28.08.2016.

MONTAŽA PROTIV TRIPODA

Šta je bolje za fotografisanje Mlečnog Puta? Pa... odgovor je prilično očigledan. Međutim, šta je praktičnije?
U slučaju da noću prolazite kroz neku nedođiju i imate dobru volju da ovekovečite nešto što se iz grada nikad neće videti, velike su šanse da u gepeku imate tripod.
Prednosti tripoda: mali, stane u ranac, brzo se postavlja, nema potrebe za useveravanjem i komplikovanim podešavanjima. Mana bi bila samo jedna - nemogućnost praćenja, odnosno ograničenost dužine izlaganja na čuveno pravilo 500/broj milimetara objektiva za fulfrejm odnosno 300/mm za krop aparate.

Prednosti i mane ekvatorijalne montaže su sve pobrojano ali suprotno. Idemo prvo sa tripodom.

U slučaju najčešće kombinacije u svetu a i kod nas (krop DSLR i 18-55 objektiv) računica bi bila sledeća: 16sec za 18mm. To zvuči prilično okrutno za male krop-senzore koji tradicionalno imaju jedan ili jedan ipo stop zaostatka za fulfrejm aparatima.
Takođe iskustvo je pokazalo da bi dovoljno bilo nekih 30sec na 2.8 objektivu i ISO 6400 za adekvatno snimanje Mlečnog Puta, naravno, sa tamne lokacije. Doduše u tih 30sec ne može da stane snimanje sa tripoda (osim ako je neki širokougaoni objektiv) a u tih ISO6400 takođe ne može da bude reči o nekakvoj obradi. Jedinu nadu pruža činjenica da tih 20-25mpx koliko je prosek danas za kropove, da je dovoljno za reskaliranje fotke nakon obrade u 5-10mpx i da se time šum i raznorazni drugi artefakti koliko-toliko zamažu i sakriju.

Pošto ja fotografišem aparatom koji već u samom startu ima tih 10mpx onda nema potrebe za reskaliranjem... :-)


Takođe to ne znači da nemamo još ponekog keca u rukavu. Ovde gore su sklopljene dve ekspozicije, jedna od 25sec i ISO1600 i jedna od 75sec za pozadinu. Pritom su na pozadini efektno prebrisane zvezde median-filterom (20-50 je neko pravilo, treba sačuvati krupnije strukture ali ako stavite suviše malu vrednost onda se kolorni šum pojačava) i obe fotke su sklopljene u modu lighten.
Dodatne cake: pozadinu zatamniti pomoću curves ili levels, vrlo često je potom potrebno smanjiti saturaciju. Curves daje malo više slobode. Dalje, opacity prilikom sklapanja ne treba da bude 100% jer će preosvetliti finalnu fotku. Treba eksperimentisati od slučaja do slučaja, ali dobra polazna vrednost je 30%.

Sledeći kec u rukavu je da snimimo takođe dve fotke, jednu 20sec za zvezde i jednu dužu (u ovom slučaju 80sec) za zemlju. Kasnije se to uklopi i dobije se ovako nešto:


Na prvom snimku (onom od 20sec) zemlja je apsolutno crna tako da nikakva izvlačenja nisu dolazila u obzir. Uostalom evo RAW-a:


Dakle, treba uzeti nebo od prve i zemlju od druge fotke. Ovde najrealističniji rezultat daju gradijent-selekcije i zatim brisanje, kao i dorađivanje ručnim brisanjem. Izaberite Eraser Tool i neki veći brush (100-300) uz smanjen opacity (oko 30%) i igranje može da počne.
Za brisanje pomoću gradijenta potrebno je da kao donji sloj postavimo dužu ekspoziciju tj onu od 80sec. Zatim se odabere dole levo na toolbar-u Edit in Quick Mask Mode (ili prosto pritisne Q) i zatim odabere Gradient Tool (ili G). Sledeće je da se selektuje zemlja ali tako da se gradijent završava do horizonta, nikako preko. Ovako treba da ispadne:


Nakon toga se isključi Quick Mask Mode (Q) i ostajemo sa gradijent-selekcijom. Selektuje se obrnuto (Select > Inverse) i jednostavno obriše (Edit > Cut ili CTRL + X). I dobili smo sve što treba.
Po potrebi može se horizont dodatno brisati pomoću Eraser Tool ali oprezno, svaki prelazak na nebo upropastiće sve.
Na kraju ne zaboravite Layer > Flatten Image u slučaju da hoćete dodatno da intervenišete na celoj slici, a da to bude uniformno.

Međutim, zašto se ograničavati samo na prirodno svetlo? Njega u nedođijama ionako nema pa možemo da upotrebimo i neko veštačko svetlo. Primer:


Ovo su takođe dva frema; nebo je 81sec, ISO1600 i f2.8 a zemlja je f7.1, ISO1600 i 17sec. Morao sam da pritvorim blendu jer bi na 2.8 sve izgorelo od farova, a ionako je bilo na granici. Selekcije odrađene kao gore što je opisano, a jedina vrsta eksperimenta je što sam nebo pustio malo duže (81sec). To je zato što snimak pokazuje sever a tamo je rotacija sporija pa je moguće napraviti duže izlaganje.

Iskusan planinar će primetiti na horizontu Rtanj u levoj strani kadra. Sjajna zvezda levo od Rtnja je Capella, najsjajnija zvezda sazvežđa Kočijaša (Auriga). Kao što to u životu obično biva, ono što na prvi pogled izgleda nije i ono što zapravo jeste - Kapela je par sjajnih džinova koji orbitiraju oko zajedničkog centra mase; i oko svega toga orbitira još jedan par crvenih patuljaka. Zaboravite da ćete to videti u teleskopu - ovaj sistem je moguće naslutiti samo pomoću spektroskopa i razaznati samo pomoću interferometra.

Međutim, pogled prema jugu na ekspoziciji od 62sec će otkriti koliko brzo se tamo zvezde pomeraju. Takođe je sklopljeno dva snimka; za zemlju je korišćeno f10 i 20sec izlaganja.



Dalje možete ovu metodu razviti do stadijuma nauke korišćenjem lampe (light-paintig) a jedini problem predstavlja činjenica da se WB modernih led lampi poprilično razlikuje od nebeskog WB-a. Drugim rečima opet ćete verovatno raditi sa selekcijama i uklapati ih.

Drugi način snimanja neba je nešto potpuno suprotno od tripoda - ekvatorijalna montaža prati rotaciju neba u svakom momentu i u svakoj tački nebeske sfere. Ako pregrmimo cenu montaže (dobra montaža košta recimo 5x više od dobrog tripoda), njenu težinu i kompleksnost postavljanja, kao i činjenicu da je uvek žedna po pitanju potrošnje, onda je ova montaža nešto idealno za snimanje neba. Problem je u tome što ako ona prati nebo onda ujedno se javlja i pomak na zemlji, pa će uklapanje, kao i rad sa gradijent-selekcijama ponovo biti neminovnost.


Uklopio sam, dakle, dvominutnu ekspoziciju za nebo i isto toliko sa isključenim praćenjem za zemlju. Nije slagano više fotki za nebo, žurio sam, pa je time ova jedna jedina fotka na ISO1600 prilično nezahvalna za rastezanje kontrasta u obradi. Koliko god dobro eksponirali fajl imajte u vidu da je to samo jedan snimak, zato se ovde vidi gomila nesavršenosti - naročito se vidi da nije oduzet dark-frejm.
Na snimku vidite izlazak jesenje grane Mlečnog Puta koji sadrži Double cluster, Andromedinu galaksiju, otvorena jata M34 i NGC752 i, gle čuda, M33. Ova zadnja galaksija važi za tešku metu kad je u pitanju vizuelno nalaženje i fotografisanje manjim žižnim daljinama. Ovde je uspeh veći tim što M33 pliva u gradskom smogu i LP-u - centar Jagodine leži  11km u tom pravcu.

Dakle, za bolje snimke Mlečnog Puta sa montaže koristite više snimaka i dark-frejmove.


Na kraju kad sve uradite kako treba, podesite montažu, snimite 6 frejma po dva minuta svaki, isto toliko darkova, jedan frejm bez praćenja za zemlju, stakirate nebo u Irisu i to tako da se dotični softver ne zbuni razmazanom zemljom, u obradi sve to uklopite pomoću gradijenta ali mnogo više ručno, rešite problem gradijenta LP-a, pogodite prave boje (naročito veliki problem je što boje variraju u zavisnosti od regiona), itd, itd... Pomislite da ništa više ne može da pođe nizbrdo i onda ustanovite da je zum-objektiv sve vreme lagano klizio sa 17mm ka 20mm. Zato su zvezde razvučene u crtice na rubovima.

E onda vam preostaje samo da prodate svu opremu i preorijentišete se na švaleraciju, kao i svi drugi normalni ljudi.