NAJSAVRŠENIJI OBLIK U SVEMIRU

Jedan od prvih ljudi koji se zapitao koji bi oblik nebeska tela normalno trebala najčešće da imaju; i zašto je to baš taj oblik - je Isaac Newton. Svima nam je jasno da bi to svakako bila lopta, savršena ili malo spljoštena u realnosti, ali zašto je to tako upravo je vlasnik glave na koju pada jabuka definisao. U suštini, u svojoj knjizi Principia on je izneo da na oblik utiču gravitacija, gustina i centrifugalna sila. Pošto se radi o jednoj od nekoliko svakako najznačajnijih knjiga iz oblasti nauke izdatih prethodnog milenijuma, red je napomenuti da sam Newton, kao ubedljivo najsiromašniji član tamošnje Akademije nauka (Kraljevskog Društva tačnije) nije imao novca da sam plaća izdavanje knjige. Društvo je prethodno potrošilo novac na kojekakvu knjigu o ribama koju ama baš niko živ nije kupio i nije imalo novca za štampanje još jednog takvog promašaja, pa se zatim pojavio dobrostojeći Edmond Halley sa željom da pomogne. Obzirom da je u tom momentu bio Kraljevski astronom, to za njega ne bi bilo preveliki problem, međutim, Društvo nije imalo nameru da u tome finansijski učestvuje. Pritom je čak Društvo Halley-u ukinulo platu od 50 funti godišnje koju je do tada imao, a za utehu su mu dodeljeni primerci neprodatih Principia u ime duga.

Ako izuzmemo ovakve prozaične nedaće sa kojima se nauka oduvek susretala ostaje nam da konstatujemo da je lopta najsavršeniji oblik u svemiru koji bi zauzimalo svako nebesko telo - da nema još i nekih faktora u okolini. Primera radi, nehomogenosti u sastavu tela koja nisu sasvim fluidna u samom startu može dati drugačiji oblik, naročito ako se radi o manjim telima kao što su sateliti nekih planeta (Saturnovi Mimas, Enceladus, Tetis; Uranova Miranda). 

Spljoštene lopte, sferoidi, mogu da budu spljoštene na polovima ili spljoštene na ekvatoru. Oba ova oblika podsećaju na loptu za ragbi ili, mnogo poznatije na ovim prostorima, na košticu šljive. U prvom slučaju može biti reči o brzoj rotaciji (centrifugalna sila) a u drugom satelit rotira oko planete koja ga razvlači na jednom kraju (gravitacija). Naravno, vremenom satelit prirodno krene da planeti okreće uvek istu, težu stranu i proces se ponavlja beskonačno ili dok se satelit jednostavno ne dezintegriše u prelep prsten, kao kod Saturna. Kad smo već kod Saturna, i planete pokazuju spljoštenost koja se može meriti. Saturn je rekorder po tom pitanju - njegov polarni i ekvatorski prečnik se razlikuju za frapantnih 10%. Dakle, velika većina ljudi kad vide Saturn u malom teleskopu pomisle da je planeta jajasta, ali i pomisle da je to optička varka zbog širokih prstenova - e pa nije optička varka. Jupiter je spljošten za 6.5% a Zemlja svega 0.3%, ali da tih 0.3% nisu tačno mapirani i ukalkulisani, nijedan GPS danas ne bi mogao da radi.

Međutim, nisu planete, zvezde i sateliti jedina nebeska tela koji teže da zauzmu loptast oblik u odsustvu drugih uticaja. Sferoid razvučen na polovima je oblik i jedne planetarne magline, tačnije prve planetarne magline otkrivene u istoriji - M27.

Ovde se dotična maglina vidi u gornjem desnom uglu, a levo je zbijeno jato M71. Snimljeno je teleobjektivom na 135mm žižne daljine u avgustu, tako da visoka ambijentalna temperatura garantuje visok nivo šuma.

Ova maglina ima oblik šljive koju gledamo preko ekvatora. Inače je ovo najčešći oblik planetarnih maglina koje se nalaze van galaktičke ravni; dok unutar ravni magline uglavnom imaju bipolarnu strukturu. Razloga za ovo verovatno ima više, a kao glavni se navode veličina zvezde, starost, prisustvo pratioca i/ili planeta. Naročito se primećuje da mlade masivne zvezde imaju tendenciju da naprave vrlo kompleksne oblike. Poslednjih godina se takođe dosta hipotetiše sa magnetnim poljima koja igraju verovatno bitnu ulogu u obliku planetarnih maglina, a to je nešto što je bilo poznato Minkovskom još pre više od pola veka. Imajući u vidu da je planetarna maglina zapravo običan jonizovani oblak, ovo i nije bilo teško naslutiti.

Pošto bojama na prethodnom snimku nisam bio zadovoljan, obradio sam gornji snimak ponovo da bih dobio boje koje su po meni mnogo realnije. Iris ima čudnu osobinu da u nekim slučajevima, vrlo često na jugu i u oblastima gusto naseljenog Mlečnog Puta malo pobrljavi sa bojama. Nije to doduše ništa u odnosu na osobinu drugog besplatnog parčeta astronomskog softvera - DSS - kod koga je svaka vrsta balansa boja čisto virtuelna i subjektivna kategorija, ali Iris dakle ponekad može zvezde da oboji u zeleno. Naročito kad se pretera sa razvlačenjem.

Ova maglina je dovoljno velika da bude uočena i u dvogledu, a u teleskopima je prilično fascinantna. U odnosu na neke male i tamne planetarne magline za koje čak i vlasnici velikih dobsona nisu sigurni da li su ih uočili ili ne, M27 naprosto iskače iz pozadine. Njena centralna zvezda magnitude 14mag se ipak ovde ne vidi, ali je sigurno da se radi o belom patuljku čiji je prečnik 20 puta manji od Sunčevog a masa duplo manja. Ovo znači da se radi o najvećem belom patuljku nama poznatom. Temperatura se procenjuje na 130-160 hiljada Kelvina što je vrlo očekivano imajući u vidu da su beli patuljci zapravo ogoljena jezgra prethodno masivnijih zvezda. Ostatak zvezde je zapravo planetarna maglina koja u ovom slučaju ima prečnik 1-3 svetlosne godine, za toliko se razlikuju procenjeni rezultati koji su meni bili dostupni. Maglina se trenutno širi brzinom od oko 31km/sec, što daje procenjenu starost od oko 10 hiljada godina.

Drugi objekat koji se nalazi u kadru i koji je nezaobilazna meta koja ide u kompletu sa M27 je M71. Ponovo je u pitanju oblik koji je najsavršeniji u svemiru - lopta - odnosno radi se o kuglastom (zbijenom) jatu koje je otkriveno polovinom XVIII veka od strane švajcarskog astronoma komplikovanog imena (Jean-Philippe Loys de Chéseaux) a zatim je usledilo ponovno "otkriće" od strane Johann Gottfried Koehler-a a zatim i Pierre Mechain-a. Jato je njima vizuelno izgledalo, upravo kao i nama danas, kao bledo otvoreno jato malo veće gustine. Tako je i bilo klasifikovano dva veka, sve dok sedamdesetih godina XX veka ovo jato nije upisalo u zbijena. Prethodno je, kao što je napomenuto, velika većina naučnika smatrala obrnuto (Shapley, Trumpler, Cuffey - poslednji je čak na osnovu color/magnitude dijagrama jato nedvosmisleno proglasio za otvoreno). Čak ni Burnham nije bio siguran u tip pa je to pitanje ostavio otvorenim. 

Naravno da su za ovu zabunu postojali nekakvi razlozi. Osim što je jato na prvi pogled bledunjavo i siromašno zvezdama, a što je fundamentalna osobina koja NE krasi zbijena jata, ovo jato je imalo i osobinu da se vrlo teško može precizno izmeriti njegova radijalna brzina. Zapravo su se publikovane vrednosti kretale od 80km u prilaženju do isto toliko u odlasku; ali je danas najčešće korišćen podatak o 23 km/sec u prilazu. Osim toga, postoji čudna osobina da ovo jato ima praktično najveću metaličnost od svih zbijenih jata, a što je izgleda u obrnutoj proporciji sa postojanjem RR Lyrae promenljivih - M71 nema nijednu. Prilično čudno kad se zna da su RR Lyrae zapravo zaštitni znak zbijenih jata, čak su i poslužile za veoma precizno merenje distance do ovih objekata.

Kad smo već kod toga, ono za šta su zatvorena (zbijena) jata kao stvorena u strogo naučnom smislu su upravo snimanja promenljivih zvezda. U kadru čak i najužeg vidnog polja staje svako zbijeno jato i vi sve vreme imate mogućnost da pratite promenu sjaja zvezde koju ispitujete i da to upoređujete sa referentnim zvezdama. Naročito je interesantno ako imate gomilu ispitivanih i gomilu referentnih zvezda u isto vreme.

Koga zanima ovde čak postoji i mali katalog do sada ispitivanih promenljivih zvezda u ovom jatu. Da su u pitanju pojedinačne zvezde raštrkane po celoj hemisferi za katalog bi bilo potrebno neuporedivo više teleskopskog vremena i to je pravi smisao zašto se ova jata vrlo često posmatraju kao neke vrste besplatnih astrofizičkih laboratorija.