NEBO IZ(NAD) NIRNBERGA

Oduvek sam voleo Iris, program koji usred XXI veka traži od vas da lupate po tastaturi u komandnoj liniji. Verovatno je to posledica uspomena iz detinjstva, gde sam krajem osnovne škole dobio svoj prvi kompjuter - Komodor 64. Ta je naprava mogla da se koristi samo pomoću tastature odnosno upisivanjem komandi. Mnogo vremena sam proveo programirajući isprva u bejziku, a malo kasnije i u asembleru (popularni "mašinac") i programiranje je jedan veoma dobar način da se čovek nauči da strukturiše probleme i rešava ih jedan po jedan, usput improvizujući i sklapajući ko zna kakve rutine.

Naučiću to kasnije, sklepavanje i improvizacija ne nedostaju u bilo kojoj oblasti ljudskog delovanja, čak su pre pravilo. U školama se traži pedantnost i posvećenost, skoro perfekcionizam (koji matematički zadatak je moguć bez perfekcionizma? Rezultat zadatka je tačan ili nije tačan) ali u životu se mnogo više traži sposobnost improvizacije. Isto važi i za astrofotografiju, treba znati teoriju i biti tehnički potkovan ali kad krenu problemi kreću i krpljenja i improvizacije bez kojih često ne može biti dobrog rezultata.

Ponekad pomislim da nas svaki posao uči svojim pravilima da bismo ih sva prekršili u improvizacijama i pokušajima da rešimo sve kompleksnije probleme na koje nailazimo. Nije majstor onaj koji sve zna, nego onaj koji se svaki put izmigolji iz problema u koji je upao.

Pošto trenutno živim i radim u Nirnbergu, lepom bavarskom gradiću velikom kao pola Beograda, logično bi bilo i da pokušam da pronađem neku lokaciju za noćno fotografisanje. Ono što je za mene višegodišnja opsesija je kako reprodukovati efekte širokougaonih fotki sazvežđa koje je izvodio Akira Fujii, a koje sam više puta opisivao u prethodnim postovima. Na kraju (a trebalo je na početku) sam otkrio ključni sastojak: Cokin fog filter - difuser 830. Radi se o jednostavnom parčetu mutne plastike, ili bi tako moglo da izgleda nekom malo manje upućenom u istoriju fotografije.

A istorija je kod firme Cokin itekako prisutna. Gospodin Jean Coquin je prvi koji je u široku upotrebu krajem sedamdesetih uveo gomilu tzv efekat-filtera, odnosno raznoraznih poštapalica koje su pravile pravi vašarski kič od vaših fotografija, a to je bilo izuzetno na ceni u vreme filmske fotografije kad Photoshopa nije bio ni u planovima. Svi svadbeni fotografi osamdesetih koji su držali do sebe su morali da imaju poneki od ovih filtera, naravno zajedno sa pripadajućim nosačima da bi se montirali na objektiv. 

Nepravedno bi bilo ovog Francuza optuživati za kič sam po sebi; on je bio i pionir graduisanih filtera, kao i plastičnih filtera u boji. Ali je bilo nečeg dečijeg u tom pristupu, filteri su bili klimavi, ludo lako su se grebli i pokazivali tendenciju da fleruju kad se najmanje nadate. 

U pitanju je ova lokacija; a ovde možete i da vidite nivo svetlosnog zagađenja. Park na rubu grada je udaljen nešto ispod 7km vazdušnom linijom od centra grada. Otprilike isto kao i Končarevo od centra Jagodine. E sad, što je ovde "svetlosna kultura" daleko iznad balkanske, i što je 300mnv umesto stotinak, to su neke druge stvari i dobrim delom su odgovorne za zapanjujuće prihvatljiv nivo svetlosnog zagađenja. Naročito ako se uzme u obzir da je u krugu od par desetina kilometara (definisanoj kao urban area) oko vas stacionirano oko 1.3 miliona ljudskih duša.

Ali da se vratim na filter... Zvezde su ovde malo istaknutije, naročito one sjajne. Ovo se u obradi ne može na pravi način postići jer fog-filter sjajnijim zvezdama dodaje saturaciju u oreolu, dok u Photoshop-u vi dobijete oreol uglavnom obojen zvezdinom pozadinom, tj samim nebom. Zato dizanje saturacije kod sjajnijih zvezda softverskim putem uglavnom ne funkcioniše.

Bez filtera:

Sa filterom:

Dok se još nije sasvim smračilo mogao sam i Velikog Medveda da snimim negde na severozapadu.

Bez filtera:

Softverski blur:

Sa filterom:

Na poslednjoj se vidi da fog-filter ima efekat i na šumu ispod. Najsitniji detalji se mogu i dalje videti, ali sa primetno umanjenim kontrastom, dok su najsjajniji regioni okruženi sjajnim oreolom (a to nas u pejzažnoj astrofotografiji najviše zanima).

Sad dolazimo do "astronomskijih" tema. Ukupno 5x13sec, steking sa tripoda, objektiv 24mm i blenda f2.8:

Ovde se vidi kasnooktobarski segment Mlečnog Puta, u centru je Altair. Fotka je prošla tešku redukciju srednjih tonova u obradi da bih eliminisao nadolazeće oblake. To je efikasno ubilo i Mlečni Put; sledeća verzija obrade je bez toga:

Ovde se svakako vidi pravi potencijal fog-filtera: Altair je prijatno plava zvezda u ovom filteru, i za to nije uopšte zaslužna hromatska aberacija objektiva. Zapravo Altair je klase A i pripada belim zvezdama ali je opštepoznato da je nebo plavo i da bele zvezde kad ih pritegnete po pitanju saturacije beže u plavu nijansu.

Što se same zvezde tiče, poznato je da je Altair zapravo mlada zvezda koja je tek stupila na Glavni niz. Prečnik je malo veći od Sunčevog. Ima vrlo veliku brzinu rotacije koja traje nešto ispod 8 sati, što je pak veoma brzo - Sunce rotira jednom u mesec dana. Ovo će svakako imati uticaj i na oblik zvezde koja je veoma ispupčena na ekvatoru. Da je to tako bilo je jasno još šezdesetih godina prošlog veka, kad se prvi put pokušalo sa merenjem zvezdinog prividnog prečnika.

Altair je jedna od nekoliko zvezda čija je površina zapravo snimljena, i to pre nepune dve decenije. U tu svrhu je upotrebljena interferometrija sa nekoliko teleskopa. I tu dolazimo do interesantnijeg dela priče: brzina rotiranja Altaira na ekvatoru je nešto ispod 300km/sec. A prva kosmička brzina je 400km/sec, tako da to itekako utiče i na oblik, sjaj, gustinu itd. Uglavnom, Altair je tamniji na ekvatoru a to je interferometrijom i potvrđeno.

Zatim sam izvadio pedeseticu i snimio 5x10sec, f2.8 i to složio u Photoshopu:

Ružna tamnonarandžasta boja nadolazećih oblaka nepogrešivo otkriva da se nalazim u blizini svetlosnozagađenog regiona. Ponovo sam obradio isti snimak kako bih to malo skinuo:

Vidi se mali pomak pošto je deset sekundi ipak na granici za snimanje sa tripoda, ali to je u drugom planu - u prvom planu je fascinantna preciznost reprodukovanja boja Altaira i okolnih sjajnijih zvezda. Recimo, zvezda gore i desno od Altaira (Tarazed) je K3II, odnosno žuta kao limun, a tako je i na snimku. Interesantna je zvezda gore desno u Mlečnom Putu (Okab). Ako uvećate snimak videćete da je zvezda crvena, ali filter crta plavi oreol oko zvezde. Zvezda je A klase i realno jeste plava iako je hromatska aberacija objektiva nacrtala crvenu nijansu. Ovo je za mene fascinantno i novo otkriće, ali ako se neko samo malo udubi u optiku shvatiće da se difuzija na filteru odvija pre ulaska svetlosti u objektiv, a samim tim i pre nastanka hromatske aberacije. Otprilike se sve može svesti na konstataciju "veruj filteru a ne objektivu".

Međutim, postoje i situacije gde ovaj filter jednostavno nema primenu. Tu pre svega mislim na previše sjajne objekte u kadru, kao što je ovde slučaj. U pitanju je Jupiter, a deluje da je Mesec. Iz pregorelih delova se slabo šta može razaznati, jedini izlaz je smanjiti ekspoziciju.

Druga nevolja kod Cokin-a je što standardni P nosač filtera (po novom veličina M) vinjetira na širokougaonim kadrovima. Na kropu je moguće ići do negde oko 15mm, ispod toga to izgleda ovako nekako: