(PRIRODNO) FILOZOFIRANJE O KOMETAMA

Kometa koja je aktuelna ove 2024. godine je svakako 12P/Pons-Brooks. U medijima uvek gladnim senzacije je postala poznata i kao Đavolja kometa, ko zna da li više zbog nečije mašte ili namere. Naime, eksplozija sjaja polovinom prošle godine, odnosno 20. jula je napravila interesantnu strukturu oko kome koja je odmah nekog asocirala na rogove. Zašto ne na krabe kao vrhunski morski specijalitet, ili Millenium Falcon iz Star Wars, ili na konjsku potkovicu? Pa verovatno zato što sve to neće generisati dovoljno klikova kao kad Lucifer lično pošalje kometu u pravcu čovečanstva, koju sve vreme posmatrate teleskopom pogrešno - a evo i kako. Evo i zašto.

Ali ako mislite da je ljudska glupost beskonačna, tačnije ako mislite da je ljudska glupost karakteristika samo našeg doba gde svako može da na internetu kaže šta hoće (uključujući i moju malenkost) koliko god to bilo tačno ili netačno - grešite. Gluposti je bilo u izobilju oduvek, u srednjem veku još više nego danas, samo nije mogla svaka seka Persa da se oglasi u to doba svojim viđenjem određene problematike. Ako pogledamo istoriju nauke ili tehnologije na prelazu Srednjeg Veka u Renesansu videćemo koliko je to daleko od današnje tehnologije i koliko su ljudi zapravo tad bili u kojekakvim zabludama. Dovoljno je samo pogledati tadašnju medicinu koja je možda i najviše napredovala u proteklih pola milenijuma, odnosno dovoljno je samo notificirati od kakvih se sve trivijalnosti tada umiralo a što se danas rutinski leči: kuga, kolera, sve moguće druge banalne infekcije, svako zapaljenje pluća, sifilis, male i velike boginje, kardiovaskularne bolesti, većina hirurških oboljenja, maligniteti... Spisak je zapanjujuće dug. Ko ne veruje u medicinu samo da ga podsetim da je nakon Bubonske kuge, na početku Renesanse, broj stanovnika naše planete iznosio oko 370 miliona. Danas je taj broj prebacio osam milijardi, što znači da nas je preko dvadeset puta više - po meni isključivo zbog sveukupnog napretka nauke/tehnologije/medicine.

Naravno da mi taj napredak možemo pratiti i u istoriji nauke, astronomije na primer. 

Ovo je snimak komete 12P/Pons-Brooks objektivom od 50mm; snimljeno je usred astronomskog sumraka, odnosno kad je Sunce bilo 15-18 stepeni ispod horizonta. Svako ko se iole interesuje za astronomiju prepoznaće dve galaksije, desno M31 u Andromedi i levo M33 u Trouglu. Pošto je sve snimano nisko i izlaganje je trajalo kratko, realnih detalja u repu nema. Praćenje je izvedeno minitrekom. Snimljeno je u okolini Nirnberga 8.3. u 19:00h.

Deset dana kasnije sam snimio u isto vreme kometu iz okoline Jagodine, nekih 1000km vazdušnom linijom jugoistočno. Detalja komete nema jer je snimljeno pod mesečinom, sa tripoda tj bez praćenja.

Snimljeno je objektivom od 24mm na f2.8 koji je sam po sebi na toj blendi prilično oštar. Međutim, radi estetike sam odmah potom upotrebio i fog-filter koji vrlo efikasno ubija detalje i smanjuje graničnu magnitudu; stek od 9 snimaka od po 15sec:

Obeležena verzija:

 Da je bilo moguće snimiti u isto vreme - snimljena bi bila i paralaksa ove komete, ali to ne bi uopšte bio lak poduhvat. Treba zapravo na prvom mestu obezbediti da i u Jagodini i u Nirnbergu istovremeno bude vedro, a što je u martu skoro pa nemoguća misija. Osim toga, treba rešiti pitanje žižne daljine oba instrumenta kao i činjenicu da kometa treba da bude blizu neke zvezde pogodne za merenje položaja, ali to su sitnice koje je pravom astrofotografu čisto zadovoljstvo rešiti.

Uostalom, pre skoro tri decenije su učenici u okviru školskog projekta izmerili paralaksu komete Hyakutake. U pitanju je bilo snimanje iz Portugalije i Danske 22. marta 1996 (učesnici projekta iz Nemačke, Švedske i Španije su te noći izvisili zbog oblaka) i rezultat je bio 17-18 miliona kilometara. Prava udaljenost je te večeri bila oko 22 miliona ali je bitno da je demonstriran princip, uz sve moguće nesavršenosti merenja.

Na kraju krajeva, paralaksa je bila poznata još od antičkih vremena. Aristarh sa Samosa je posmatrao pomračenje Meseca i ispravno je primetio da je senka Zemlje primetno veća od Meseca. Zapravo prečnik je 1.5 stepen; onda je bilo moguće zaključiti da je distanca Zemlja-Mesec zapravo 59-67 Zemljinih prečnika. Ovo merenje se održalo validnim neka dva milenijuma, budući da su Hiparh i Ptolemej takođe merili i potvrđivali ove vrednosti. A prava paralaksa podrazumeva da merimo istovremeno položaj Meseca u odnosu na fiksne zvezde, ali sa dve različite pozicije sa Zemlje. Čak je i Žil Vern u jednoj svojoj priči naveo taj metod. Doduše postoji i još prostija varijanta da merimo Mesečev položaj sa iste pozicije odnosno prilikom izlaska i zalaska, ali onda treba oduzeti komponentu Mesečevog sopstvenog kretanja, mada to nije toliki problem: šest stepeni za 12h iznosi kretanje (360/28/2). Ostatak kretanja treba pripisati prečniku Zemlje. Ovo je poznato kao dnevna paralaksa i od otkrića teleskopa se rutinski merilo i na bliskim planetama, ne samo na Mesecu. Prvi koji je to uradio bio je Flemstid mereći Mars u opoziciji.

Moguće je ovim putem meriti i distancu do Sunca, Aristarh je svojevremeno napisao knjigu o tome. Nije baš da želim da napišem recenziju tog dela, ali ukratko princip je u suštini baziran na neverovatnoj slučajnosti da su Sunce i Mesec gledani sa naše planete praktično istog prividnog prečnika. Ovo nije slučaj na nijednoj drugoj planeti Sunčevog Sistema. Dalje sledi da su njihove distance proporcionalne njihovim pravim prečnicima. Ako pogledamo Mesec u prvoj četvrti, kad je on približno 50% osvetljen, i izmerimo ugao koji bi trebalo da bude 90 stepeni (ali nije!), izmerićemo 87 stepeni. Zapravo je on toliko izmerio i dalje računao da je razlika u distancama do Meseca i Sunca negde oko 20 puta. Ne znam da li je merio Sunce na zalasku pa je toliko omašio, tj nije uzeo u obzir refrakciju; ali ugao iznosi 89° 50'. Omašio je za 18 puta distancu Sunca.

Ako mislite da je ovaj princip merenja paralakse nešto što je lako i što se rutinski izvodi, da, u pravu ste - ali danas. Nekad je to bilo đavolski teško: zvezdane paralakse su uspešno izmerene tek u prvoj polovini XIX veka, pre svega zahvaljujući napretku u konstruisanju teleskopa i njihovih montaža.

Primera radi, u periodu Renesanse je bilo dosta polemika oko toga imaju li komete paralaksu vidljivu sa Zemlje. Tiho Brahe 1577. nije uspeo da uoči nikakvu paralaksu Velike komete, poredeći svoje rezultate posmatranja sa tuđim širom tadašnje Evrope. To mu je pomoglo da stvori frankenštajnovski model Univerzuma: planete i komete obilaze oko Sunca, a onda svi oni zajedno sa Mesecom obilaze oko Zemlje. Inspiracija mu je bio zaključak da je kometa značajno dalje od Meseca, po njegovom sudu četiri puta dalje od Meseca. 

A takođe bilo je svakakvih polemika i uopšte oko prirode kometa. Ako preskočimo antički uvod u razmatranje prirode kometa, koji je svakako zanimljiv ali realno sa naučnog aspekta često beskoristan, tek u proteklih nekoliko vekova imamo realan napredak. Ali čekajte, zašto da preskočimo, ima tu svakavih kreativnosti:

- Aristotel: komete su isparenja u gornjoj atmosferi, isto kao aurora i Mlečni Put, dakle definitivno ispod orbite Meseca. Komete ne dolaze svakako sa neba, eventualno imaju veze sa zvezdama padalicama.

- Seneka: komete potiču svakako sa neba a ne iz gornje atmosfere; to je jasno pošto na njih vetar ne utiče.

- Anaksagora i Demokrit: komete su senke pomračenja Sunca na drugim planetama.

- Pitagorejci: komete su planete koje obilaze oko Sunca po drugačijim, često mnogo dužim orbitama.

- Hipokrat sa Hiosa: komete su planete čije atmosfere produkuju rep.

- Oktavijan Avgust: kometa je prorekla početak moje slavne vladavine, tako da ćemo je obožavati u hramovima nadalje; usput biću car a sa Republikom je gotovo.

Dakle, o kometama se živo raspravljalo tokom istorije, pa je tako čovek imenom i prezimenom Galileo Galilej, a što nikakve veze sa biblijskom pokrajinom Galilejom odnosno severnim Izraelom nema, svojevoljno ušao u raspravu. Povod je bila rasprava o kometama na Rimskom Koledžu (Collegio Romano) održana 1618. godine. U pitanju su bila četiri predavanja održana od strane teologa, matematičara, filozofa i retoričara. Galileo se najviše interesovao za kolegu matematičara, odnosno za Oracija Grasija koji je, gle slučajnosti, bio i jezuita. Način kako je on održao predavanje je razbesneo Galileja; rukopis sa predavanja je prepun Galilejevih nimalo akademskih komentara ispisanih na marginama ("vrhunska glupost", "dvorska luda", "glupi idiot", "bolesni idiot", itd).

Prethodno je Galileo javno zastupao Kopernikov pogled na Univerzum, sve dok taj pogled nije 1616. proglašen od strane Crkve jeretičkim. Kardinal Bellarmine mu je istog momenta zabranio da brani ili zastupa Kopernikov sistem i Galileo je jedno vreme odsustvovao iz skoro svih astronomskih javnih rasprava. A sad se zakačio i sa svim jezuitama...

Pamflet tj knjižica prikladnog imena "Predavanje o kometama" se pojavila početkom sledeće 1619. godine; nije da baš želim da napišem recenziju ali autor je zvanično bio Mario Guiducci, blizak Galilejev prijatelj inače. Nezvanično je sam Galileo napisao po nekima 80% a po nekima 100% teksta - originalni rukopis ovog dela je zapravo Galilejev rukopis. Pošto nije više smeo da brani Kopernika, Galileo je svim snagama napao Tihoov frenkenštajnovski sistem, koji su u potpunosti prihvatile jezuite u tom momentu. Argumenti su bili:

1) nema nikakve nebeske sfere posvećene kometama, budući da se one kreću u različitim pravcima i različitim brzinama;

2) komete se očigledno kreću pravolinijski a ne po kružnicama.

Kao što vidimo, genije je negde bio u pravu a negde nije. Genijalnost zapravo ne znači da ćete uvek i oko svega biti u pravu. Da nastavim sa kontroverznim argumentima iz knjige, ovo je potpuni nadrealizam:

- zvezde i planete su po Aristotelu potpuno glatke loptice; to je tako jer su i kristalne sfere polirane pa prilikom kretanja nema trenja. Galileo zna da ovo nije slučaj sa Mesecem koji ima brda i doline; plus Aristotel misli da su komete dim od trenja među sferama;

- komete su neka vrsta optičkog fenomena kao što je to duga ili parhelion, budući da ne pokazuju nikakvu paralaksu.

Dalje, Galileo je 1623. godine napisao remek-delo pod nazivom Il Saggiatore sa zvaničnom tematikom prirodne filozofije (danas poznate kao fizika) gde promoviše matematiku kojom može da se opiše kompletna priroda, i, po prvi put u istoriji, naučni princip odnosno metod zasnovan na dokazima. To je kompletan trijumf nad tadašnjim crkvenim nakalemljenim konstrukcijama, pošto matematikom ne možete manipulisati, 1+1 je uvek 2. Ova knjiga je potpuno razdvojila Galileja od jezuita koji su se pretvorili u njegove ljute protivnike; a čak je i on sam bio svestan da nikad ne bi mogao da napiše i objavi ovakvu knjigu da papa Urban VIII nije bio naklonjen njemu. Papa je, naime, bio prethodno kardinal Barberini i važio je za Galilejevog pokrovitelja i prijatelja - njemu je knjiga bila i zvanično posvećena, čisto za slučaj da je neki jezuita uzme na čitanje.

I danas se ova knjižica smatra remek-delom naučne polemike. Nakon toga je Grassi potpuno napustio tematiku o kometama i držao se striktno dogmatike, a kruži priča da se papa smejao kad je čitao raspravu. Kome? Nije teško pretpostaviti.

Preokret se desio 1632. kad je Galileo objavio delo pod nazivom "Dijalog o dva sistema". Knjigu su prethodno na brzinu pregledale i odobrile i papina kancelarija i Inkvizicija. Ali kad su malo bolje pročitali delo koje je on napisao zapravo 16 godina ranije, istog momenta je okončano papino prijateljstvo; od prijateljstva je ostala samo nezvanična priča da je papa intervenisao da Galileja ne muče i ne spale. Ostatak priče svi znamo: kućni pritvor do kraja života.

Zaključak: naučnici ne treba da se druže sa političarima. Naučnici ne vole da ćute kad su u pravu, a u politici važe neka sasvim drugačija pravila.