u obradi radi dobijanja poželjne estetske kompozicije elemenata. Naravno da to onda dovodi do gubitka detalja u galaksiji i maglini...

Zaključak: idealan instrument treba da ima žižnu daljinu oko 750mm, pod uslovom da koristimo APS-C senzor (22.5x15mm). To je specifikacija mog teleskopa koji bi bio prosto idealan samo kad bi imao ravno polje do ruba iliti koma-korektor.



U sredini se nalazi zvezda magnitude 8.02, levo je M108 a desno M97. Ispod centralne zvezde i malo desno vidite mutnu zvezdu koja se prilikom posmatranja u većim instrumentima vrlo često tako prepoznaje: kao zvezda. Zapravo je reč o galaksiji NGC3594 koja sjaji magnitudom 13.7mag.
Što se tiče slike ona je nastala stakiranjem 41 snimka po pola minuta i ISO1600. Potrudio sam se da smanjim najsjajnije zvezde koje su u obradi poprilično narasle.

Međutim... Maglina M97 je ispala previše saturirana, koma prilično ruinira detalje na 100%, zvezde su i dalje previše uhranjene da bi to izgledalo estetski dobro.
Ponovna obrada ovog puta samo planetarne magline izgleda ovako:



Mala zvezda na 14h od M97 malo dođe mutna... Iza nje i udesno se projektuje galaksija PGC čija fotografska magnituda je 16. Lično mislim da to uopšte nije loš rezultat obzirom na činjenicu da snimam bez CLS/LP filtera.

ODE ORION...

Polovina februara je zadnji upotrebljiv termin za snimanje sazvežđa Orion i objekata smeštenih u njemu. Pošto sam hteo širi pogled na nebule smeštene u Orionovom pojasu ovde je za snimanje upotrebljen objektiv Pentacon 200 na f5.5. Uslovi što se tiče atmosferske stabilnosti nisu bili nešto sjajni a transparencija je bila skoro katastrofalna. Bleda izmaglica je reflektovala svetlosno zagađenje pa je dobijanje lika konjske glave bilo vratolomno težak poduhvat.



Na slici se vide gore Flame & Horsehead nebula a dole je Velika Orionova maglina (M42).

Od 76 snimaka eksponiranih po pola minuta je nastao stack čijom obradom je nastala ova fotka. Skidanje šuma i balans boja su de facto loše odrađeni ali to nije ni bitno za fotku koja je nastala neobavezno i na brzinu. Dokaz je i nesrećno kadriranje jer su se desno nalazile grane jabuke i topole. To je razlog zašto je M42 smeštena u ćošak...

05.04.2011.

GALAKSIJA MEĐU OBLACIMA

Na samoj granici Ursa major i Leo minor (nek' se vidi ko je učio latinski!) nalazi se galaksija iz naslova. Teška za brzinsko snimanje, doživela je upravo to: jurio sam je između naleta oblaka. Predviđeno vreme nije obećavalo ništa dobro ali vedro nebo popodne i predveče me je obradovalo. Snimanje je krenulo oko 21h a potom su se ukazali i prvi cirusi, uporno napadajući mesto gde se nalazila NGC3184. Snimam nekoliko minuta pa isto toliko čekam...



U praksi se dešava da izmaglica smanjuje transparenciju ali ovog puta sam se konkretno uverio koliko običan poluprovidan cirus može da napravi štetu. Galaksija istog momenta iščezne sa ekrana a celo nebo dobije ružnu narandžastu LP boju...
Sama NGC3184 je umereno velika i sjajna galaksija koja je skoro licem okrenuta ka nama. Ugao iznosi 135st. To je i razlog njenog niskog površinskog sjaja od 13.90m/arcmin2.
Međutim, galaksija ima interesantnu spiralnu strukturu koja se, iskreno, tek nazire na ovim fotkama.



Ovde je crop 100% iz koga se vidi da može i bolje. Snimljeno je ukupno 18x30sec ISO1600, eos 20d & N150/750.
Idući put mogao bih da snimim još lightova pa da rezultat bude bolji. Mada, iz ovako kratke ekspozicije zadovoljan sam i ovim signalom.

Nakon par dana sam snimao ponovo i dobio dovoljno materijala za novu obradu. Zbog prelaska meridijana tubus teleskopa je rotiran za 180st pa su i fotke zarotirane. Nadao sam se da neće biti problema sa tim ali Iris me prijatno iznenadio - nije me čak ni obavestio o drugačijoj orijentaciji snimaka koji se obrađuju.
Početni stack (kompresovan u JPG) od 55 snimaka koji uključuju i 18 lightova sa početka posta:



Kao što vidite ovde se vidi jedino da se ništa ne vidi. To je uobičajeno za 32-bitne stackove na početku obrade u PS. Jedino su levels podešeni na 110. Posle obrade koja uključuje prilično rastezanje i gde šum nije skidan, dobio sam ovo:



Prilično uočljiva razlika, jel?
Činjenica je da sam ovo radio na brzinu pa nisam zvezde maskirao, tj ispale su mnogo veće i nekako... debeljuškaste. Šum nije skidan jer se NoiseNinja nikako nije snalazio, hteo je da skida i šum usred galaksije. Obeleženi objekti:



Zvezda u desnom uglu, zove se Tania Australis, navodno Tania potiče iz arapskog (naravno da je prefiks australis dodat iz latinskog). Magnitude je oko 3.0 i predstavlja iregularnu promenljivu. Ovde je interesantno što spajkovi dobijaju čudnu orijentaciju jer je zvezda bila na periferiji čipa/vidnog polja; pritom su pola fotki bile 180st zarotirane u odnosu na drugu polovinu.
Galaksija NGC3179 se nalazi u liniji sa još dve zvezde i skoro je nemoguće vizuelno videti je u uobičajenim amaterskim instrumentima. Zvezde su oko 14mag a galaksija 13.1.
Za kraj imate crop oko 100% koji pokazuje onoliko strukture koliko je to sa 750mm žižne daljine moguće, u nekim uobičajenim LP i atmosferskim uslovima.