SAMO SE TI DRŽI NAS...

Realno, to mi je oduvek falilo. Za moja lomatanja po prirodi i pripadajućim nekategorisanim putevima je Quattro oduvek bio idealno rešenje - pa sam rešio da ga kupim.

Otputovao sam u selo pored Minhena, u hram poklonika hobija koji nas sve ujedinjuje i, najčešće na užas mnogobrojne rodbine, prazni nam džepove.

Ne, selo nije Ingolštat, gde se inače sklapa Audi, već Parsdorf - centrala firme Teleskop Service. I Quattro je zapravo mala Omegonova fotografska montaža. Već s vrata sam se sudario sa gomilom istomišljenika (od kojih, interesantno, nijedan nije bio ni približno mlađi od mene) i, nakon pomnog razgledanja izloženog, zaključio da je citat jednog mog kolege lekara, inače velikog boema, zapravo ovde vrlo prikladan:

"Samo se ti drži nas... I nikad nećeš kuću da imaš."

Nakon što sam uspeo da ne potrošim više od planiranog, sledi opis ove sprave. Ali pre toga: šta je postojalo pre svih naših, kineskih mahom, montaža (Synta pre svega)? Šta je bilo pre elektromotora (stepera pre svega)? Kako se nekad izvodila astrofotografija uopšte?

I dan danas Amerikanci za ekvatorijalnu montažu arhaično umeju da kažu "clock drive". Kakve to veze ima sa satom - objašnjava Omegon. Umesto elektromotora ovde postoji klasična opruga, feder takoreći, koja se jednostavno navije i to vam je cela poenta. Stare ekvatorijalne montaže su se takođe navijale i pratile su tu i tamo dobro, ali se podrazumevalo da sve vreme morate pomoću dodatnog teleskopa zvezdu da centrirate i, po potrebi, vršite korekcije. Pošto su svi filmovi i emulzije iz tog doba bili mnogo manje osetljivosti nego današnji digitalni senzori, kratkotrajne greške u praćenju se nisu videle, pod uslovom da ih iskorigujete u narednih nekoliko sekundi. Danas na ISO1600 mi nemamo ni najmanju mogućnost za takve tolerancije, tako da je prilično jasno zašto je ovakav način vođenja i korigovanja potpuno umro i svoje mesto prepustio automatici.

Štaviše, klokdrajv kod ove montažice vredno lupa, kao pravi sat; a kad se opruga "istroši" onda prilično glasno zvoni. Ne treba da vam predočavam kako to zvuči u planini, u mrklom mraku i mrtvoj tišini. Frekvencija kuckanja se kreće oko 130/min, a proizvođač čak savetuje da se eventualne greške u praćenju tako mogu detektovati i korigovati. Izbrojite otkucaje za jedan minut i odmah znate gde ste sa praćenjem. Neka hvala - radije ću da pogledam sliku. Za korekciju postoji posebna opruga koja dodatno nateže ili olabavljuje oprugu, pa tako dobijate veću ili manju silu, potrebnu za istok ili zapad. Ovo je esencijalna stvar zato što kvatro zapravo nema nikakav teg, što praktično znači da će fotoaparat u pojedinim položajima biti poprilično van balansa. Praktično bez ovakve vrste korekcije pravo korišćenje ove takoreći ekvatorijalne montažice nije ni moguće a ni predviđeno.

Par desetina kilometara južno od Nirnberga, usred državne šume sam našao jako dobar pogled na sve strane - osim severa, razume se. Aparat sam prvo usmerio ka jugu, odnosno u pravcu sazvežđa Orla (Aquila). Najsjajnija od tri sjane zvezde je Altair, zajedno sa Vegom i Denebom dobro poznati treći član letnjeg trougla. Sam naziv potiče iz arapskog jezika, gde "at ta ir" označava nešto kao pridev "leteći". 

Ono što je interesantno za ovu zvezdu je njena rotacija. Sa prečnikom koji je skoro duplo veći od Sunčevog, Altair rotira jednom u deset sati (isto kao Saturn recimo). To je jedna od najbrže rotirajućih zvezda koje poznajemo. U suštini ako bi dan za te dimenzije zvezde trajao 6 sati, brzina tačke na ekvatoru zvezde bi iznosila negde oko 200 km/sec. Sadašnje pretpostavke su da takva zvezda ne bi mogla strukturno da postoji već na 450 km/sec rotacione brzine, a naravno da tu postoje velike razlike u zavisnosti od strukture i dimenzija zvezde: nije isto za crvenog džina i za belog patuljka. Neutronske zvezde mogu da rotiraju i do hiljadu puta u sekundi, ali to je povezano sa: 

1) njihovim malim prečnikom,  

2) enormnom gustinom, površina je tvrđa od dijamanta, i

3) efektom piruete, gde se rotacija enormno ubrzava prilikom sažimanja - naravno, masa i gravitacija treba da ostanu približno isti ili da se ne menjaju mnogo.

Da se vratimo snimanju. Na jugu tradicionalno sve ekvatorijalne montaže prate najlošije, delom zbog balansa ali najviše zbog činjenice da se nebo tamo najbrže kreće, odnosno oko ekliptike. Apsurdno, ali ovde kvatro briljira jer fotoaparat stoji vertikalno. Najveće opterećenje aparat daje kad je usmeren u zenit, istok i zapad su sledeće lokacije sa najvećim opterećenjem. Možda to ne deluje naročito problematično, ali treba imati u vidu da 7D sa gripom i Eneloop baterijama ima 1.5kg, i to bez ikakvog objektiva. Često kvatro jednostavno stane od opterećenja na pola snimanja i onda ga treba ponovo naviti do kraja. Ovo je jedna od osobina koja mi se nikako nije dopala.

Dakle, snimljeno je pedeseticom 17 snimaka od po 30sec i to na blendi 1.8. Ovo daje prilično svetla a celu sam situaciju dodatno zakomplikovao fog-filterom. Osim što daje veće zvezde, ovaj filter na čudan način i pojačava saturaciju na njima, a najinteresantniji je efekat gde uvećana zvezda zapravo preplavi hromatsku aberaciju objektiva. Neću da tvrdim da taj filter skida hromatsku, ali kad uveća zvezdu koja ima oreol od hromatske, to u obradi može da bude maskirano ili mnogo manje izraženo. Zato se generalno ne dešava katastrofa na f1.8 kakva bi se inače desila da nisam imao filter. Zapamtite: fog filter ovu difuziju i sve ostale čarolije oko boja vrši pre nego što takvu sliku isporuči objektivu, tako da je ovo faktički realna slika a ne produkt obrade u softveru. Zato i mogu da očekujem realnije boje a i saturacija može malo da se više doda, bez bojazni da će pedesetica da napravi haos od aberacija po kome je inače poznata.

Zatim je kamera usmerena na zenit. Galaksija M31 je snimljena sa samo  7x30sec i, uzevši u obzir ovako kratko izlaganje i smešnu aperturu pedesetice, ovo je dosta dobar rezultat.

Bez problema se vide M32 i M110, jedino je koma malo više izražena. Moguće je da ovo ima veze sa vertikalnim položajem objektiva i/ili sa blagim pomeranjem fokusa povezanim s tim. Što se boja tiče, Mirah je recimo dosta dobro pogođen, a i plave zvezde na snimku su i u realnosti plave. Međutim, najbolji dokaz ispravnih zvezdanih boja je boja galaksije koja bi trebalo da približno odgovara boji Mlečnog Puta. Kao što se vidi - i ovo je ispoštovano.

Sledeće noći sam otišao na suprotnu stranu, severoistočno od Nirnberga. Ovde svako selo ima svoj srednjevekovni zamak, a to je često prilika za startrails ako isti nije osvetljen kojekakvim reflektorima:

U pitanju je Neideck, tvrđavica na steni pored reke koja je prirodno kontrolisala ulaz u regiju Franačke Švajcarske (Fränkische Schweiz). Kad smo kod toga, ova takoreći Švajcarska je jedan od lepših delova i inače lepe Bavarske, a naziv Schweiz potiče od geografa i putnika iz prelaza 18. u 19. vek. Moglo bi se reći da je Romantizam kumovao ovoj parodiji, obzirom da se terminom Schweiz u tadašnjem nemačkom govornom području označavalo idilično pobrđe sa dolinama i pećinama, odnosno u suštini kraški predeo. Poznato je više ovakvih "malih Švajcarija" i sve su predeli sa karstnim oblicima reljefa.

A takav upečatljiv reljef sa ambisima i stenama, osim što je interesantan na litografijama iz doba Romantizma koje masovno prikazuju ovu kulu na litici, bio je interesantan i vlasteli u Srednjem veku. Pre svega je tu reč o strateškom značaju, pošto se radilo o vremenu pre pojave artiljerije i vatrenog oružja - bilo kakvo brdo je davalo nemerljivu prednost po pitanju dometa i efikasnosti oružja, a naravno i preglednosti terena. S druge strane nepristupačnost je bio poen u odbrani, pa ne čudi što su se feudalci naseljavali po ovakvim zabitima, pošto je poznato da su ravnicama harali banditi.

Jednom kad se u Evropi pojavila artiljerija ovakva utvrđenja su postala laka meta pa je Najdek razaran nekoliko puta. A kad smo već kod artiljerije i vojnih stvari uopšte, uočio sam nešto što se kotrlja nekontrolisano po nebu, desno od kule:

Period rotacije je nešto više od četiri sekunde, što znači da je ovaj verovatno komad kosmičkog otpada, zapravo relativno mali. Možda je reč o isluženom satelitu jer buster rakete bi trebalo da bude veći, mada ko zna... Na satelitskim bazama podataka ničega nema što odgovara vremenu i putanji.

Idemo dalje. Na visoravni je nebo upečatljivo bilo bolje. Izlazak Vlašića (M45) je uvek dobra jesenja meta:

Ovde je posebno rađen steking neba a posebno je uklapana zemlja, kako se i inače radi sa ekvatorijalnim montažama. Moram odmah da napomenem da su plave refleksione magline oko najsjajnijih zvezda u Vlašićima vrlo verovatno rezultat difuzije filtera, a ne da su to primarno magline. Vlašići su bili dosta nisko i svetlosno zagađenje lako briše tamnije objekte, mada naravno ne isključujem da je pedesetica zabeležila maglinu, premda sam više sklon da verujem da je to ipak dobrim delom zato što su te zvezde u osnovi plave.

Ono što je veliki problem sa fog-filterom je, ironično, njegovo zamagljivanje. Pošto se velika plastična površina nalazi izložena, kad je aparat okrenut ka zenitu imaćemo najizraženiji efekat. Sve se vrlo brzo orosi i tamni detalji ekspresno pobegnu, na snimku ostaju samo najsjajnije zvezde, kao da je naišao oblak. Zato su svi ovi objekti zapravo snimani relativno kratko, a detalji potiču kako od tamnog neba tako i od blende f1.8. Dakle, pet poluminutnih snimaka Labuda sa Denebom (gore) i Amerika nebulom:

Nemodifikovani aparati imaju tu osobinu da H-alfa regione prikazuju bezbojno, odnosno ovde sa malim naznakama crvene boje. Bilo kako bilo, opet dobar rezultat za dva ipo minuta - nikakve dark redukcije niti fletova ovde nema.

Zaključak oko praćenja je da sa 30sec eksponiranjem na pedesetici uglavnom nema nekih većih problema. Za teleobjektiv do 100mm ima smisla upotrebiti ga, a preko toga bi verovatno moralo kratiti na 10-15sec ili kako god. Zapravo onda je pitanje zašto uopšte upotrebljavati ovu džepnu montažu a ne pravu ekvatorijalnu, ali dobro, bitno je znati da za slučaj nužde (npr na letovanju) bi verovatno i to moglo.

Sledećih pet fotki predstavljaju M33, bledu galaksiju iz Trougla koja predstavlja pouzdan indikator dobrog neba - ako je vidite uopšte. Dvogled ili golo oko služe za proveru, u teleskopu se ona skoro uvek vidi, makar njeno jezgro koje je i najsjajnije. Međutim, svi posmatrači znaju da je ona mnogo teži objekt od susedne M31, pre svega zato što je jezgro neuporedivo tamnije i izgleda više kao jedva vidlljiva mrlja, ne kao skoro stelarno kometoliko zgušnjenje koje ima M31; a sa druge strane i periferija M33 je sama po sebi dosta slabije izdvojena iz pozadine. Reklo bi se - galaksija duh.

Obeleženi objekti od posebnog interesa:

Nije mi jasno šta je napravilo artefakte oko Miraha, ali je sasvim sigurno imalo veze sa filterom. Uostalom poznato je da ovi filteri imaju tendenciju da prave fler oko sjajnijih objekata, verovatno je to ovde u pitanju.

Dugujem objašnjenje oko obrade, budući da su sve ove fotke obrađivane u Photoshop-u: steking i prethodno aligment (slaganje) je odrađeno u ovom a ne nekom drugom astronomskom programu. Prvo se fajlovi ubace kao slojevi (File>Scripts>Load files into stack) a zatim se podesi transparencija dva najdublja lejera tako da gornji bude 50% a donji 100%. Onda se ručno dovedu zvezde u precizno poklapanje, podrazumevajući da se sve ovo radi na dobro uvećanim fotkama (200-300%). Zatim se pređe na sledeći lejer koji se poklapa sa najdubljim (osnovnim) i tako do kraja, idući ka gornjem lejeru, dok sve ne bude složeno. Za mali broj fotki ovo ide dosta brzo.

Nakon toga sledi steking i to je moguće učiniti na više načina. Ja navodim tri:

1) Svi slojevi (lejeri) se selektuju, podesi im se transparencija na 100% i blending mod se podesi na lighten.

2) Isto sve to, samo blending mod ide na screen.

3) Broj 100 se podeli brojem svih lejera - ovde 100/5=20. To onda znači prvi (gornji) lejer ide na 20%, drugi na 40%, treći 60%... i zadnji mora uvek da ostane na 100%.

Na kraju bilo koje metode da ste odabrali, ide Flatten image. Onda ide i analiza ovih metoda: prva je najbolja za startrails fotografiju, mada može i kod deepsky fotosa da se koristi kao relativno najbrža ali ne i najbolja. Treća metoda je najbolja za deepsky, ali traži vreme za podešavanje svih slojeva, ako ih ima par desetina onda postaje zamorna (a onda je ionako najbolje upotrebiti klasičan astronomski software). Druga je klasično sabiranje i daje najsjajniji izlaz koji je posle potrebno "zatamniti" odnosno korigovati i može biti korisna kod deepsky fotki ali primarno ako imate podeksponirane fajlove; ili ako hoćete da izvučete detalje sa tamne zemlje na primer. Prva i druga metoda otkrivaju sve greške u praćenju, satelite i hot-piksele, dok treća sve to pomalo zabašuri, a ujedno se i šum ovde najmanje ističe.

Moram samo da napomenem da fajl br 2 (mode screen) je zatamnjivan, originalno je mnogo svetliji. Ostala dva tek traže dodatnu obradu u smislu osvetljavanja i kontrasta, odnosno opciju curves. A nakon kurvanja postalo je jasno da oštrija obrada koja izvlači na svetlo dana tamnu i ne baš malu galaksiju - ujedno izvlači i gomilu drugih zvezda.

Sledi po stoti put pedeseticom snimljena Kasiopeja, samo ovaj put jedva četiri snimka, filter se zamaglio. Moram nešto da uradim u vezi s tim...

Ovde je fog-filter malo zaratio sa bojama. Uporno je nebo bilo limun-žuto i teško je bilo to u obradi skinuti bez teških posledica po ostatak slike. Osim toga, vidi se i dosta kome po rubovima, zvezde nisu komete već su pčelice i to je jednostavno tako kod skoro svih brzih objektiva, čast (vrlo) retkim izuzecima. Ali ono što je prednost široke blende je - mnogo signala. Kasiopeja je već krenula ka zenitu i dole se vide naznake Hearth i Soul nebule. Fascinantno, ako mene pitate; to je 120sec na nemodifikovanom aparatu koji propušta 2-5% tih frekvencija. Objašnjenje: nebo i blenda, tim redosledom.

Svako zna da je Persej sledeće sazvežđe ispod Kasiopeje. Evo tog regiona:

Poučen prethodnim iskustvom sa limun bojama, ovde sam WB prilikom otvaranja sa Daylight (negde oko 5200K) vraćao na odokativnih 4500K. Boja neba je bila malo bolja, ali se i dalje videlo da je Mlečni Put žut - zapravo on je zbog apsorpcije međuzvezdane prašine zaista sivkasto-žut, tu nema dileme.

Međutim, opet sam dobio zelenkastožuto nebo. Da li je tu odgovoran filter, blenda f1.8 ili sam došao do airglow granice (najmanje verovatno), nije mi jasno. Kako god, ovde vidite Mirfak u sredini kadra, gore je double klaster a dole desno Algol, koji u momentu snimanja nije bio u minimumu. Doduše, prilikom manipulacije bojama je Mirfak svoju žućkastu malo izgubio (sve ostale sjajne zvezde u ovom sazvežđu su i inače plave) ali dobro, nije mi se sve radilo iznova.

Za zadnji kadar sam odabrao Liru koja je upravo prolazila zenitom. Upravo tu se ispostavilo da (ne)izbalansiranost odnosi svoje prve žrtve. Jeste moja skalamerija neopravdano teška, jeste prilično izvan ose, ali pedeseticom više od 30 sekundi nije moguće izvući. Vidi se doduše M57 ali samo kao tirkizna zvezdica - više sa 50mm žižne daljine ne bi mogao ni Čak Noris da dobije.

Oko Vege se javljaju misteriozno spajkovi, pa čak i šareni prstenovi koji u realnosti ne postoje, boje su standardno pobrljavile, koma na f1.8 je ogromna, fokus uvis se sam od sebe pomera... Spisak nesavršenosti je ogroman, što sve govori u prilog da mi namera nije bila ništa drugo nego brzinsko eksperimentisanje.

O samom uređaju i načinu upotrebe - detaljnije drugom prilikom. U fokusu su rezultati koje je moguće dobiti, odnosno vredi li ovo dvesta evra za fotke koje daje.

Pa...

Samo se ti drži nas.