KOMETA I SVETLEĆI OBLACI
O ovoj kometi je dosta bilo reči ali nije se očekivalo da će biti najsjajnija kometa na severnoj hemisferi još od devedesetih godina prošlog veka. Imali smo C/2011 W3 (Lovejoy), čak i sjajniju ali taj spektakl nije bio vidljiv ovde iz Evrope. Takođe, kometa McNaught je 2007. godine priredila spektakl južnoj hemisferi, iako je inicijalno uočena sa severne. Njen sjaj je više ili manje uporediv sa ovom kometom.
Dakle, kometa je bez problema trenutno uočljiva golim okom, zajedno sa repom. Dvogled daje fascinantnu sliku zakrivljenog repa pod uticajem kometine rotacije u perihelionu, a pošto su mi se tu zatekli neki fotoaparati idealno bi bilo da uporedim Canon-ov 18mpx i 10mpx senzor. Objektiv je isti: pedesetica na f2.8; steking od deset snimaka na ISO1600 i složenih u PS-u. Osim komete desno se vide i otvorena jata po Kočijašu: M36, M37, M38.
7D:
40D:
Razlike koje postoje u zasićenosti boja potiču isključivo zbog malo subjektivnije obrade. Na prvom snimku sam se malo prilježnije bavio gradijentima i selektivnim naglašavanjem boja pa je rezultat suptilniji; na drugom snimku je pristup za nijansu primitivniji.
Gore je 7D, dole 40D, isečci iz 32-bitnog crno-belog rastegnutog snimka:
Postoji jedna interesantna činjenica koja obesmišljava neko precizno poređenje. Prvo je snimano sa 7D a odmah nakon toga sa 40D; dok se zameni objektiv, telo i zašrafi pločica - recimo minut najviše, nebo postane značajno svetlije. Zato je na uporednim isečcima fon neba različitog intenziteta, a i granična magnituda četrdesetice manja. Ovde su snimci prebačeni u 32-bitni monohromatski mod i obrađeni potpuno isto (levels, desni klizač 80, srednji 0,50).
Šum je, logično, veći na starijem senzoru a dobrim delom je za to odgovorna i manja rezolucija. Oba snimka su uvećani ali je 40D uvećan više, pa je šum prilično uočljiviji.
Uostalom, evo isečaka iste veličine predela oko centra kadra; 7D:
40D:
U oba slučaja je rezolucija 200x200 kropa uvećana tri puta da bi šum bio jasnije vidljiv. ISO je bio 1600; realno ovde su oba aparata prilično izjednačeni a imajući u vidu veću rezoluciju 7D, skoro duplo veći broj megapiksela, čovek bi pomislio da je to odličan rezultat. Zapravo, povećanje rezolucije nije toliko dramatično: EOS 7D ima 33% veću linearnu rezoluciju, odnosno četrdesetica ima jednu četvrtinu piksela linearno manje.
Realno, razlike su male jer se radi o senzorima iste tehnologije, premda ne i iste generacije.
Međutim, razlike itekako ima...
Snimljena je kometa na 250mm žižne daljine, ISO1600 i steking obavljen u PS-u kroz lejere pošto sam imao problema sa IRIS-om. Dark-frejmovi nisu korišćeni, dakle, ovo je šum na kvadrat zajedno sa svim defektima na senzorima koje možete zamisliti. Pritom je izlaganje trajalo po dve ipo sekunde, da se ne bi video preterani pomak budući da je snimano sa tripoda.
Pojedinačni neobrađeni snimak:
Imamo znači vrlo podeksponirane snimke i nemamo redukciju šuma. Rezultat je očekivan:
7D
40D:
Boje su uravnotežene tako što sam levels grey_point koristio na sektor ispod komete. Vidi se da je četrdesetica prepuna bendinga u tamnijim partijama. Sedmica, s druge strane, iako nema bending ni u naznakama pokazuje obilje kolornog šuma što je odlika skoro svih Canon senzora; mada manje nego četrdesetica. Ovde je otprilike neki kraj koliko bi mogla da se izvlači četrdesetica iz senki u astrofotografiji, dok se vidi da je sedmica sposobna da ide dalje.
Pošto je ovo ekstremno čupanje iz senki, red je da se pređe na nešto lakše. Objektiv 24 STM je snimio deset snimaka širom otvorene blende (f2.8), dužine 5sec, i ISO1600.
7D:
40D:
Osim što je četrdesetica bila počastvovana prisustvom ISS u momentu snimanja, sve razlike potiču iz subjektivne obrade sa gradijentima. Apsurdno za nekog ko to nije probao, ali gorepomenuta svetlost svitanja se poprilično menja u okviru tog jednog minuta koliko je potrebno foto-džedaju da promeni objektiv i pločicu, vrati sve na tripod, fokusira i počne da okida. Ako se ne varam za 1-2min svetlost se promeni za jedan ceo stop, što znači duplo više fotona u krajnjem ishodu. Drugim rečima četrdesetica je bila na pragu pregorevanja pa sam smanjujući sjaj neba delimično izgubio kontrast.
Isečci iz neobrađenih snimaka su uvećani, 40D skoro duplo a 7D malo manje, ali su uvećani metodom Nearest_Neighbor koja daje kockaste ivice ali je i jedina fer prema oba aparata.
7D:
40D:
Sedmica više potencira hromatsku aberaciju što je i za očekivati od veće rezolucije. Sledi isečak pogleda na horizontu ka selu i Banji Ždrelo, vrh iznad je Veliki Vukan:
7D:
40D:
Ponovo je uvećanje za 40D bilo nešto preko2x a za 7D malo manje od 2x. Stvar sa hromatskom aberacijom se ponavlja, takođe je vidljivo da je 40D snimao sa više svetlosti zbog svitanja. Zato 7D ima više šuma u srednjim tonovima. Upravo zato sledeće poređenje nije fer i nije validno, budući da je 40D radio sa više svetla. Dakle, čupanje 4 stopa iz podeksponiranog snimka:
7D:
40D:
Detalji u tamnim tonovima se relativno slično čupaju, premda ne treba zaboraviti da je ovo steking iz deset snimaka. Pojedinačni snimci na ISO1600 bi verovatno izgledali mnogo bliže atmosferi horor filma.
Sledeći snimak nije direktno poređenje već čisto reda radi navođenje, budući da sam u obradi bio odokativan i nisam mogao postupak egzaktno da ponovim. Objektiv je 10-18 STM na f4.5. Osim komete desno se vide Venera u Hijadama, kao i iznad njih Vlašići.
7D:
40D:
Čupanje tamnih tonova na zemlji ide dosta dobro kod oba aparata, čak deluje da je 40D bolje podneo čupanje ali to je do neprecizne obrade sa gradijentima koju ne mogu da snimim kao akciju i ponovo tačno reprodukujem. Svakako i stari Canon senzori (čak i vremešni 20D) imaju solidan kapacitet za čupanje iz tame, što je osobina koja je slavno iskorišćena u digitalnoj astrofotografiji zadnjih par decenija.
Napomena za sve snimke: svi snimci su stekirani u Photoshopu, bez dark frejmova i bez rotacije kadra, posebno je rađeno nebo a posebno zemlja. Nakon toga je to uklopljeno u obradi a kao rezultat imamo pomeranje svakog pojedinačnog snimka kad je nebo u pitanju (dithering), pa je zato svaki fiksni obrazac šuma prilično minimiziran. Ovoga nema na delu snimka koji prikazuje zemlju, tako da je tu šum realno zastupljen. Izuzetak je snimak 250mm 40D gde je horizontalni bending itekako zastupljen, uprkos dithering metodi. Ovo je relativno loš rezultat koji se ipak može poboljšati dark frejmovima. Moguće je da se radi o nekoj blagoj interferenciji sa stabilizacijom na 55-250 IS ali ostaje pitanje zašto toga onda nema na 7D. Dark frejmovi su na oba aparata snimljeni ali nisu korišćeni; hteo sam da vidim najgoru soluciju za senzore a i da malo uprostim obradu. Svuda se 7D superiorno držao, iako je opšte mišljenje da se ne radi o jednom od najboljih Canon senzora. Internet je čak prepun urbanih legendi gde se kaže da je 40D bolji od 7D - vidi se koliko je takva tvrdnja daleko od realnosti.
Zapravo, 7D je vrlo upotrebljiv za pejzaže. Složeno tri snimka različitih trajanja eksponiranja i spojeno Luminosity maskiranjem u PS-u:
Čega je te noći (jutra) još bilo zanimljivog na nebu, bilo je noktilusent oblaka (NLC).
Pedesetica na 7D:
100mm na 7D:
Imam utisak da 18mpx senzor daje šum prilikom natezanja koji je prilično uniforman, bez nekog pattern-a, ali i koji prilično ne zavisi od ISO. Drugim rečima, isplivaće i na ISO100 što za pejzaže svakako nije poželjna osobina, a njegovo skidanje nije baš lako. Ovde je složeno osam snimaka pa je svaki šum time drastično umanjen, ali ga itekako ima. Verovatno je da je kod starije tehnologije senzora u pitanju šum čitanja koji preovlađuje na nižem ISO nevezano od vrednosti istog; recimo do 400, a preko toga primat preuzima pravi odnosno termički šum koji je vrlo proporcionalan ISO vrednosti. Savet za pejzaže i astrofotografiju je potpuno isti: steking više snimaka kad god je to moguće, ukoliko se kasnije radi neka agresivnija obrada.
Poznati i kao noćni svetleći oblaci, oni su isto kao i aurora, nešto fascinantno i vezano za severne krajeve. Razlog je činjenica da se ovi oblaci nalaze na visini od oko 80km, pa svetle obasjani Sunčevom svetlošću dok Sunce još nije ni blizu horizonta.Tačnije, Sunce je 18 stepeni ispod horizonta i to je momenat astronomskog sumraka. Najlakše bi bilo to definisati kao poslednji momenat (uveče) i prvi momenat (ujutru) kad Sunce indirektno obasjava deo neba. Van astronomskog sumraka nebo ni u kom pravcu ne pokazuje pravac Sunca - to je najbolje vreme za astrofotografiju.
Ovi oblaci su kristalići leda na vrlo niskim temperaturama, nešto slično cirusima samo što je gore mnogo hladnije. Tačnije, NLC se formiraju na ispod 120 C i smatra se da su sastavljeni uglavnom iz vodenog leda, mada ima i tvrdnji da je metanski led u pitanju, oslobođen iz permafrosta. Sever oko pola je najhladniji tako da se ovi oblaci tu najčeščće formiraju. Ima dosta indicija da su lansiranja šatlova svojevremeno, kao i SpaceX danas doprineli pojavi ovih oblaka, uglavnom transportujući velike količine vodene pare u inače veoma suvu mezosferu. Čak ima i svedočanstava da se oblak izduvnih gasova i vodene pare od Floride do Severnog Pola premešta za nešto više od 24h, kako - nema za sad objašnjenja. Dakle, nisu samo Rusi krivi za NLC iznad Severne Evrope, kao što bi neko pomislio. Ono što je meni drago to je da sam uspeo da snimim (i bez problema vidim golim okom) ovu, za Srbiju veoma retku pojavu.
Daljina do ovih oblaka bi mogla da se izračuna vrlo prosto - kad bi Zemlja bila ravna. U tom slučaju je pola vidnog polja ovog objektiva po vertikali oko 8 stepeni, ako znamo visinu NLC (oko 80km) onda bi orijentaciono distanca do ovih oblaka bila oko 1700km. U tom slučaju bi položaj oblaka bio na horizontu oko 30 stepeni severno, i to onda pokazuje prilično precizno u pravcu Moskve.
Međutim... Zemlja nije ravna, štagod neki nepismeni reperi o tome pričali; tako da u tih 80km visine svakako treba uračunati i zakrivljenost. Distanca je zapravo mnogo manja, otprilike negde oko 750km što znači da ovi oblaci vise zakačeni iznad Ternopila u Ukrajini.
Dakle, kometa je bez problema trenutno uočljiva golim okom, zajedno sa repom. Dvogled daje fascinantnu sliku zakrivljenog repa pod uticajem kometine rotacije u perihelionu, a pošto su mi se tu zatekli neki fotoaparati idealno bi bilo da uporedim Canon-ov 18mpx i 10mpx senzor. Objektiv je isti: pedesetica na f2.8; steking od deset snimaka na ISO1600 i složenih u PS-u. Osim komete desno se vide i otvorena jata po Kočijašu: M36, M37, M38.
7D:
40D:
Razlike koje postoje u zasićenosti boja potiču isključivo zbog malo subjektivnije obrade. Na prvom snimku sam se malo prilježnije bavio gradijentima i selektivnim naglašavanjem boja pa je rezultat suptilniji; na drugom snimku je pristup za nijansu primitivniji.
Gore je 7D, dole 40D, isečci iz 32-bitnog crno-belog rastegnutog snimka:
Postoji jedna interesantna činjenica koja obesmišljava neko precizno poređenje. Prvo je snimano sa 7D a odmah nakon toga sa 40D; dok se zameni objektiv, telo i zašrafi pločica - recimo minut najviše, nebo postane značajno svetlije. Zato je na uporednim isečcima fon neba različitog intenziteta, a i granična magnituda četrdesetice manja. Ovde su snimci prebačeni u 32-bitni monohromatski mod i obrađeni potpuno isto (levels, desni klizač 80, srednji 0,50).
Šum je, logično, veći na starijem senzoru a dobrim delom je za to odgovorna i manja rezolucija. Oba snimka su uvećani ali je 40D uvećan više, pa je šum prilično uočljiviji.
Uostalom, evo isečaka iste veličine predela oko centra kadra; 7D:
40D:
U oba slučaja je rezolucija 200x200 kropa uvećana tri puta da bi šum bio jasnije vidljiv. ISO je bio 1600; realno ovde su oba aparata prilično izjednačeni a imajući u vidu veću rezoluciju 7D, skoro duplo veći broj megapiksela, čovek bi pomislio da je to odličan rezultat. Zapravo, povećanje rezolucije nije toliko dramatično: EOS 7D ima 33% veću linearnu rezoluciju, odnosno četrdesetica ima jednu četvrtinu piksela linearno manje.
Realno, razlike su male jer se radi o senzorima iste tehnologije, premda ne i iste generacije.
Međutim, razlike itekako ima...
Snimljena je kometa na 250mm žižne daljine, ISO1600 i steking obavljen u PS-u kroz lejere pošto sam imao problema sa IRIS-om. Dark-frejmovi nisu korišćeni, dakle, ovo je šum na kvadrat zajedno sa svim defektima na senzorima koje možete zamisliti. Pritom je izlaganje trajalo po dve ipo sekunde, da se ne bi video preterani pomak budući da je snimano sa tripoda.
Pojedinačni neobrađeni snimak:
Imamo znači vrlo podeksponirane snimke i nemamo redukciju šuma. Rezultat je očekivan:
7D
40D:
Boje su uravnotežene tako što sam levels grey_point koristio na sektor ispod komete. Vidi se da je četrdesetica prepuna bendinga u tamnijim partijama. Sedmica, s druge strane, iako nema bending ni u naznakama pokazuje obilje kolornog šuma što je odlika skoro svih Canon senzora; mada manje nego četrdesetica. Ovde je otprilike neki kraj koliko bi mogla da se izvlači četrdesetica iz senki u astrofotografiji, dok se vidi da je sedmica sposobna da ide dalje.
Pošto je ovo ekstremno čupanje iz senki, red je da se pređe na nešto lakše. Objektiv 24 STM je snimio deset snimaka širom otvorene blende (f2.8), dužine 5sec, i ISO1600.
7D:
40D:
Osim što je četrdesetica bila počastvovana prisustvom ISS u momentu snimanja, sve razlike potiču iz subjektivne obrade sa gradijentima. Apsurdno za nekog ko to nije probao, ali gorepomenuta svetlost svitanja se poprilično menja u okviru tog jednog minuta koliko je potrebno foto-džedaju da promeni objektiv i pločicu, vrati sve na tripod, fokusira i počne da okida. Ako se ne varam za 1-2min svetlost se promeni za jedan ceo stop, što znači duplo više fotona u krajnjem ishodu. Drugim rečima četrdesetica je bila na pragu pregorevanja pa sam smanjujući sjaj neba delimično izgubio kontrast.
Isečci iz neobrađenih snimaka su uvećani, 40D skoro duplo a 7D malo manje, ali su uvećani metodom Nearest_Neighbor koja daje kockaste ivice ali je i jedina fer prema oba aparata.
7D:
40D:
Sedmica više potencira hromatsku aberaciju što je i za očekivati od veće rezolucije. Sledi isečak pogleda na horizontu ka selu i Banji Ždrelo, vrh iznad je Veliki Vukan:
7D:
40D:
Ponovo je uvećanje za 40D bilo nešto preko2x a za 7D malo manje od 2x. Stvar sa hromatskom aberacijom se ponavlja, takođe je vidljivo da je 40D snimao sa više svetlosti zbog svitanja. Zato 7D ima više šuma u srednjim tonovima. Upravo zato sledeće poređenje nije fer i nije validno, budući da je 40D radio sa više svetla. Dakle, čupanje 4 stopa iz podeksponiranog snimka:
7D:
40D:
Detalji u tamnim tonovima se relativno slično čupaju, premda ne treba zaboraviti da je ovo steking iz deset snimaka. Pojedinačni snimci na ISO1600 bi verovatno izgledali mnogo bliže atmosferi horor filma.
Sledeći snimak nije direktno poređenje već čisto reda radi navođenje, budući da sam u obradi bio odokativan i nisam mogao postupak egzaktno da ponovim. Objektiv je 10-18 STM na f4.5. Osim komete desno se vide Venera u Hijadama, kao i iznad njih Vlašići.
7D:
40D:
Čupanje tamnih tonova na zemlji ide dosta dobro kod oba aparata, čak deluje da je 40D bolje podneo čupanje ali to je do neprecizne obrade sa gradijentima koju ne mogu da snimim kao akciju i ponovo tačno reprodukujem. Svakako i stari Canon senzori (čak i vremešni 20D) imaju solidan kapacitet za čupanje iz tame, što je osobina koja je slavno iskorišćena u digitalnoj astrofotografiji zadnjih par decenija.
Napomena za sve snimke: svi snimci su stekirani u Photoshopu, bez dark frejmova i bez rotacije kadra, posebno je rađeno nebo a posebno zemlja. Nakon toga je to uklopljeno u obradi a kao rezultat imamo pomeranje svakog pojedinačnog snimka kad je nebo u pitanju (dithering), pa je zato svaki fiksni obrazac šuma prilično minimiziran. Ovoga nema na delu snimka koji prikazuje zemlju, tako da je tu šum realno zastupljen. Izuzetak je snimak 250mm 40D gde je horizontalni bending itekako zastupljen, uprkos dithering metodi. Ovo je relativno loš rezultat koji se ipak može poboljšati dark frejmovima. Moguće je da se radi o nekoj blagoj interferenciji sa stabilizacijom na 55-250 IS ali ostaje pitanje zašto toga onda nema na 7D. Dark frejmovi su na oba aparata snimljeni ali nisu korišćeni; hteo sam da vidim najgoru soluciju za senzore a i da malo uprostim obradu. Svuda se 7D superiorno držao, iako je opšte mišljenje da se ne radi o jednom od najboljih Canon senzora. Internet je čak prepun urbanih legendi gde se kaže da je 40D bolji od 7D - vidi se koliko je takva tvrdnja daleko od realnosti.
Zapravo, 7D je vrlo upotrebljiv za pejzaže. Složeno tri snimka različitih trajanja eksponiranja i spojeno Luminosity maskiranjem u PS-u:
Čega je te noći (jutra) još bilo zanimljivog na nebu, bilo je noktilusent oblaka (NLC).
Pedesetica na 7D:
100mm na 7D:
Imam utisak da 18mpx senzor daje šum prilikom natezanja koji je prilično uniforman, bez nekog pattern-a, ali i koji prilično ne zavisi od ISO. Drugim rečima, isplivaće i na ISO100 što za pejzaže svakako nije poželjna osobina, a njegovo skidanje nije baš lako. Ovde je složeno osam snimaka pa je svaki šum time drastično umanjen, ali ga itekako ima. Verovatno je da je kod starije tehnologije senzora u pitanju šum čitanja koji preovlađuje na nižem ISO nevezano od vrednosti istog; recimo do 400, a preko toga primat preuzima pravi odnosno termički šum koji je vrlo proporcionalan ISO vrednosti. Savet za pejzaže i astrofotografiju je potpuno isti: steking više snimaka kad god je to moguće, ukoliko se kasnije radi neka agresivnija obrada.
Poznati i kao noćni svetleći oblaci, oni su isto kao i aurora, nešto fascinantno i vezano za severne krajeve. Razlog je činjenica da se ovi oblaci nalaze na visini od oko 80km, pa svetle obasjani Sunčevom svetlošću dok Sunce još nije ni blizu horizonta.Tačnije, Sunce je 18 stepeni ispod horizonta i to je momenat astronomskog sumraka. Najlakše bi bilo to definisati kao poslednji momenat (uveče) i prvi momenat (ujutru) kad Sunce indirektno obasjava deo neba. Van astronomskog sumraka nebo ni u kom pravcu ne pokazuje pravac Sunca - to je najbolje vreme za astrofotografiju.
Ovi oblaci su kristalići leda na vrlo niskim temperaturama, nešto slično cirusima samo što je gore mnogo hladnije. Tačnije, NLC se formiraju na ispod 120 C i smatra se da su sastavljeni uglavnom iz vodenog leda, mada ima i tvrdnji da je metanski led u pitanju, oslobođen iz permafrosta. Sever oko pola je najhladniji tako da se ovi oblaci tu najčeščće formiraju. Ima dosta indicija da su lansiranja šatlova svojevremeno, kao i SpaceX danas doprineli pojavi ovih oblaka, uglavnom transportujući velike količine vodene pare u inače veoma suvu mezosferu. Čak ima i svedočanstava da se oblak izduvnih gasova i vodene pare od Floride do Severnog Pola premešta za nešto više od 24h, kako - nema za sad objašnjenja. Dakle, nisu samo Rusi krivi za NLC iznad Severne Evrope, kao što bi neko pomislio. Ono što je meni drago to je da sam uspeo da snimim (i bez problema vidim golim okom) ovu, za Srbiju veoma retku pojavu.
Daljina do ovih oblaka bi mogla da se izračuna vrlo prosto - kad bi Zemlja bila ravna. U tom slučaju je pola vidnog polja ovog objektiva po vertikali oko 8 stepeni, ako znamo visinu NLC (oko 80km) onda bi orijentaciono distanca do ovih oblaka bila oko 1700km. U tom slučaju bi položaj oblaka bio na horizontu oko 30 stepeni severno, i to onda pokazuje prilično precizno u pravcu Moskve.
Međutim... Zemlja nije ravna, štagod neki nepismeni reperi o tome pričali; tako da u tih 80km visine svakako treba uračunati i zakrivljenost. Distanca je zapravo mnogo manja, otprilike negde oko 750km što znači da ovi oblaci vise zakačeni iznad Ternopila u Ukrajini.
Коментари
Постави коментар