KOMETA I KRATKODNEVICA

Greg Leonard važi za eksperta u oblasti planetarne geologije, a naročito zemaljskih glečera. Trenutno radi na Univerzitetu Arizona, na Mt Lemmon opservatoriji. Međutim, početkom 2021., tačnije 3. januara, je otkrio kometu koja je dobila naziv po njemu. Budući da je to bila prva kometa za tu godinu, dobila je oznaku A1. Čista ironija ili slučajnost je činjenica da će novootkrivena kometa svoj perihelion imati tačno godinu dana kasnije - trećeg januara 2022. godine.

U to ime otišao sam u napušteni kamenolom sa idealnim pogledom na jugozapad; napušten od svih osim od poskoka - idealan da potražim pogled na kometu. Iz kamenoloma se u prošlom veku vadio mermerni oniks, vrsta sedimentne stene koja je nastala taloženjem čvrstih supstanci u okolini toplih geotermalnih izvora; sve dok se neko od genijalnih ljudi iz uprave nije dosetio da proces proizvodnje ubrzaju tako što će velike blokove stene odvajati kao i u drugim rudnicima i kamenolomima - dinamitom. Pogrešili su u osnovnoj premisi: kamen možda može tako da se odvaja ali oniks puca kao staklo u svim smerovima; upropastili su celokupno nalazište jednim potezom detonatora. Eto, nesposobni direktori nisu izum samo našeg vremena.

Nema veze, danas je ovo možda jedino mesto na planeti gde možete videti put od čistog skupocenog oniksa.

Prvobitni pokušaj snimanja su upropastili oblaci. Kometa je prošla ovih dana veoma blizu Venere (4 miliona kilometara je nešto najbliže što mi znamo da je neka kometa prošla pored te planete), još uvek je levo od nje, ali nisam imao sreće. Iznad je Saturn, kometa sa tim planetama čini skoro pravougli trougao sa temenom u kometi, što je uporno bilo uronjeno u oblake. Možda bih i dočekao svojih pet minuta da vremenski prozor nije veoma ograničen: kometa se uočava tek kad bude na nekih pet stepeni visine nad horizontom i vrlo brzo tone u nepovrat.

Nije bilo svrhe osim da dođem sutradan, i to je bilo 21. decembra. Upravo na zimsku kratkodnevicu, solsticij, odnosno najkraći dan u godini na severnoj hemisferi. I to još u 17:00h, kad se i matematički precizno poklapaju solsticij i gorepomenuti vremenski prozor za hvatanje komete.

O kratkodnevici znamo da je oduvek bila poznata ljudima, a naročito je bila bitna u suton civilizacije. Tada je način života bio specifičan jer je zimu trebalo preživeti, tad se tradicionalno gladovalo (obično su domaće životinje zimi poklane i pojedene, pošto bi one same pojele ionako male rezerve biljne hrane). Za čoveka gvozdenog ili bronzanog doba je dakle percepcija kalendara bila od izuzetne važnosti. 

Određivanje kratkodnevice je bilo bitan civilizacijski zadatak i stoga su građene praistorijske opservatorije koje su mogle veoma precizno da pokažu doba godine (ako je vedro, razume se). Da li su baš bile precizne u dan, teško je reći budući da se dnevno kretanje Sunca obično između jednog i drugog dana na horizontu razlikuje za jednu šesnaestinu Sunčevog prečnika. To je moglo da se detektuje ako se opservatorija napravi malo većom, naročito iz razloga što Sunce nekoliko dana oko kratkodnevice naprosto stane, ali je svakako pojam zimskog solsticija jedan od ključnih razloga postojanja Stounhendža, nemačkog Goseka (drveni palisad u obliku prstenova) ili kamene strukture Kokino u Severnoj Makedoniji (mada je njen status kao neolitske opservatorije sporan; UNESCO je raspored orijentira u steni naveo kao čisto nasumičan). Verovatno je ovakvih orijentira, veštačkih ili prirodnih postojalo mnogo više nego što mi danas znamo - jedini način da nepismeni čovek sazna koji je dan u godini je da uporno i svakodnevno meri položaj Sunca.

Bilo kako bilo, nije samo naš praistorijski predak bio oduševljen zimskim solsticijem, odnosno činjenicom da od tog momenta dani postaju sve duži i duži. Svaka civilizacija i svaka religija je oko kratkodnevice imala svoje proslave, od paganskih, preko rimskih (Saturnalije i Sol Invictus) do današnjeg katoličkog Božića koji pada frapantno blizu najkraćeg dana u godini. Naš pravoslavni Božić pada kasnije samo iz razloga neusklađenosti starog julijanskog kalendara sa trenutnim položajima nebeskih tela - ako budemo postojali za 27 hiljada godina onda će srpska Nova Godina po starom kalendaru padati usred leta...

Ne mogu da se otmem utisku da bi praistorijski vrač ženu i decu prodao da ima ovakvu opservatoriju pre pet hiljada godina kakvu ja imam sada: mermerne ploče razbacane svuda, u sredini napuštena dizalica kao perfektan orijentir... Položaj ekliptike je bio kao nacrtan: odozgo na dole su Jupiter, Saturn i Venera.

Za trenutak sam se osećao kao druid.

Oblaka skoro nigde. Odlično, sad još samo da nađem kometu. Međutim, to nikako nije lako dok je nebo još svetlo, pošto kometu treće magnitude i zvezdu treće magnitude nikako ne možete porediti - zvezda je mnogo sjajnija dok u kometin sjaj ulazi sva njena svetleća površina, odnosno jezgro, koma i rep (repovi).

Kometu sam uočio na snimcima dok se još nije sasvim smračilo, tako da neki fascinantni detalji nisu ni vidljivi. Svetlo nebo faktički prekriva detalje komete tako da se vidi samo malo kome oko nukleusa za koji se smatra da je svega jednog kilometra u prečniku. Kad sklopite 20 snimaka pedeseticom sa tripoda možete kontrast poprilično da izvučete; u uvećanom delu se vidi upravo to. Desno je Venera.

Nešto kasnije se nebo zatamnilo da probam sa malo dužim ekspozicijama, 2.5 umesto 1.5sec i da ovog puta isto dvadeset snimaka nategnem u obradi. Zapravo imao sam ih 50, ali me mrzelo sve da ručno stekiram u Photoshopu, i to dva puta (posebno za nebo i zemlju), tako da... Kometa se ipak uočava mnogo lakše. Zasluga ide tamnijem nebu - eto koliku razliku čini par minuta kasnije:

Ova kometa ima retrogradnu orbitu oko Sunca. To znači da orbitira suprotno od smera Sunčeve rotacije oko sopstvene ose, odnosno gledano sa Sunčevog severnog pola ova kometa ide u pravcu kazaljke na satu. Sve ostale planete orbitiraju anterogradno, odnosno suprotno kazaljci na satu a većina planeta rotira i u tom smeru oko svoje ose. Izuzetak su Venera i Uran, oni rotiraju u suprotnim pravcima (obratiti pažnju na razliku između pojmova pravca orbitiranja oko Sunca i pravca rotiranja oko sopstvene ose).

Komete iz Ortovog oblaka kao što je ova imaju veće šanse da orbitiraju retrogradno, odnosno suprotno svim planetama Sunčevog sistema.

Sjaj neke komete može povećati tzv prednje rasejanje. Preduslov je da je kometa između Sunca i nas, sa što je moguće manjim uglom. To je pojava da se sjaj rasejane svetlosti prividno pojačava kako se smanjuje ugao između posmatrača i posmatranog objekta sa kog se rasejava svetlost. Ako posmatrate farove nekog automobila u magli, veće rasejanje će biti ako posmatrate sa prednje strane auta nego ako ste na 90 stepeni od auta. Kad ste ispred, rasejana svetlost farova će učiniti da blešti mnogo veći deo vidnog polja nego kad ne bi bilo magle, odnosno kad bi farovi radili bez rasejanja.

U praksi sve komete koje se nađu između nas i Sunca, ili bar sa uglovnom separacijom manjom od 90 stepeni pokazuju neki vid ovog rasejanja. Kometa je bila na 35 stepeni od Sunca, dakle idealno za ovaj fenomen. Naravno da to umnogome zavisi od prirode čestica sa kojih se svetlost rasejava, odnosno od čestica raznoraznih ledova (da, vodeni led nije jedini led u Univerzumu; na užas hemičara astronomi definišu ledove kao isparljiva jedinjenja koja ključaju ispod 100K odnosno ispod -173C) koji su naprosto idealni za rasejanje. Uostalom, svako zna za odsjaj oblaka prilikom zalaska Sunca; oblak iznad vaše glave prima istu količinu svetla kao i onaj na horizontu, ali ipak ne svetli. Eto koliko je bitan ugao prema Suncu.

Dakle, kometu je "osvetlilo" rasejanje ali joj je apsorpcija i oborila sjaj za ovako nisku visinu. Neki izveštaji tvrde da je u momentu snimanja kometa imala sjaj treće magnitude ali ja to ne mogu da preciznije proverim. Pošto sam bio zabavljen snimanjem i konstantnom trkom sa vremenom, apsurdno ali nisam se setio da proverim da li se kometa videla golim okom.

Da se vratim na snimanje... Rezultat snimanja tamnih i difuznih objekata kao što su komete ili galaksije umnogome zavisi od aperture optičkog sistema, mnogo više nego od upotrebljene žižne daljine, ISO ili dužine eksponiranja. Zavisi i od ovih drugonavedenih faktora ali primarni je apertura; u fotografskom rečniku ne baš pravilan sinonim je termin "blenda". Pošto je na prethodnim snimcima sklapano po 20 snimaka sa blendom f2.8, red je da vidim da li ću nešto dobiti ako blendu otvorim na f1.8. Razlika u aperturi je 17 prema 27mm.

Umesto jedne sad imam mnogo više kometa, naročito na zemlji... Istini za volju, ovog puta zemlju nisam posebno ni slagao pa se vidi mali pomak. Međutim, činjenica je da ovo staklo ne briljira na f1.8 za moje potrebe. Ako se nešto bolje i vidi na kometi, verovatno se bolje vidi zbog tamnijeg neba. Ali je isto tako i činjenica da su tamnije zvezde naprosto iskočile na f1.8, što je realno i očekivano. I ono što je dosta neočekivano bilo za mene, to je da je hromatska aberacija izražena samo oko najsajnijih objekata, Venere i svetala na zemlji, dok su kometa i manje zvezde potpuno slobodne od hromatske aberacije. Pitanje je, doduše, tačnosti interpretacije boje tih zvezda, mada apsurdno nešto ne vidim greške kod tamnijih zvezda, što bi se i očekivalo od jednog brzog ahromata; mada valja napomenuti da hromatska aberacija umnogome zavisi i od žižne daljine koja je ovde dosta mala.

Za srećan put ovoj kometi, koju više nećemo videti jer je dobila šut-kartu u obliku hiperbolične putanje, valjalo bi snimiti njen portret u krupnom planu (250mm):

Još veća apertura (44mm) i veća žižna daljina daju dosta više detalja - i to sa tripoda. Pedeset snimaka doduše čine razliku. Nema mi druge, prva sledeća nabavka opreme mora da bude mala ekvatorijalna montaža upravo za ovakve potrebe. Ne smem da zamislim koliko bi više detalja isplivalo da sam mogao da eksponiram duže od 2.5sec svaki snimak.

Na kraju, Imperija odnosno ekspozicija uzvraća udarac: 50 f2.8 (17mm aperture) sa 8sec:

Očigledno je da je za najbolje rezultate poželjno sačekati, kad god je to moguće, potpuni mrak.