NEBESKI MAKADAM

U potrazi za idealnim pejzažem čovek prvo mora da odluči da li želi samo da gleda taj pejzaž ili možda i da fotografiše - pravila po pitanju izbora i realizacije mogu umnogome da variraju za ove dve kategorije. Zatim za fotografa nastupa dodatni izbor, da li želi dnevne ili noćne pejzaže, pa opet sve varira. A kad neko hoće sve kao ja, onda je jasno da će negde rezultati da budu dobri a negde ispodprosečni, a gde, to zavisi od slučaja.

Tako sam se našao na brdu kod Alersberga, nekih 30km od kuće.

Nebo je bilo prepuno cirusa i cirostratusa i sveukupno nije obećavalo kad se radi o astronomiji, ali je bilo prognoze da će biti dobrim delom vedro. Pa sad ko hoće da snima kroz ciruse - snimaće. Ali da su bili korisni nakon zalaska Sunca, to nije sporno.

Momenat kad se sve ovo dešava u fotografiji se zove blue hour, odnosno period kad jedino svetlo u prirodi dolazi od gigantskog plavog neba. Zato su svi objekti prekriveni plavim svetlom (obratite pažnju na boju puta u pozadini levo; makadam nikako ne može da bude plav osim tad).

U obradi se ponekad može izvući zelenkasti pojas neposredno iznad crvenog i on označava jonizaciju u atmosferi, zapravo to je potpuno isto kao airglow samo što locirano na zapadu. Ova pojava traje kratko i ne može se uvek videti, ali je prisutna u principu oko Sunčevog maksimuma i kad je airglow sam po sebi najjače izražen. U pitanju je praktično airglow, ali pošto je on prisutan i danju (samo se ne vidi) i to izraženije nego noću, ponekad se ovo može snimiti.

Prvo nebesko telo koje se može uočiti je, naravno, Mesec. Odmah nakon zalaska Sunca na ekliptici se pojavljuje prva zvezdica - Jupiter.

Ono što se interesantno da primetiti je da je Mesec nekoliko sati pre toga prešao preko Plejada, lepa scena ali praktično nemoguća za snimiti dobro, imajući u vidu ogromnu razliku u sjaju ovih nebeskih tela. Svakako pedeseticom kadar za tripoda može da posluži samo za dokumentovanje.

 

Ali to nije bio razlog zašto sam ja ovde. Razlog se krio jako nisko na zapadu: kometa 12P/Pons-Brooks.

U označenom regionu vidite kometu, mada prebrisanu sirusima. Svejedno, snimio sam deset snimaka sa tripoda pedeseticom i evo rezultata:

 Za slučaj da se ne vidi dobro, evo isečka u originalnoj rezoluciji:

Dakle polovinom aprila kometa tone na zapad i više neće biti vidljiva sa severne hemisfere. Ovo je snimljeno 11.4. i pokušaću još jednom nešto da uradim sutradan. Ali naravno, prvo se snimaju pejzažne fotke kao svojevrsno zagrevanje pred kometu:

Ova fotogenična dolina podseća na naša Zagajička brda, mada se nalazi pored sela Bechtal u Bavarskoj.

Prva je snimljena objektivom od 24mm a druga 50mm. Detalji na Jupiteru koje isporučuje ovaj drugi su naprosto fascinantni, krop u 200% rezolucije prikazuje satelite:

Snimak komete i onda fajront, mada uopšte nisam zadovoljan rezultatima.

Kao i obično, evo i verzije sa isečkom:

Za utehu mi sledi startrails sa obližnjom kulom. Pedesetica je ovde testirala moje živce jer se fokus lagano pomerio pa sam drugu polovinu snimaka morao da obrišem. Zamalo da staklo poleti niz padinu, nego srećom još nije legla plata.

Ali za utehu jedan jedini snimak funkcioniše dosta dobro, ovde vidimo i efekat fog-filtera:

Ovo je više ili manje kraj što se tiče ove kratkoperiodične komete ovog puta. Sledeći put nam dolazi za 71 godinu, što su najveće šanse da niko od nas koji smo je ovog puta videli - neće doživeti. Možda zato i postoji neka simbolika ove i komete Hejli, čisto zato što se uglavnom njihova putanja poklapa sa prosečnim trajanjem ljudskog života. 

Ova kometa je, nakon perheliona koji je već prošao, čvrsto na putu za Kajperov pojas, gde se nalazi najudaljenija tačka putanje (aphelion). Zapravo ova kometa samo dodiruje Kajperov pojas koji počinje na 30 AJ, budući da je aphelion na 33 AJ, ali u aphelionu svako telo sa ekscentričnom putanjom provodi najviše vremena. I kad se bude nalazila tamo, ovu kometu neće moći niko da razlikuje od tamošnjih uobičajenih asteroida. Nema kome, nema repova ni gejzira, površina prekrivena nataloženom prašinom od solarnog vetra. Da li baš nema razlike?

Razlika između asteroida i komete... I prosto i komplikovano pitanje.

Svaki osnovac (bi trebalo da) zna da komete imaju rep a asteroidi nemaju. Dalja razrada ove veoma proste činjenice, preskočićemo kentaure, ide u smeru da se verovatno i njihov sastav razlikuje, pre svega u smislu da kometino jezgro ima u sebi prašinu i isparljive komponente (ledove pre svega) koje u blizini Sunca ključaju i isparavaju, a neretko i eksplodiraju ispod kore, praveći klasične erupcije analogno našim vulkanima. Asteroidi sve te zanimljivosti ne mogu u svojim dosadnim životima da imaju; oni su lišeni ledova i tečnosti. Naprosto možemo reći da je asteroid jedna suva kamenčuga, prekrivena prašinom i sitnijim kamenjem.

Ovo je opis do te mere uprošćen da je dobrim delom i netačan. Jeste da postoje i ovakvi objekti, suvi asteroidi i ledene komete, ali je sličnost između asteroida i kometa mnogo veća nego razlike, barem kad je u pitanju njihov sastav. Jasna razlika je u tome što komete imaju veoma razvučene, eliptične putanje i samim tim jednom u revoluciji dođu veoma blizu Sunca, kad po pravilu imaju razvijene repove. Asteroidi imaju mnogo manju ekscentričnost putanje tako da u suštini nikad i ne dolaze blizu naše centralne zvezde.

Bilo bi veoma prosto zaključiti da su asteroidi i kometarna jezgra jedno te isto, samo povremeno gravitacioni uticaj ubaci neki asteroid na ekscentričnu putanju blizu Sunca i to je nova kometa, cela misterija razrešena. A kad se posle nekog broja obilazaka Sunca na novoj putanji sve isparljive supstance i prašina u potpunosti potroše (samo 10% dugoperiodičnih kometa izdrži više od 50 obilazaka oko Sunca), kometa opet postaje asteroid, ovog puta crn i izgoreo.

Ali ni to nije sasvim tačno. Postoji upadljiva razlika između asteroida koji orbitiraju u bližem Sunčevom sistemu (tj do Jupitera) i daljem (tzv transneptunski asteroidi). Ovi naši, bliži takoreći, dosta po sastavu podsećaju na unutrašnje planete: mali, stenoviti svetovi sa vrlo malo tečnosti i gasova ili bez svega toga. Spoljni asteroidi nemaju gasove kao gasoviti džinovi, ali zato sadrže smrznute gasove u formi leda: metanski, vodonični, ugljen-dioksidni i vodeni led su primeri. Ova razlika u sastavu jasno ukazuje i na mesto porekla ovih objekata a ne samo na trenutno mesto boravišta, jasno je da je u procesu nastanka Sunčevog sistema naša zvezda oduvala lakše gasove i elemente na distancu gde se sad nalaze gasoviti džinovi i transneptunski objekti.

Međutim, ne moraju samo gravitacione interakcije da budu razlog promene nečije putanje. Ivan Osipovič Jarkovski je bio ruski inženjer koji je krajem XIX veka radio na železnici. Zapravo je bio Poljak (Jan Jarkovski) koji je bio rođen u današnjoj Belarusiji, i ostao bi potpuno anoniman da nije bilo estonskog astronoma po imenu Ernst Öpik, koji je radio na Armagh opservatoriji u Severnoj Irskoj. Budući da se bavio dinamikom tela u Sunčevom sistemu, setio se pamfleta koji je čitao kao dečak u kome je neki dokoni železnički inženjer opisao čudan, mada veoma logičan mehanizam:

Asteroid rotira oko svoje ose dok obilazi oko Sunca. Strana koja je okrenuta Suncu se zagreva a suprotna strana hladi: to se dešava kroz apsorpciju odnosno emisiju termalnih fotona. Sad postoje dve mogućnosti: 

1) Asteroid rotira oko svoje ose progradno u odnosu na svoju putanju. Jako je bitno da se ovo ne odnosi na rotaciju oko Sunca već samo na asteroid sam po sebi. To onda znači da se strana bliže Suncu (dnevna strana) "kotrlja" po putanji i da onda hlađenje tamne strane dodaje brzinu asteroidu na svojoj putanji.

Ilustracija:

2) Suprotno se dešava ako asteroid rotira retrogradno u odnosu na svoju putanju; u tom slučaju izračivanje termalnih neutrona na tamnoj strani zapravo koči asteroid na putanji.

Efekat je vrlo slab i ima smisla samo kod najmanjih tela, do možda 10km u prečniku, ali je kod manjih tela (tipa jednog metra i manjih) ipak više uočljiv. Međutim, čak i najmanja sila koja deluje konstantno u dužem vremenskom periodu može napraviti posledice - npr asteroid manje veličine tokom više miliona godina može iz asteroidnog pojasa bez problema da se premesti u unutrašnji Sunčev sistem samo na osnovu ovog efekta.

Ako ste pomislili da ovaj efekat funkcioniše samo u teoriji, nije tako. Praktična potvrda ovoga se nalazi u putnji asteroida 6489 Golevka. Ime zvuči bizarno ali je zapravo skovano od po prva dva slova tri opservatorije koje su svojim radarima u otkriću učestvovale (Goldstone, Yevpatoria, Kashima). U periodu od 1991. do 2003. godine je uočeno odstupanje u položaju ove jednokilometarske stene od klasično predviđenog položaja, koje je pripisano ovom efektu. Mozak i inicijator svega ovog je bio A. L. Zajcev, sovjetski i ruski radio-astronom na čiju inicijativu je signal poslat radio-teleskopom iz Kalifornije (Goldstone), a primljen je na Krimu (Jevpatorija) i u Japanu ( Kashima).

Kod kometa ovaj efekat teoretski takođe postoji ali je utopljen u mnogo veću haotičnost koja karakteriše kometarne gejzire. Drugim rečima, zaboravite na Jarkovski efekat kod kometa. Komete su uspavane gromade koje mirno orbitiraju jako daleko od Sunca, noseći prašinu i ledove koji su milijardama godina arhivirani na njima, faktički još od nastanka Sunčevog Sistema; onda se desi gravitacioni uticaj jedne komete na drugu ili prolazeće zvezde i mi dobijemo prljavu gromadu koja je katapultirana pravo prema Suncu. Koma i repovi se razvijaju tek kad kometa priđe na neke bliske udaljenosti, recimo da tu ne postoji neka jasna već ipak dosta fluidna odnosno graduisana granica koja dodatno varira i od same komete do komete.

Spoljna kora kometinog jezgra je obično nekoliko metara debela i osušena, dok pravo ključanje smrznutih gasova nastupa ispod površine. Gejziri izbijaju gde je god to moguće, a vrlo često ovo može da dovede i do raspada, naročito mlađih kometa odnosno u prvih nekoliko prolaza pored Sunca. Dodatno zagrevanje čini boja površine koja je vrlo često tamna do crna; albedo pojedinih kometa je ubedljivo najmanji u odnosu na sve objekte Sunčevog sistema (npr Halley ima 4% a Borelly 3%, što je sve u rangu katrana).

Prolazak kroz rep komete je bio jedan od vrhunskih ljudskih strahova kroz istoriju. Kao da nije bilo dovoljno ratova i epidemija koji su odnosili značajan broj života, ljudi su se ipak zadnjih nekoliko milenijuma, čini se, više plašili repatog čuda na nebu. U tome je značajan faktor oko pretposlednjeg prolaska komete Halley (1910. godine) činilo spektroskopsko otkriće cijanogena (C2N2) u repu komete, koji je - kao i svi cijanidi - veoma otrovan. Nakon toga je Zemlja prošla kroz rep ove komete, ali se ništa naravno nije desilo. Razlog je neverovatna razređenost kometarnih repova u suštini, a drugi razlog je i činjenica da nas dobrim delom od svemirskih gasova štiti upravo naša gusta atmosfera.

E, a kad bi ljudi koji su paničili od prolaska kroz kometske repove znali da mi svake godine zapravo redovno prolazimo i to na spektakularan način kroz barem par desetina repova... Meteorski rojevi, pljuskovi, potoci, zovite ih kako hoćete, su zapravo ništa drugo nego fini makadam na kome se ukrštaju kometa i naša planeta.