UMETNOST I ASTRONOMIJA

Svi nekako instinktivno volimo kad se u vidnom polju nađe nekoliko nebeskih objekata. Doduše priroda fotografije je tako bezdušna da možete fotografisati samo nešto što postoji, odnosno što je tako kako je. Dakle ako imate grupicu galaksija koje je majka Priroda udesila, vi to možete fotografisati, ako to ne postoji onda ne možete to izmaštati.

Zapravo možete, ali to onda nije fotografija, odnosno astrofotografija.

I dok mi zadnjih dvestotinak godina uživamo u čarima onoga što se prevedeno zove svetlopis, ljudi su oduvek umeli da nacrtaju, vajaju ili slikaju ono što mi fotografišemo danas. I bili su zapanjujuće dobri u tome. Njihova kreativnost i maestralna veština daleko prevazilaze ono što mi danas radimo u fotografiji, a imali su i jednu prednost: mogli su da naslikaju bilo šta i da izmisle bilo šta, dakle mogli su praktično sve.

Minhenska Pinakoteka sadrži gomilu Direra, jednog Leonarda, više Van Goga, desetak Rembranta, više desetina Rubensa i Ticijana... Na zidovima tamo visi verovatno par milijardi dolara u ovom momentu. Svaki put kad odem tamo izgubim se i izgubim pojam o vremenu. Nije ni čudo, budući da sam jedan dobar deo tih slika ceo život još od detinjstva gledao po raznoraznim istorijama umetnosti (imate li Jansena? I zašto ne?)

 

Umetnost je oduvek umela na više načina da bude povezana sa astronomijom - jedan je slikarstvo. To i nije čudno pošto zvezdano nebo predstavlja večitu i univerzalnu ljudsku inspiraciju. Prvi pomen pejzažne astrofotografije i astrofotografije uopšte u slikarstvu se čuva upravo u ovom muzeju. U pitanju je delo Bekstvo u Egipat nemačkog majstora renesanse Elshajmera:

 

Elshajmerov najbolji drug je bio lično Rubens i njegov stil je kasnije dosta uticao na Rubensove noćne slike. A što se tiče ove slike, smatra se da je to prvi realističan prikaz Mlečnog Puta u istoriji, čak desno imate i Lava i Velikog Medveda, doduše u nešto smanjenoj proporciji. Sam Mlečni Put je ispravno prikazan kao more sitnih zvezdica što je prvi objasnio Galilej, a Elshajmer je bio njegov savremenik. Čak postoji pretpostavka da je gledao kroz neki tadašnji teleskop.

Na ovoj slici je autor uspeo da spoji više elemenata kao što su pun Mesec, Mlečni Put, baklja u centru kadra i pastirska vatra levo. Dakle i on je voleo da strpa više elemenata u jednu sliku. A kad smo već kod Lava...

 

Poznato je da u Lavu imamo gomilu interesantnih galaksija, i da su one poprilično krupne, gledano kroz teleskop. Drugim rečima nisu nešto baš daleko, negde su oko tridesetak miliona svetlosnih godina.

 

U pitanju je popriličan krop iz originalnog snimka koji je nastao od eksponiranja jedva sat vremena kroz objektiv stavljen na 200mm i zaustavljen na f4.0. Sama apertura od 50mm nije nešto impresivna ali f4.0 garantuje da će signal za to vreme brzo biti sakupljen. Detalji su vrlo slični onome što se dobija tzv smart teleskopima što je generalno kompliment: oni imaju istu ili sličnu aperturu kao moj teleobjektiv, ali je 7D nekih skoro dvadesetak godina stariji od kamera koje su ugrađene u ove teleskope.

Dakle svako iole upućen vidi da se ovde radi o čuvenoj trojci u Lavu. Dve od te tri galaksije je otkrio Messier (M65 i M66) i one imaju oblik šljive, a kako je uspeo treću da promaši, velika je dilema. Moguće je da je njegov teleskop funkcionisao na samoj granici, ili je atmosfera bila loša, ili je Messier kad smo već kod šljive bio pod uticajem nekih hemijski gledano organskih jedinjenja sa jednom hidroksilnom grupom. Ja samo mogu da potvrdim da se sa 150mm iz poluurbanih uslova dve Messier-ove galaksije zaista lako vide, a treća, NGC3628 ipak teže, skoro nikako. A to je prilična šteta, ne zato što je oblika hamburgera već zato što nivo detalja u njoj na fotkama oduševljava.

Desna šljiva, pardon, galaksija je M65, prelazna spiralna po svom morfološkom tipu. Prelazna znači da se nalazi između prečkastih i spiralnih bez prečke, što će reći da imaju neku slabu naznaku prečke odnosno šipke koja prolazi kroz centar. Prilično je siromašna u gasu i prašini, a ipak ima dosta novostvorenih zvezda što znači dve stvari:

1) troši svoje zadnje gorivo na sintezu mladih zvezda,

2) mora da postoji razlog zašto je produkovala tolike zvezde.

Razlog u galaktičkoj astronomiji za zvezdanu produkciju je skoro uvek gravitacioni uticaj koji kao neki zemljotres razdrma voćnjak i obori sve zrele šljive, na radost vaskolikih vlasnika kazana koji sad ne moraju da tresu šljive. 

Donja šljiva je M66, ona takođe spada u prelazne, mada je ovde prečka ipak malo izraženija. Ova galaksija produkuje još više zvezda, jedna spiralna grana je mnogo više izražena od ostalih, a imamo i cetralno ispupčenje u jezgru. Novija posmatranja potvrđuju da je velika masa skoncentrisana u centru, kao i da je to uglavnom masa molekularnih oblaka gde najveći deo otpada na molekularni vodonik (H2).

Gore levo se nalazi NGC3628, odnosno hamburger. Nije jasno ko je prvi napravio hamburger osim što se zna da je bio verovatno Amerikanac nemačkog porekla, niti kakve to veze ima sa Hamburgom, ali galaksiju je otkrio Herschel, Britanac nemačkog porekla. Galaksija izgleda veoma čudno, gledamo je poprečno i krajevi su više razdvojeni nego centar. Ovo može da znači samo da su to tragovi skorašnjih gravitacionih interakcija koje možda još uvek traju. Objekat je, dakle, pristojno deformisan što će reći da i ovde imamo veliku produkciju zvezda. Tip galaksije se ne zna zbog perspektive ali se pretpostavlja da je šipkasta spiralna.

Sve ovo nabrojano oko ove tri galaksije znači da su one neposredno jedna pored druge i da gravitacione interakcije među njima oblikuju njihovu prošlost, budućnost i sadašnjost. A u prošlosti je umetnost umela na više načina da bude povezana sa astronomijom - drugi je poezija.

Sarah Williams je bila engleski poeta iz XIX veka koja je umrla mlada, ali je postala poznata po tome što je napisala pesmu "The Old Astronomer". Po njoj Hamburger galaksija nosi još jedan naziv: Sarina galaksija. A to nije mala stvar, mislim da je to nešto najveće u Univerzumu nazvano po nekom ljudskom biću.

Uz dužno poštovanje prema Sari, u principu mene ni proza a naročito poezija ne zanimaju previše, više me zanima klasičan rock. Dobro, i to su pesme, zar ne?

Dakle, ono što mogu da izbacim iz glave a što su moje omiljene stvari sa astronomskom tematikom slede navedene. Ono što im je zajedničko je da su, da li zbog tematike ili ne, vrhunska dela i biće narednih vekova verovatno posmatrane kao klasična umetnost. I naravno, kad vozim na zborno mesto, obavezno se sluša u autu nešto od ovoga:

- Astronomy (Blue Öyster Cult, dobra ali više preferiram obradu Metallica), stvar koja ima poprilično nejasno i kriptično značenje, tipično za psihodeliju sedamdesetih;

- Bark at the Moon (Ozzy, jedna od najboljih gitarskih deonica u istoriji metala), značenje je tipična Ozijeva inspiracija jeftinim horor-filmovima;

- Far Beyond The Sun (Yngwie Malmsteen, ne samo po meni najbolji instrumental rok muzike uopšte), kao i sve što Ingvi odsvira nema baš neko duboko značenje, ovde je sve u tehnici i brzini;

- Santana je imao gomilu instrumentala sa Mesečevom tematikom, teško je neki izdvojiti jer su svi dobri;

- Pictures of Home (Deep Purple, tipično je da svaki član benda ima svoj solo, Ingvijeva obrada je takođe interesantna) sa tematikom posmatranja noćnog neba;

- Planet Caravan (Black Sabath, kreativno remek-delo), značenje je nebitno, atmosfera podseća na efekte teških droga; 

- Orion (Metallica, Klifov solo odsviran na bas gitari važi za jedan od najboljih u istoriji rok muzike), značenje je vrlo očigledno.