O GREŠKAMA

Na greškama se uči. Premda mi danas po svemu sudeći izgledamo kao jedno učeno društvo i napredna civilizacija, broj grešaka na kojima je moralo da se uči verovatno se približava broju čestica u Univerzumu.

Mnogi su grešili na putu koji je trebalo utabati. Ne ide nabrajati sve moguće greške u zaključivanju kroz istoriju nauke kad čovek nema dovoljno podataka,  toga ima toliko da bi nekoliko knjiga moglo da se napiše; međutim možda nije na odmet nabrojati klasične greške u svakodnevnom astronomskom radu.

Charles Messier je pogrešio oko:

1)  M47 - pošto je zvezda 2 Puppis služila kao orijentir, Messier je pomešao + i - dok je beležio rektascenziju u odnosu na tu zvezdu.

2) M48 - takođe je poziciona greška u pitanju, budući da je NGC2548 na u dlaku istoj RA poziciji, samo 2.5 stepeni južnije od Messier-ove pozicije za M48. Danas se smatra da je ovo nastalo tako što je grešni Francuz jato nacrtao sa jedne strane kartografske linije, umesto sa druge. Dokaz: linija je tačno između ove dve pozicije.

3) M91 - mnogo teža zagonetka za raspetljavanje. Messier tvrdi da je za položaj ove galaksije uzeo poziciju prethodno otkrivene M89, ali je očigledno da se tu nekako zbunio. NGC4548 se danas smatra za onaj objekat koji je u originalu trebalo da nosi oznaku M91.

4) M102 - postoje dve mogućnosti, prva je da se jednostavno radi o M101. Za drugu se navodi NGC5866 kao kandidat.

5) M40 - to zapravo i nije bila greška, budući da se položaj i opis samog autora slažu sa današnjim podacima, premda i samo stavljanje dvojne zvezde u Katalog maglina i zvezdanih jata može samo po sebi da zvuči kao greška.

William Herschell je, iako savremenik Messier-ov, neuporedivo više pretraživao nebesa. Imao je bolje teleskope, više vremena i bio je precizniji i sistematičniji. Ili to samo tako izgleda...

Na osnovu svog položaja Kraljevog ličnog astronoma Herschell je dobijao 200 funti godišnje što je bilo sve samo ne malo. Njegov posao je bio da bude u blizini Windsor-a uvek kad bi Kralj George III ili bilo ko drugi sa dvora poželeo da vidi zvezde. Budući da je prvobitno ime planete Uran zamalo prošlo, originalni predlog je bio da prva novootkrivena planeta bude nazvana po Kralju, sam George III bi mogao da kroz teleskop gleda nebesku verziju samog sebe. Naravno da bi svakom vladaru to godilo, ali posao su mu pokvarili sujetni Francuzi, prokleti bili i oni i onaj njihov Messier, dabogda ga giljotinirali.

Messier je zaista u smutnim revolucionarnim vremenima za dlaku izbegao giljotinu. Nije doduše jasno da li je greškom stavljen na spisak za likvidaciju, ili je greškom oslobođen.

Bilo kako bilo, Herschell je u svom katalogu (GC) napravio i neke greške. Budući da je Dreyer sto godina kasnije koristio uglavnom podatke oca i sina Herschell-a, praktično sve te greške su automatski inkorporirane u novi NGC katalog. Tek sedamdesetih godina XX veka su se dobre duše latile revizije ovog kataloga koji je od tada postao poznat kao RNGC ("revidirani katalog") i odmah je oko 800 objekata iz starog kataloga otpalo. Sve moguće greške su tu pravljene: duplikati, nepostojeći objekti, pozicione greške i, interesantno, nepostojeća jata. Ovo zadnje se odnosi na asterizme odnosno male gomilice zvezda koje ne čine gravitaciono povezane strukture već je u pitanju čista slučajnost, tj perspektiva. Radi se o 229 ovakvih jata koja su brisana iz novog RNGC kataloga.

Kad smo kod mojih grešaka, tek tu ima materijala za proučavanje. Recimo, kako sklopiti fotografiju Meseca sa tamnom i svetlom stranom? Logično je da ćete koristiti jednu ekspoziciju za svetle predele a drugu za senku, ali kako to uklopiti? Greška je sama po sebi ako ta dva snimka imaju veliku razliku, odnosno veliki dinamički raspon. Uzdajući se u (skoro beskonačne) mogućnosti Photoshopa snimio sam dva snimka mladog Meseca, jedan 1/400sec ISO1000 i drugi 5sec ISO200. Razlika u intenzitetu svetla kad se sve sabere iznosi 400x, odnosno skoro 9 blendi fotografskim rečnikom rečeno, i to sve nagurati u dinamički raspon pomoću dva snimka... Vrlo hrabro.

Greška.

Posle gomile maskiranja i uklapanja, promene blending modova i sličnih kerefeka, ispostavilo se da dva ovako različita snimka mogu nekako biti uklopljena jedino u 32-bitnoj monohromatskoj paleti. Moja je greška što sam smatrao da će dva snimka biti dovoljna, a i bio sam radoznao oko krajnjih mogućnosti. Preporuka: koristiti mnogo više od dva snimka, sa manjom dinamičkom razlikom, i uklapati postupno. Uostalom, evo kako izgledaju dva originalna snimka:

A dok se teleskop hladi i Mesec neobavezno snima, moguće je raditi još neke beskorisne stvari. Recimo proveriti kolimaciju reflektora:

Originalno se kolimacija proverava kroz okular, na najvećem uvećanju, poželjno ako može bez barlow-a. Za moj teleskop bi bilo idealno da to bude oko 300x, mada sve preko 200x može da bude upotrebljivo. Sve ispod daje nepreciznu kolimaciju, nešto što se teško vidi u astrofotografiji deepsky objekata, ali što se istog momenta vidi na planetama.

Ovo je snimak dve zvezde, plave i crvene, uvećan 2x. Pošto se iz ovoga ništa problematično ne uočava, snimke sam izoštrio.

Upravo ovde se radi o tom malom uvećanju, drugim rečima nije moguće uočiti da li je kolimacija odstupila i koliko. A postoji i drugi problem: pošto su ovo snimci zvezda koje su slabijeg sjaja kad se defokusiraju, oba snimka su eksponirani po 15 sekundi. To je malo isuviše, jer se svaka moguća turbulencija u tom periodu uredno zabeleži na snimku i mi nemamo nikakve šanse da ovde uočimo Airy-ev disk u centru i okolne prstenove.

Sam Airy disk (zapravo u velikoj većini tačkica a ne disk) se astrofotografski uočava drugačije, treba herojski defokusirati i tako proveriti koliko atmosfera brlja taj isti disk:

Ovde je prvi očigledan problem to što fokuser levo na 9h ulazi u svetlosni put, ali dobro, to kod ovog konkretno modela nije moguće bilo kako izbeći (testerisanje Krejforda ne računam). Iskreno, na ovom snimku (isečak od 100%) mislim da više problema pravi montaža na 15sec, koja je upravo tad napravila periodičnu grešku, jer se vidi trail od basnoslovnih 6-7 piksela. 

Dakle, još jedna greška. Ovog puta montaže.

Normalno za teleskop aperture 150mm bi veličina diska iznosila 0.92arcesc, to je nešto više od pola jednog piksela na ovom snimku, s tim da situacija nije baš tako prosta. Zapravo, ono što mi vidimo i merimo je zapravo svetli disk zajedno sa prvim tamnim prstenom, odnosno odstojanje između dva minimuma (misli se na tamne koncentrične prstenove) i to je prečnik koji teorijski iznosi 0.92 sekunde. U praksi to zavisi i od talasne dužine svetlosti, zavisi od konstrukcionog tipa teleskopa odnosno centralne opstrukcije, ali najviše zavisi od aperture teleskopa- veći teleskopi imaju manji Ejrijev disk.

Takođe ulogu igra i magnituda posmatrane zvezde. Svetlije zvezde šalju veći procenat svetlosti u svetao disk u centru, naravno na račun prvog tamnog okružujućeg prstena, i taj procenat za najsvetlije zvezde može da iznosi i 85%. S druge strane, kod šeste magnitude procenat svetlosti u disku zauzima između 50 i 60% površine kompletne strukture poznate kao Airy disk. Svetli disk u centru se još zove i prividni, lažni disk.

Da se vratimo na poentu: teleskop je umereno raskolimiran, ali je astrofotografija deep sky čudesa poznata po tome da se manja odstupanja od kolimacije i ne primećuju preterano. Na planetama se, s druge strane, ovo izuzetno primeti i naprosto (čak i minimalno) raskolimiranim reflektorom nema nikakve logike pokušavati bilo šta sa planetama.

Dakle, na dnevnom redu te večeri je bio kvazar 3C 345, jedan od sjajnijih kvazara koji je lociran u Hercules-u. 

Kvazar jeste sjajan, ali ne baš toliko kao na ovom snimku - u centru je ipak nešto drugo, odnosno zvezda Eta Herculis koja je magnitude 3.5mag.

Kvazar bi trebalo da bude tu negde, bukvalno u neposrednoj okolini zvezde. Maksimalno razvučen snimak:

Granična magnituda iz sela je ovde oko 17-17.5mag, što generalno i nije tako loše. Vidi se par nekih manjih galaksija, ali kvazara nema.

Zapravo kvazar 3C 345 se nalazi daleko izvan ovog kadra, u pitanju je (ne prva) poziciona greška u programu Winstars. A da ne bude da je za ovu grešku odgovoran samo autor programa, grešku sam napravio i ja što u startu prilikom pripreme za snimanje položaj nisam proverio na najsigurnijem nebeskom kartografskom mestu na našoj planeti: prvom fotografskom atlasu neba.

I još jedna greška: neko je ovu zvezdu na Wikipedi-i svojevremeno preimenovao u Sophian. Budući da nigde u zvaničnoj astronomskoj literaturi nema nikakvih naznaka ovog imenovanja, reč je svakako o anonimnom šaljivdžiji i, usput, još jednoj vrsti upozorenja koliko Wikipedia i uostalom ceo internet mogu da budu podloga za raznorazne, namerne i nenamerne greške.