ŠTA TO KUCA U GORI ZELENOJ?

Sat. Budilnik. Navijanje. Zvonjava... Sve su to asocijacije kad čoveku rođenom u XX veku pomenete navijanje opruge, ali retko ko pomisli na ekvatorijalnu montažu.

U suštini staviti oprugu u montažu radi pokretanja iste nije nešto komplikovano sa tehničkog aspekta, a nije ni neprecizno kako se često misli. U prvom redu zato što su jeftini motori jednako neprecizni, slabi i zavisni od napona; a sa drugog aspekta morate imati u vidu i vremensku degradaciju. Ja recimo imam jedan od najstarijih primeraka EQ6 montaže u Srbiji, ako ne i najstariji; to je ona bez GoTo - vremenom je degradacija maziva i zupčanika napravila i degradaciju u performansama. Naravno da se sve to može izmenjati, ne baš lako doduše jer su svi šrafovi oksidirali; ali svaka montaža vremenom gubi preciznost i to je to.

Osim opruge od nerđajućeg čelika. Ona radi isto i za sto godina.

Da se razumemo, Omegon Minitrack LX Quattro nisam dobio da bih o njemu pisao niti sam bilo kako sponzorisan od bilo koga. Zato ću verovatno biti vrlo realan u prikazu, ali za početak: kome ova montažica NIJE namenjena?

U prvom redu nije namenjena onima koji očekuju korekcije praćenja, pošto je montaža bez priključaka za gajder. Štaviše, nema nikakve veze sa strujom. U osnovi nije namenjena ni onima koji koriste teže kamere/aparate, budući da nema nikakav teg za balansiranje. Običan DSLR, bez gripa je ciljna grupa. I na kraju, treća grupa kojima ovo nije namenjeno je grupa ljudi sa teleobjektivima: montaža funkcioniše dobro do 100mm žižne daljine. Može i preko toga, ali se vreme izlaganja skraćuje i često bude ispod 30sec.

Za početak, trebaju vam jedan tripod i dve glave. Postupak sklapanja počinje izborom tripoda: može bilo koji ali je poželjno da ne bude neko smeće tipa Hama od par desetina evra - ako vam aparat i objektiv lupe o zemlju nećete imati kome da se žalite sem da bespomoćno psujete ekonomsku velesilu u usponu.

Tripod treba (mada ne mora) da stoji horizontalno - eto čemu služi libela. Glava koja ide na tripod može da bude u principu bilo koja, može i kugla a ja ovde imam trosmernu koja je generalno jako korisna kod pejzaža. Na nju se montira Quattro koji mora da stoji horizontalno - kod mene to nije slučaj jer je sve namontirano radi prikaza.

Ovde trosmerna glava sa dve libele ima prednost jer se lakše i preciznije može izravnati u dve ravni od klasične kuglaste. Svi znamo da ekvatorijalne montaže prate u zavisnosti koliko su dobro postavljene u horizontalnoj osi; ovde tako nešto ne ispoštovati ima direktnog uticaja na performanse praćenja.

Na jedan kraj montaže (levo) se montira kugla; drugi točak (desno) služi za navijanje opruge. Opruga se inače vidi levo ispod mesta za kuglu.

Sledeća faza je montiranje polarnog tražioca (jeste, ima i toga!). On je, doduše, najmanjih dimenzija tj aperture koju sam u životu video, njegov okular je širi od objektiva (?!) ali funkcioniše dosta dobro za ono čemu je namenjen. Jedina zamerka: nije osvetljen. Potrebno je izvoditi akrobatiku pomoću lampe sa telefona da bi se sa strane osvetlilo vidno polje tražioca i da bi se videle iscrtane oznake. Tražioc funkcioniše univerzalno, tj za obe hemisfere.

Desno od tražioca zapazite prsten - to je interesantna ali neophodna osobenost. Time ubrzavate ili usporavate praćenje, što je neophodno imajući u vidu da teg ne postoji. Ako aparat i objektiv vuku celu skalameriju na primer ka istoku, morate da parirate tome tako što ubrzavate praćenje; inače će zvezde biti crtice. Genijalno i prosto, kad bi ovo imale i jeftinije EQ montaže bez praćenja sigurno bi bile upotrebljivije za duže ekspozicije.

Sledi montiranje druge glave koja, kao što je rečeno, mora biti kuglasta.

Zašto kugla? Zato što vam omogućava veću slobodu kod usmeravanja kamere u bilo koju tačku na nebu. Setite se da prva glava (kod mene trosmerna) samo igra ulogu usmeravanja u pravcu Severnjače.

Sad sledi montiranje kamere - izbegavajte grip kao ja što koristim, jer to najdirektnije utiče na degradaciju preciznosti praćenja. Uostalom, onda 30sec ekspozicije na pedesetici postaju jedina realna opcija.

Osim gorenavedenih mana oko ograničene nosivosti i preciznosti, ima još poneka sitnica koja smeta. Na primer kad pozicionirate kompletan aparat, odnosno kadrirate, i želite da startujete praćenje - sve se beznadežno pomeri time što ste okrenuli točak za navijanje. Ovo je nemoguće izbeći jer je opruga direktno povezana, nema "kvačila" po osama kao klasične ekvatorijalne montaže, pa je iz tog razloga prvo što treba uraditi, naviti i pustiti montažu, a tek onda kadrirati. Osim toga, ovo prilično komplikuje pejzažnu fotografiju gde je potrebno fotografisati i zemlju i nebo, odnosno gde se kasnije u obradi te dve celine kombinuju. Da pojasnim, kod klasične ekvatorijalne montaže prvo se fotografiše zemlja sa isključenom montažom, a zatim se uključi i fotografiše se nebo.  Ovim imate najmanju moguću razliku između neba i zemlje po pitanju pokreta kasnije u obradi. Međutim, kod Quattro-a prilikom navijanja se kadar poprilično izmeni pa je ovaj pristup mnogo teži; podrazumeva da ponovo kadrirate, a što po noći i bez nekih upadljivih orijentira može biti u najmanju ruku neprecizno.

Na kraju, kome je ova stvar namenjena?

Pre svega fotografima koji iz nekog razloga žele da snime noćni pejzaž bez da ponesu ekvatorijalnu montažu sa teleskopom, akumulatorom, laptopom i sijaset drugih zvona i pištaljki. Zatim onima koji planinare a potom prenoće u planini, zatim na putovanjima, letovanjima, a i svima koji bi brzo da postave montažu, fotografišu i što pre se izgube sa mesta zločina. Onima koji su malo kreativniji tako da montažu "razsevere" i naprave veštački startrails (sad mi je ovo palo na pamet, nisam probao). Naravno da nema prave čistokrvne astrofotografije bez teleskopa i tako je zadnjih više od sto godina, ali imati ovakav dodatak klasičnoj opremi nikako nije greška. Naročito ako se radi o najjeftinijoj putnoj ekvatorijalnoj montaži.