KOLA, MEDVED ILI PLUG

Medved je termin kojim ovo sazvežđe nazivaju Grci. S druge strane, Englezi i Irci ovo zovu plugom. Čak je i danas sazvežđe pluga simbol Irskih Republikanaca.  S druge strane, Nemci i praktično svi slovenski narodi govore o Velikim i Malim Kolima - tako tipično za srednjevekovnu opsesiju večnim selidbama, odnosno Velikom Seobom Naroda.

Naravno, mi danas u zvaničnoj astronomskoj nomenklaturi najviše preferiramo antički pogled na nebesku sferu. Možda je to pre svega tradicija zapadne civilizacije, inercija srednjevekovnih i renesansnih istraživača, nostalgija za periodom antike, ali je mnogo verovatnije pomalo od svega toga. Mogli smo i arapsku astronomiju da prihvatimo ali nismo. Arapske cifre, imena zvezda i algebra su jedan suštinski simbol pada Rimske civilizacije i sveopšte evropsko propadanje u Srednji Vek, nikako znak superiornosti arapske nauke. U momentu dok je Crkva vršila efikasnu supresiju svakog naučnog mišljenja, Arapi pre hiljadu godina su bili slobodni da čitaju, prevode i komentarišu Platona i Aristotela i da se ne boje da će zbog toga završiti na lomači. Dakle, radilo se o onome što je nauci oduvek bilo potrebno - radilo se o slobodi. Zato Evropa danas ljubomorno izbegava sve arapsko osim imena zvezda koje nije moguće izbeći. Razlog je jednostavan: srednjevekovni Arapi su dali imena skoro svakoj iole sjajnijoj zvezdi, tako nešto ponovo izmišljati bi bilo beskorisno. A zašto su to oni radili shvatio bi svako ko se noću nađe u pustinji i ko pokuša da izvede nekakvu navigaciju, u nadi da idućeg dana usled greške neće umreti od žeđi.

Što se tiče našeg sazvežđa, ono ne predstavlja samo nasumičan raspored sjajnih zvezda. Njihove putanje su prilično koherentne što je primećeno još u preprošlom veku. Od 14 zvezda koje čine jezgro asocijacije, 13 se nalazi u Velikom Medvedu (zapravo su to najsjajnije zvezde ovog sazvežđa) a jedna u Canes Venatici. Ova asocijacija, tačnije zvanično pokretna zvezdana grupa Ursa Major, ima prečnik od 30x20 svetlosnih godina i udaljena je 80 svetlosnih godina od nas. Predstavlja najbližu pokretnu grupu zvezda i smatra se da je ovo ostatak otvorenog jata koje je nastalo iz prastare magline pre pola milijarde godina. Sve zvezde su stare prosečno oko 300 miliona godina i njihova magnituda statistički iznosi prosečno 4.42mag što je sasvim dovoljno da imamo jedno od najupadljivijih sazvežđa na nebu. Nema ljudskog bića koje makar jednom nije pogledalo u Medveda, diveći se svojoj sposobnosti da spozna da je sever nekako u tom pravcu.

Pokretna grupa Ursa Major ima čak i kataloški broj u jednom katalogu - Cr 285. Šveđanin Per Collinder je pre stotinak godina sistematizovao otvorena jata na osnovu njihovog izgleda, ali i radijalne brzine i paralakse. Tako je mogao da mnogo preciznije odredi šta je prava prostorna asocijacija a šta nasumična perspektiva. Njegov katalog ima ukupno 471 objekat. Grešaka ima tačno deset puta manje od ukupnog broja i to nije uopšte loš rezultat za tadašnji stadijum razvoja nauke.

Osim jezgra ove grupe postoji još nekoliko desetina zvezda koje vuku poreklo iz prastarog jata/magline, a raštrkane su po skoro svim sazvežđima na nebu, nekad čak i južnim (Skulptor, Sekstant). Kad se sve uzme u obzir, neki galaktički kartograf iz druge galaksije bi mogao samo da konstatuje da se Sunce sa svojim sistemom nalazi na granici UMa pokretne grupe. Verovatno bi se i arapski karavanski vodiči složili sa njegovom konstatacijom da je ovo zapravo ogromno otvoreno zvezdano jato u raspadajućem stadijumu.

Pređimo sad mnogo istočnije u prostoru, i mnogo unapred u vremenu - do Japana i sadašnjosti. Čovek koji je doneo star partije u tu zemlju 1974. godine je bio mladi fotograf koji je radio na tamošnjim opservatorijama: Akira Fujii. Pošto je diplomirao na Tama univerzitetu umetnosti, očekivalo se da se u estetiku razume malo više od proseka, i očekivanja su bila u potpunosti opravdana do te mere da mnogi ovog, danas osamdesetogodišnjaka, svrstavaju u najuticajnijeg i najznačajnijeg astrofotografa širokougaonih motiva. Nije ni čudo kad je čikica u fotografsku praksu uveo čuveni AkiraFujii efekat - veliki obojeni halo oko sjajnijih zvezda. 

Uostalom, neke primere njegovih radova možete videti ovde i ovde.

Interesantno je da mi danas sa sigurnošću ne znamo šta je sve on koristio da bi ovo dobio. Pretpostavke su različite: da je koristio soft filter, pa da nije soft već fog, pa oba filtera, pa nije filter već staklo zamazano vazelinom, i na kraju da je sve to koristio pola trajanja ekspozicije a onda skidao da bi dobio oštru sliku preko ove. Naravno da Akira nikad nije hteo da objavi šta je i kako radio, budući da ga je ta kombinacija i proslavila, pa zašto bi sad rušio mitologiju koju je mukotrpno stvarao?

Problem je u tome što je grešni Akira najveći deo svog života proveo sa filmovima a mi danas imamo digitaliju i Photoshop. Drugim rečima mi možemo da varamo i mažemo na daleko višem nivou nego što je on ikada bio u stanju da uradi. Samo je pitanje da li možemo da pogodimo onaj fini balans između kiča i beživotne fotke koju je on, možda malo zahvaljujući svojoj diplomi a verovatno malo više zahvaljujući svom talentu redovno uspevao da pogodi.

U kontekstu toga ovde imamo tri verzije Velikog Medveda koje su nastale istim objektivom (Canon 24 2.8 STM). Prvu verziju čini snimak koji je isporučen od strane objektiva onakav kakav jeste, tačnije bez ikakvih filtera.

Moram da priznam da ovaj objektiv širom otvoren, dakle na f2.8, ima neku dozu mističnosti gde su najsjajnije zvezde blago meke - možda sferna aberacija nije do kraja iskorigovana, ne znam. Druga mogućnost je da je nebom plovio neki cirus i da je to napravilo zapravo originalan soft-efekat koji neki zovu i fog/mist. Neki drugi razdvajaju ta dva efekta pa soft nazivaju slabijim a fog jačim zamućenjem i smanjivanjem kontrasta. Dakle ovde nema filtera osim onog nebeskog.

Sledeći snimak je B+W soft filter:

Glavna ideja tvoraca ovog filtera, u žargonu fotografa nazvanim "mekocrtač", je da se bubuljičavi tinejdžeri ne osećaju indisponirano kad na red dođe porodično fotografisanje. Danas sve to ima smisla mnogo manje nego nekad gde je filmom bilo jako teško manipulisati u mračnoj komori za jednog prosečnog amatera. Ovi filteri svoju renesansu danas doživljavaju pre svega u video segmentu.

Ja sa astronomskog aspekta mogu da primetim da ovaj filter lepo istakne zvezde srednjeg sjaja, nacrta im mali oreol i boju, i sveukupno poboljša njihov izgled. Mana ovog filtera je što je taj efekat po celom opsegu sjaja zapravo uniforman, odnosno što crta oreol istog prečnika i oko zvezde prve i šeste magnitude; pa tako sjajnije zvezde imaju potpuno pregoreo oreol, odnosno gube boju. Druga mana koja zapravo i nije mana već više neko moje zapažanje je činjenica da soft-filter malo smanji graničnu magnitudu sistema, možda pola magnitude ili najviše jednu. Ovo je i očekivano pošto svako zamagljenje malo vrši disperziju zraka i na taj način raspršivanjem smanji količinu upadnog svetla.

Sam B+W soft filter (za preporuku) je sastavljen iz presovanih neravnina optičkog stakla koje podsećaju na zgnječene bobice. Ovo je vrlo elegantan način da se dobije soft efekat, mada ne baš i najjeftiniji, što se u zaključku svodi na činjenicu da ovaj filter ne spada u red najjeftinijih.

Što se nikako ne bi moglo reći za sledeći filter.

Fujiyama UV, dakle najjeftiniji (za ne-preporuku), je dugo čamio kod mene neupotrebljen što nije ni čudo jer mi nikad nije bila potrebna optička degradacija snimka. Sve do večeras, tačnije dok nisam odlučio da na njemu primenim tehniku starih majstora: da ga namažem vazelinom. Pošto mi vazelin nije bio pri ruci namazao sam ga Nivea kremom, čisto da vidim efekat i uporedim ga neki idući put sa vazelinom.

Primetno je da se efekat oko sjajnijih zvezda već počinje nazirati, mada ne preterano. S druge strane tamnije zvezdice su praktično obrisane i mogu da konstatujem da ova kombinacija (UV+Nivea) nije ispunila moja astrofotografska očekivanja, premda generalno dosta dobro radi na polju smanjivanja kontrasta. Dakle ono što je bilo potrebno starim majstorima piktorijalističke fotografije nije ujedno i ono što je potrebno meni, mlađanom majstoru, jeli.

Meni je potreban veliki halo oko velikih zvezda - i da taj halo reprezentuje boju te zvezde. Ova dva filtera to nisu ili nisu u dovoljnoj meri, što znači da se potraga nastavlja.

Radi lakše komparacije ovde su i sva tri isečka regiona oko Mizara u 100% rezoluciji, jedan do drugog.

 

 

Da pogledamo drugi slučaj; Lira je izlazila iznad okolnog šumarka. Svi snimci su koliko je to moguće uniformno obrađeni, WB je podešen na nebu ispod Vege i vrlo malo je sve osvetljeno (curves). Prvi snimak predstavlja samo cirus kao filter:

 

 

Ovo je zapravo i idealan slučaj - pojačan je sjaj najveće zvezde koju digitalni senzor zahvaljujući svojim sterilnim osobinama teži da suzbije na nekoliko piksela. Osim toga vidimo i boju, Vega je beloplava zvezda, što je jednako bitna stvar kao i difuzni efekat odnosno oreol. Eh da mi je ovakva sumaglica svaki put kad zatreba...

 

B+W soft filter:

Ponovo vidimo da je glavni dobitak za zvezde srednjeg sjaja. Vega je praktično preeksponirana, što znači da je njoj potreban jači efekat difuzije odnosno jači filter. Takođe imajte u vidu da su ovde na sceni efekti i oblaka i soft-filtera.

Sledi Nivea:

Ovde se vidi da je efekat možda isuviše izražen, pošto se Vegin oreol uopšte nije povećao. Gubitak kontrasta se najbolje uočava u drveću levo - fokus je pogođen ali je sveukupni kontrast smanjen. Možda ipak treba uzeti vazelin?

Sve ovo znači da je možda potrebno da se okrenem softverskoj obradi snimka bez ikakvih filtera, jer ipak je ovo XXI vek. Ali čak i tu postoji nekoliko metoda - najprostija je napraviti dva sloja (lejera) gde je na drugi, donji, primenjen gaussian blur (neka srednja vrednost, recimo 10-40). Onda se odokativno podesi transparencija (opacity) koliko ko želi, time se zapravo dozira jačina efekta.

Verzija Mizara softverski ulepšana blur lejerom sa brisanjem glavnog lejera:

Odmah se vidi glavni nedostatak ove metode: dizanje saturacije Mizara daje efekat samo u neposrednoj blizini zvezde (plavi oreol). Prednost je što birate na koje zvezde ćete primeniti efekat i koliko.

Verzija Mizara softverski ulepšana blur lejerom (blending mode: screen):

Ovde je efekat primenjiv praktično uniformno po celom kadru. Mana: efikasno ističe nejednakost šuma na nebu.

Verzija Mizara softverski ulepšana blur lejerom koji je prethodno zatamnjen (ovim se eliminiše šum neba, ostaju samo zvezde):

U suštini sve to radi, ali ne baš najbolje. Možda je poenta u skromnosti? Možda ove efekte treba koristiti suptilno, bez da dominiraju snimkom? 

Ne znam. 

Možda bih znao da sam diplomirao isto što i Akira.