NOVE, SUPERNOVE, VEPROVI, VETROVI...

Vremenska situacija u astrofotografiji igra praktično primarnu ulogu u određivanju da li će biti snimanja ili ne, i kakvo će to snimanje biti. Praktično jedinu ispravnu definiciju šta se dešava kad imate celu noć vedru dao je Jerry Lodriguss:

"If it's clear with no moon, it will be bitterly cold and the wind will be blowing like a hurricane."

Ceo dan je bio potpuno miran i vedar, ni daška vetra, ni najmanjeg oblačka na nebu. To je samo značilo da se takvo stanje sasvim sigurno mora promeniti kad je noć u pitanju. Danju se iznad moje glave nalazio anticiklon, odnosno polje visokog vazdušnog pritiska (negde oko 1020-1025 hPa) što i nije nešto preterano visoko ali se ova vrednost tumači u kontekstu šire slike nad Evropom i okolinom. A šira slika je značila da se na zapadu i jugozapadu formirao jak ciklon koji za 2-3 dana stiže i ovde. U međuvremenu je anticiklon svoje središte u toku noći lagano premestio dalje na istok, što mi je istog momenta bilo jasno. Ovoliki gradijent između visokog (istočno) i niskog pritiska (zapadno) daje ogromnu masu vazduha koji se premešta kao ogromna reka ka severozapadu. I kao i sve reke, teži da teče dolinama, a ja se nalazim na dnu doline Velike Morave koja je prirodno favorizovan za ovakav rasplet.

Reka se zove topla košava i počela je odmah nakon što sam montirao teleskop. To je ujedno i glavni razlog turbulencije koja je u teleskopu onemogućavala najbolji mogući fokus. 

Prema severozapadu se video Zimski Petougao, na samoj granici gornjeg dela kadra je Capella. Transparencija vrhunska, vlaga minimalna, oblaka nigde do horizonta - ovo se retko dešava. Pošto je Sunce u momentu snimanja potonulo 14 stepeni ispod horizonta, ovde se radi o astronomskom sumraku. To je inače period nakon čijeg završetka (Sunce na 18 stepeni ispod horizonta) počinje astrofotografija - pre toga ćete na fotoaparatu dobiti plavo nebo umesto crnog ili kakvo ko već ima (mnogi imaju crveno zbog LP-a).

Međutim, pažnju mi je privukao Merkur: ovde se nalazi na dva stepena, praktično tik iznad horizonta. Obratite pažnju iznad šume:

Kad se završi astronomski sumrak onda gubimo i najmanje naznake rumenila na severozapadnom i severnom horizontu. To je pouzdan znak da je bezbedno za snimanje kroz teleskop, ali ja nisam ovde zbog Merkura. Nešto drugo je bilo na dnevnom redu.

Vreme za promenu objektiva: umesto 24mm dolazi 50mm, na uobičajenih f2.8.

Uvećani isečak prikazuje traženu zvezdu - Nova Cas 2021 ili V1405 Cas - obratite pažnju da je slabijeg sjaja od zvezde dole levo (HD220819). Ta će nam druga zvezda biti reper.

A ako se podsetimo kako je to izgledalo deset dana ranije, tačnije prvog maja.

Snimak kroz 24mm objektiv je prikazivao novu na granici detekcije. Zapravo ovde je interesantno to što je dotična zvezda snimljena kroz cirus (isečak 100% sa uvećanim kadrom), srećom, nema Meseca:

Zvezda pored nove u isečku, malo sjajnija od nje, je magnitude 6.6. Dakle Nova Cas 2021 je doživela ponovnu eksploziju sjaja, jel tako?

Fotografisanje kroz teleskop je donelo probleme oko fokusa. Manji je problem što je nisko fotografisano, veći je problem nestabilnost koja dovodi do činjenice da oštar fokus nije moguće postići.

 

Obeležena verzija: levo je zbijeno jato M52 a gore desno Bubble maglina (NGC7635).  U većem kvadratu je nova a u manjem referentna zvezda HD 220819 sjaja 6.6mag. Pripada spektralnoj klasi A5II što znači da je plavobela zvezda - gigant. Ovo je bitno jer ako zvezda na vašem snimku nema boju koju treba da ima po astronomskom katalogu onda je nešto debelo zabrljano u obradi.

Ako se prisetimo prethodnog slučaja snimanja ove nove, dakle u aprilu, jasno je da je sjaj porastao. AAVSO je izdala upozorenje 10. maja da je ova zvezda ponovo skočila u sjaju sa 7.1mag na frapantnih 5.45mag i to bukvalno između 6. i 8. maja, dakle za dva dana. Što se mene tiče - lep nebeski poklon za rođendan. Upozorenje sam video tek nakon što sam pogledao snimke i ustanovio skok sjaja...

Animacija oba snimka, razmak je iznosio tačno mesec dana:

Nova je bliže centru kadra a gorepomenuta HD 220819 ima praktično isti sjaj, razlikuje se samo orijentacija spajkova odnosno rotacija tubusa. Primetite da je atmosfera na majskom snimku neuporedivo turbulentnija i da su zvezde mutnije. Aprilski snimak je mnogo oštriji bez obzira što je snimljen na duplo manjoj visini iznad horizonta (16 naspram 33 stepena). Eto koliko znači atmosfera, ne smem da zamislim šta bi bilo da imam teleskop sa nekom još većom žižnom daljinom.

Na animiranom snimku razlika u magnitudi nove je nešto više od tri magnitude i to se jasno vidi. 

Nove kao nove su prilično bezazleni fenomeni u odnosu na supernove. Ove druge mogu da sterilišu pedesetak svetlosnih godina galaksije unaokolo, dok nove mogu da izbace prilikom svoje eksplozije svega 1/10 000 Sunčeve mase u proseku. Od toga je fuziji podleglo 5% materijala i iz toga se vidi koliko je sve to obična prskalica naspram supernove. Supernova je, naime, totalno uništenje jedne zvezde, raznošenje do zadnjeg atoma ili uz prostorno gledano minijaturni ostatak (neutronski patuljak ili crna rupa).

Nekada davno u dalekoj, dalekoj galaksiji... Čekaj, tako počinje Star Wars franšiza? Nema veze, eksplodirala je zvezda čiju svetlost danas gledamo. Supernova nastaje najčešće od patuljka koji nagomilava prekomernu masu sa susedne zvezde (runaway fuzija) što je u početku sličan mehnizam kao i nastanak nove - samo na mnogo većoj skali po rezultatima; zatim sudar dva binarna patuljka i na kraju kolaps jezgra masivne zvezde  koji je i statistički najčešći.

Galaksija je NGC3147 a supernova SN 2021do koja je blesnula drugog januara po zemaljskom kalendaru (zapravo pre 130 miliona godina, ali mi to vidimo tek sad). U tom momentu je bila sjaja 18.0mag - da vidimo da li mogu da je snimim nakon četiri meseca.

Snimak (29x30sec, ISO1600) je prebačen u BW i rastegnut kao 32-bitni praktično do maksimuma. Reperi su bili zvezda gore levo granične magnitude i centar galaksije, ali u navedenom regionu nije bilo ni jednog piksela koji bi ukazao na supernovu. Očigledno je potonula ispod granice detekcije. Ovde se uostalom vidi neki krajnji domet kombinacije senzor/teleskop i u više navrata se ispostavilo da neka granična magnituda detekcije najčešće bude 18-19mag u V opsegu.

Međutim, ja u CDS-u nisam uspeo oko ove galaksije da nađem nijednu zvezdu u opsegu između 16.9mag i 20mag. Prva zvezda (16.9mag) se jasno vidi a druga (20.4mag u B filteru) je potpuno nevidljiva, logično. Stoga ne mogu da potvrdim da sam snimio ostatak SN 2021do, bez obzira što imam u piksel tačno izračunat njen položaj; a što je još gore nemam referentne zvezde pa da vidim graničnu magnitudu.

Apsurdno ali to nije jedina supernova u toj galaksiji. Kad nekog hoće - i vepar mu se prasi, kaže narodna mudrost, a mene očigledno baš hoće. Drugog aprila prinova u vidu supernove SN2021hpr 14.9mag je blesnula na suprotnom kraju galaksije. Ceo kadar:

Naravno, ovde nije lako razaznati 64 sekunde zapadno od jezgra (na 5h) magnitudu 15. Obeležen položaj na 100% kropu:

Na kraju na donjem (200%) snimku su obeleženi položaji obe gorenavedene supernove. Da imam teleskop koji može da preskoči dvadesetu magnitudu, recimo 10 cola njutn ili sličan katadiopter, sad bih uhvatio verovatno obe eksplozije - ali dovoljno je i ovako. 

Koga hoće...