OD MESSIER-A DO SATELITA

Na dnevnom, pardon, noćnom redu Mesijea se svojevremeno našlo otvoreno jato koje je nakon posmatranja dobilo oznaku M41. Jato je zvanično otkrio Hodierna mada se pretpostavlja da je kao mutna loptica bilo poznato odvajkada. To je vrlo moguće, jato se nalazi četiri stepena ispod Sirijusa i čini ga stotinak zvezda od koje najsjajnije počinju već od šeste magnitude. Ovo znači da je nekoliko najsjajnijih zvezda praktično na samom rubu detekcije golim okom. U dvogledu ovo jato predstvalja pravo remek delo majke Prirode.

Ovo jato ima u amaterskoj astronomiji nadimak "mala košnica", po jatu M44 odnosno Prezepe (košnica) koje je još spektakularniji objekat, kako golim okom tako i gledano dvogledom. U teleskopu se ovako veliko otvoreno jato sa sjajnim i malobrojnim članicama pojavljuje ne baš tako spektakularno, ali zato M41 može da predstavlja lepu metu.

Jato se nalazi na veoma maloj visini i, ako koristite brzi reflektor, zvezde će zbog atmosfere teško biti tačkice. Kod refraktora je ova boljka malo manje izražena, mada ako biste našli dovoljne velike i brze apo-refraktore kao što su njutn reflektori, budite sigurni da bi i oni patili od potpuno istih degradacija, bili bi minimalno bolji i oštriji zbog odsustva opstrukcije. Drugačije formulisano, kada bih pronašao apo koji ima 6 inča aperture i brzinu f5, na stranu što bi to koštalo kao mladalački bubreg, dobio bih veoma slične zvezde jer teleskop od 6 inča zahvata valjak atmosfere i svu turbulenciju u njemu prečnika 6 inča, odavde do vasione.

Na snimku se vidi da u jatu postoji nekoliko crvenih giganata, a postoje i beli patuljci, za koje je jasno da se na snimku ne vide jer su veoma slabog sjaja. Jato je staro oko 200 miliona godina i smatra se da će potrajati još najmanje toliko pre nego što se lagano dezintegriše usled gravitacionih interakcija sa okolnim galaktičkim strukturama. Od nas je jato udaljeno oko 2300 svetlosnih godina a fizički gledano prečnika je oko 25 svetlosnih godina. Kad su u pitanju otvorena jata, ovo su podaci za poštovanje.

Upravo zato je i Walter S. Houston, dugogodišnji urednik rubrike Deep Sky Wanders u S&T napisao o ovom jatu da je vrlo različito u vizuelnom i fotografskom smislu. U teleskopu gledano jato ima raznorazne krive linije u sebi, a kod astrofotografije ti elementi nedostaju. Linija ima nekoliko i sve se šire od centralnog crvenog giganta dalje ka periferiji. Razlog je fiziologija ljudskog vida; čovek automatski pokušava da izgradi vizuelne orijentacione strukture radi lakšeg baratanja podacima. Oduvek je bilo bitno prepoznati i memorisati oblike - kako bi se homo sapiens inače vratio kući u pećinu ako ne zapamti sve šumske staze u formi linija?

G. Hjuston je posmatranje izveo dobsonom od 10 inča što je neka praktična granica; u većim aperturama u njegovo vreme nije bilo moguće tako lako postići mala uvećanja odnosno široki ugao. Danas postoje širokougaoni okulari sa duplo većim uglom nego pre pedeset godina, 100 stepeni nije više nikakva novost, samo košta; a on je bio uredik rubrike od 1946. do 1993. Međutim, i dalje ovde stoji (Amerikancima čudno) pravilo da je manje zapravo više.

I inače je ser Hjuston bio čovek zaslužan za veliki doprinos popularizaciji astronomije i nauke uopšte. Obrazovan je na Univerzitetu Viskonsin da predaje engleski jezik što je u početku i činio, ali je u Drugom svetskom ratu otkrio da ga ipak zanimaju neke druge, nebeske stvari. Isprva je predavao naprednu navigaciju vojnim pilotima, ali je onda shvatio da ga njegova pasija iz detinjstva prema pravljenju i korišćenju mikroskopa i teleskopa ipak još više privlači. Posao je jedno a amaterska osmatranja sasvim drugo, a on je do tada već napabirčio ogroman broj (preko 12 hiljada) osmatranja varijabilnih zvezda - pošto se podrazumeva da je kao dečak već sklopio ceo Mesijeov katalog. 

Njegovo životno delo, osim kolumne naravno, bila i organizacija male grupe astronomskih vizuelnih posvećenika koji bi mogli nešto korisno i za državu da urade. Pošto je krajem pedesetih i početkom šezdesetih Hladni rat bio na svom vrhuncu, a sateliti u orbiti su postali novi poligon za nadmetanje, astronom sa Harvarda, F. Whipple je imao na umu veliku mrežu volontera koji bi instrumentima osmatrali satelite vizuelno i onda njihove podatke slali u centralu radi izrade trajektorija i korekcija. Tako je zapravo počela operacija Moonwatch (inače nema nikakve veze sa Mesecem). Jedan deo podataka su slali volonteri a drugi su snimali vojni operativci Bejker-Nun teleskopima koj imaju veliko vidno polje (odnosno veoma mali f-odnos, originalno je bio f 0.75). Ovi teleskopi-kamere su zapravo  klasične Šmit kamere, dakle fotografske radne mazge, ali sa dodatkom triplet-korektora ispred filma. Zašto je to tako, zato što su kao film koristile jeftini kinematografski film, a prilikom kratkog eksponiranja da bi se zabeležio tamni satelit f0.75 je bio od krucijalne važnosti. Mi to danas možemo da izvedemo raznoraznim objektivima i fotoaparatima ali u ono vreme je ipak bilo neophodno verifikovati vizuelne nalaze amatera troipotonskom skalamerijom aperture 50cm.

Satelit trekeri su i danas aktivni, i to na možda spektakularnijem nivou nego nekada. Danas se za trajektorije koriste kompjuteri i softver, dok je nekad trajektoriju Eksplorera mukotrpno računala grupa od tridesetak ljudi. Godine 2006. Amerikanci su lansirali svoj špijunski satelit USA-193 ali je amater treker po imenu Ted Molczan posle nekog vremena javno objavio da je analizirao orbitu i da tu nešto nikako ne valja: satelit će se srušiti. Ne treba reći da je vojska to krila... Tako je i bilo, šklopocija se nekontrolisano približavala atmosferi već par godina i na kraju je odlučeno da se satelit gađa. Obrazloženje je bilo "hidrazin je otrovan, nećemo da nešto zagadi" a u realnosti je bilo "nećemo da naša tehnologija padne drugima u ruke", mada procentualno šanse da nešto interesantno preživi reentry fazu asimptotski teže nuli. Sve je okončano jednom jedinom raketom SM-3 ispaljenom sa razarača negde u Pacifiku - ova mornarička raketa je dizajnirana da presreće i obara balističke rakete kratkog i srednjeg dometa. Gađanje je prošlo bez greške što nije mala stvar ako se uzme u obzir da je satelit mali a da se kreće 7-8km u sekundi; dodajte tu i brzinu rakete koja je slična. Kinezi i Rusi su protestovali tvrdeći da je u pitanju proba antisatelitskog odnosno antibalističkog programa - niko ne gađa satelit zbog 400 litara hidrazina koji će svakako izgoreti pre nego što padne na zemlju. Međutim, činjenica je da je Kina godinu dana ranije rasturila svoj satelit na visini od 800km zagađujući tu orbitu ogromnom količinom svemirskog smeća, dok su Amerikanci gađali satelit koji ima još svega nekoliko obilazaka oko Zemlje tj nalazi se na 250km visine.

Ovi ljudi iz naše priče, dakle spoteri su u ono vreme uspeli mnogo toga da detektuju, počevši od prvog američkog satelita (Explorer 1) što nije bilo nimalo lako - Hruščov se redovno sa dozom humora izražavao o dimenzijama Sputnjika i Eksplorera, budući da je ruski satelit imao 80kg a američki svega 14kg. Upravo je gorepomenuta Hjustonova grupa u Kanzasu prva registrovala prvi američki satelit u orbiti. Javnost je bila oduševljena i ceo projekat je dobio mnogo novih entuzijasta. Na kraju krajeva, ovo je bio program koji je proistekao iz osmatračkog programa sovjetskih strateških bombardera, članovi grupa su se često preklapali. Jedan od većih uspeha je bilo osmatranje ulaska u atmosferu sovjetskog Korabl-Sputnik 1 (na zapadu poznatog i kao Sputnjik 4) 1962. i to iznad Viskonsina. Šklopocija od 4.5 tona se raspala i samo zahvaljujući ovim spoterima se prikupilo nešto ostataka, premda bez ikakvog špijunsko-tehnološkog zaključka.

A da su znali o projektu ono što mi danas znamo, znali bi da je ova bespilotna letelica zapravo bila prvi korak u Vostok programu, i da je nosila opsežnu telemetriju i prenosila snimljen ljudski glas, čisto da bi se videlo da li će Jurij Gagarin uspeti nešto smisleno da izgovori iz orbite a da to bude na Zemlji detektovano. Međutim, kao što to obično na početku skoro svih svemirskih projekata bude, nešto je pošlo naopako i prvi Vostok je, upravo iz tog razloga iskusno nazvan Korabl-Sputnik 1, aktivirao nenadano svoje motore dok je bio okrenut naopako. Umesto da se spusti u atmosferu i padne na teritoriju SSSR-a satelit je sa predviđene orbite skočio na novu odakle je neupotrebljivo kružio dve godine - sve do svog pada u gradić Manitowoc. Sve što je preostalo je komad metala od desetak kilograma.

Lokalci su pre petnaestak godina održali prvi Sputnikfest, mada se nisu nešto proslavili zaradom. Festival se stoga više ne održava.