ISTORIJA STAKLENOG OGLEDALA
Oduvek je čovek, tačnije njegova žena, želeo/želela ogledalo. U početku, u praistoriji se ogledalo pravilo od opsidijana, vulkanskog kamenja koje je moglo da bude veoma uglačano. Drugi način je bio da odete na plažu i čekate da munja udari u pesak. Onda još malo malo sačekate da se fulgurit ohladi i kopate na tom mestu... Pošto ovo nije baš praktično za širu proizvodnju, neki su čekali ceo život; vrlo brzo se ogledalo počelo praviti od metala. Od Starog Egipta do Srednjeg Veka ovaj način je bio u upotrebi u najvećem broju slučajeva. Međutim, potrebe za staklenim predmetima nisu podrazumevale samo ogledala.
Staklo samo po sebi je postojalo još u doba faraona, samo nije bilo providno. Dobijalo se na genijalno prost način: odete... Ponovo na plažu, pomešate sodu (Na2CO3) i kvarcni pesak sa plaže (silicijum dioksid) i oko toga zapalite veliku vatru. Na oko 1000 C bi to trebalo da bude tečno mada već na 800 C može da se obrađuje, premda neće biti providno. Koga briga, faraoni su imali ogrlice od mutnozelenih staklenih perli. Kasnije je u Rimskom carstvu došlo do logičnog tehnološkog skoka gde se staklo topilo u pećima i sve je onda bilo lakše. Od tog stakla su se izrađivale razne posude na veoma genijalan način: pomoću cevi duvate u staklo i dobijete mehur. Onda se taj mehur ohladi i vi imate posudu.
Kinezi su u to vreme izmislili revolucionaran metod: sa jedne strane staklene pločice nanese se amalgam žive i srebra (zapravo svi amalgami su jedinjenja isključivo žive, ali da ne sitničarimo preterano). Onda se ta površina zagreva, živa ispari i mi dobijemo vrhunsko ogledalo. Zapravo, vrhunsko po tadašnjim parametrima, po današnjim bi to ogledalo bilo zeleno ili obojeno nekom drugom bojom pošto dobijanje potpuno providnog i bezbojnog stakla ostaje rezervisano za period između XVI i XVIII veka. I tako je ogledalo počelo da se proizvodi u velikim formatima, pre svega zahvaljujući amalgamu. Tridesetih godina XIX veka je nemački hemičar Justus von Liebig otkrio proces bezbolnog posrebrivanja staklenog ogledala i istorija astronomije je mogla da se okrene naopako.
Pre svega je sad postalo moguće praviti velika ogledala od stakla umesto od metala. To je upravo shvatio direktor Marsejske opservatorije Édouard Stephan negde polovinom XIX veka kad je pred sobom video čoveka koji je izmislio postupak pravljenja ogledala od stakla: bio je to Léon Foucault, čuveni naučnik sa svojim klatnom koje pokazuje rotaciju planete oko svoje ose na najočigledniji i najfascinantniji način. Klatno bi na polovima planete rotiralo pun krug za 24h dok bi se na ekvatoru klatilo uvek u istom pravcu. Mi smo negde između, obzirom da živimo u umerenim geografskim širinama (za Pariz rotacija klatna iznosi 32 sata, za Jagodinu 34). Osim toga, Foucault je bio poznat i po eksperimentima sa merenjem brzine svetlosti (promašio za 0.6%), polarizovanom svetlošću, žiroskopskim efektom, čak je smislio i test na bazi interferometrije koji se po njemu danas zove Foucault test - služi za brzo i jednostavno testiranje oblika ogledala teleskopa. Taj čovek je očigledno živeo, radio i razmišljao prilično ispred svog vremena.
Imajući njega pred sobom, direktor Stephan nije sumnjao u buduće rezultate. Malo je, doduše, strepeo od teškog karaktera svog supervizora, bivšeg direktora i takođe proslavljenog naučnika. U pitanju je bio Urbain Le Verrier, čovek koji je olovkom otkrio Neptun, ali i čovek koji je bio beskrajno težak za saradnju. Bilo kako bilo, mladi genije Foucault je učestvovao u pravljenju ogromnog reflektora sa staklenim ogledalom od 80cm što je za to vreme bio instrument koji svojom svetlosnom moći stoji više ili manje izjednačen sa 1.8m teleskopom erla Parsonsa. Ovo "više ili manje" zavisi samo od toga da li su erlovi kmetovi tog dana dobro glačali ogledalo ili ako padne rosa na isto; onda je "manje" izjednačen, odnosno francuski teleskop pobeđuje.
Stakleni reflektor je bio otkrovenje. Nije moralo da se ogledalo glača svaki dan, reflektivnost je bila odlična i u svakom smislu ovaj instrument je podsećao na naše današnje teleskope. Izuzev što je, naravno, bio mnogo veći od naših današnjih dobsona. Zahvaljujući tome je direktor Stephan mogao da otkrije dosta toga - Stefanov kvintet, na primer, ali i 516 NGC objekata od čega 431 do tada potpuno nepoznatih (ostalih 85 su bili drugačije klasifikovani). Još jednu stvar je direktor pozajmio od Foucault-a, to je način razmišljanja kad je u pitanju interferometrija. Pokušao je da napravi dve maske na 80cm reflektoru i da tako interferometrijski izmeri ugaoni prečnik Sirijusa. Iz raznoraznih razloga nije uspeo u tome, mada je prečnik definisao kao "sigurno manji od 0.158 ugaonih sekundi" (precizno, nema šta - prava vrednost je 26x manja).
Između tih 516 objekata našla se i poprečna spiralna galaksija NGC2424 magnitude 12, ovde je vidimo pored zvezde osme magnitude. Dakle, Stephan je ovo otkrio i obeležio a Dreyer je preneo njegov opis, karakterističnog slenga za NGC katalog: "vrlo slaba, prilično mala, dosta razvučena, pomalo sjajnija u sredini, prošarana ali nerazlučena". Na osnovu spektroskopskog crvenog pomaka je izmereno kretanje od 3355 km/sec (3327 najnovija merenja) što bi dalo udaljenost od 155 miliona svetlosnih godina. Ako se tu uračunaju dimenzije (3.5x0.55 arcsec) onda ispada da je ova pljosnata spirala prečnika 160 hiljada svetlosnih godina. To je malo veće od Mlečnog Puta, a interesantno je kako tamošnji vanzemaljci vide našu galaksiju. Udaljenost od Mlečnog Puta je 20-30 stepeni, dakle za toliko je naša Galaksija u njihovim očima nagnuta: vidi se kompletna spiralna struktura Mlečnog Puta. Teško da se može odabrati bolji ugao za poziranje ako pitate kosmologe.
Malo realističniji snimak, samo rastegnut BW stack:
Primetno je da su zvezde porasle, ovo je iz razloga što obrada nije bila selektivna, odnosno zvezde nisu maskirane i sačuvane. Međutim, na ovom snimku se vidi još nešto:
Ovde se radi o galaksiji LEDA 21567 magnitude 16.5mag u B kanalu. Dotična galaksija prilično dominira u plavom i pomalo u zelenom kanalu, dok je u crvenom skoro i nema. Animacija kroz kanale:
U čemu je priroda ove čudne boje za jednu galaksiju? Možda nam prilazi velikom brzinom?
Odgovor daje spektroskop. Uprkos plavoj boji vidi se pomeranje linija koje nam daje crveni pomak 0.01745; što daje udaljavanje od 3204 km/sec. Plava boja, dakle, nije od približavanja već od nečeg drugog.
Sasvim je jasno da LEDA 21567 orbitira oko NGC2424 kao mala nepravilna satelitska galaksija. Njena struktura je iz nekog razloga gravitaciono poremećena što uzrokuje nastanak novih zvezda - ovo bi bilo jedno od logičnih objašnjenja.
Da vidimo dimenzije: izmerio sam sa snimka debljinu galaksije od 34.2" što u potpunosti odgovara publikovanim podacima; i prečnik od 205", to je 3.41 minut; i to se slaže. Prečnik satelitske galaksije je po dužoj osi 21 sekundu (dakle jeste patuljak, to je 30 hiljada s.g.) i jasno se vidi njen nepravilni oblik. Udaljenost između ove dve galaksije je 9.5 uglovnih minuta i to znači da je njihova najmanja moguća distanca (pod uslovom da su pod 90 stepeni u odnosu na nas) 434 hiljada svetlosnih godina. Ipak je to malo za gravitacioni zemljotres, premda nikad se ne zna, NGC2424 je veća od naše Galaksije za upola... Šanse da su pod 90 stepeni (tj da su podjednako udaljene) su takođe veoma male i statistički gledano, a njihova različita brzina z dodatno ukazuje na različite udaljenosti. Premda je merenje z pomalo neprecizno na tim distancama, možda imamo situaciju da LEDA rotira oko velike matične galaksije prema nama, obzirom da razlika u radijalnim brzinama iznosi svega 123 km/sec.
Staklo samo po sebi je postojalo još u doba faraona, samo nije bilo providno. Dobijalo se na genijalno prost način: odete... Ponovo na plažu, pomešate sodu (Na2CO3) i kvarcni pesak sa plaže (silicijum dioksid) i oko toga zapalite veliku vatru. Na oko 1000 C bi to trebalo da bude tečno mada već na 800 C može da se obrađuje, premda neće biti providno. Koga briga, faraoni su imali ogrlice od mutnozelenih staklenih perli. Kasnije je u Rimskom carstvu došlo do logičnog tehnološkog skoka gde se staklo topilo u pećima i sve je onda bilo lakše. Od tog stakla su se izrađivale razne posude na veoma genijalan način: pomoću cevi duvate u staklo i dobijete mehur. Onda se taj mehur ohladi i vi imate posudu.
Kinezi su u to vreme izmislili revolucionaran metod: sa jedne strane staklene pločice nanese se amalgam žive i srebra (zapravo svi amalgami su jedinjenja isključivo žive, ali da ne sitničarimo preterano). Onda se ta površina zagreva, živa ispari i mi dobijemo vrhunsko ogledalo. Zapravo, vrhunsko po tadašnjim parametrima, po današnjim bi to ogledalo bilo zeleno ili obojeno nekom drugom bojom pošto dobijanje potpuno providnog i bezbojnog stakla ostaje rezervisano za period između XVI i XVIII veka. I tako je ogledalo počelo da se proizvodi u velikim formatima, pre svega zahvaljujući amalgamu. Tridesetih godina XIX veka je nemački hemičar Justus von Liebig otkrio proces bezbolnog posrebrivanja staklenog ogledala i istorija astronomije je mogla da se okrene naopako.
Pre svega je sad postalo moguće praviti velika ogledala od stakla umesto od metala. To je upravo shvatio direktor Marsejske opservatorije Édouard Stephan negde polovinom XIX veka kad je pred sobom video čoveka koji je izmislio postupak pravljenja ogledala od stakla: bio je to Léon Foucault, čuveni naučnik sa svojim klatnom koje pokazuje rotaciju planete oko svoje ose na najočigledniji i najfascinantniji način. Klatno bi na polovima planete rotiralo pun krug za 24h dok bi se na ekvatoru klatilo uvek u istom pravcu. Mi smo negde između, obzirom da živimo u umerenim geografskim širinama (za Pariz rotacija klatna iznosi 32 sata, za Jagodinu 34). Osim toga, Foucault je bio poznat i po eksperimentima sa merenjem brzine svetlosti (promašio za 0.6%), polarizovanom svetlošću, žiroskopskim efektom, čak je smislio i test na bazi interferometrije koji se po njemu danas zove Foucault test - služi za brzo i jednostavno testiranje oblika ogledala teleskopa. Taj čovek je očigledno živeo, radio i razmišljao prilično ispred svog vremena.
Imajući njega pred sobom, direktor Stephan nije sumnjao u buduće rezultate. Malo je, doduše, strepeo od teškog karaktera svog supervizora, bivšeg direktora i takođe proslavljenog naučnika. U pitanju je bio Urbain Le Verrier, čovek koji je olovkom otkrio Neptun, ali i čovek koji je bio beskrajno težak za saradnju. Bilo kako bilo, mladi genije Foucault je učestvovao u pravljenju ogromnog reflektora sa staklenim ogledalom od 80cm što je za to vreme bio instrument koji svojom svetlosnom moći stoji više ili manje izjednačen sa 1.8m teleskopom erla Parsonsa. Ovo "više ili manje" zavisi samo od toga da li su erlovi kmetovi tog dana dobro glačali ogledalo ili ako padne rosa na isto; onda je "manje" izjednačen, odnosno francuski teleskop pobeđuje.
Stakleni reflektor je bio otkrovenje. Nije moralo da se ogledalo glača svaki dan, reflektivnost je bila odlična i u svakom smislu ovaj instrument je podsećao na naše današnje teleskope. Izuzev što je, naravno, bio mnogo veći od naših današnjih dobsona. Zahvaljujući tome je direktor Stephan mogao da otkrije dosta toga - Stefanov kvintet, na primer, ali i 516 NGC objekata od čega 431 do tada potpuno nepoznatih (ostalih 85 su bili drugačije klasifikovani). Još jednu stvar je direktor pozajmio od Foucault-a, to je način razmišljanja kad je u pitanju interferometrija. Pokušao je da napravi dve maske na 80cm reflektoru i da tako interferometrijski izmeri ugaoni prečnik Sirijusa. Iz raznoraznih razloga nije uspeo u tome, mada je prečnik definisao kao "sigurno manji od 0.158 ugaonih sekundi" (precizno, nema šta - prava vrednost je 26x manja).
Između tih 516 objekata našla se i poprečna spiralna galaksija NGC2424 magnitude 12, ovde je vidimo pored zvezde osme magnitude. Dakle, Stephan je ovo otkrio i obeležio a Dreyer je preneo njegov opis, karakterističnog slenga za NGC katalog: "vrlo slaba, prilično mala, dosta razvučena, pomalo sjajnija u sredini, prošarana ali nerazlučena". Na osnovu spektroskopskog crvenog pomaka je izmereno kretanje od 3355 km/sec (3327 najnovija merenja) što bi dalo udaljenost od 155 miliona svetlosnih godina. Ako se tu uračunaju dimenzije (3.5x0.55 arcsec) onda ispada da je ova pljosnata spirala prečnika 160 hiljada svetlosnih godina. To je malo veće od Mlečnog Puta, a interesantno je kako tamošnji vanzemaljci vide našu galaksiju. Udaljenost od Mlečnog Puta je 20-30 stepeni, dakle za toliko je naša Galaksija u njihovim očima nagnuta: vidi se kompletna spiralna struktura Mlečnog Puta. Teško da se može odabrati bolji ugao za poziranje ako pitate kosmologe.
Malo realističniji snimak, samo rastegnut BW stack:
Primetno je da su zvezde porasle, ovo je iz razloga što obrada nije bila selektivna, odnosno zvezde nisu maskirane i sačuvane. Međutim, na ovom snimku se vidi još nešto:
Ovde se radi o galaksiji LEDA 21567 magnitude 16.5mag u B kanalu. Dotična galaksija prilično dominira u plavom i pomalo u zelenom kanalu, dok je u crvenom skoro i nema. Animacija kroz kanale:
U čemu je priroda ove čudne boje za jednu galaksiju? Možda nam prilazi velikom brzinom?
Odgovor daje spektroskop. Uprkos plavoj boji vidi se pomeranje linija koje nam daje crveni pomak 0.01745; što daje udaljavanje od 3204 km/sec. Plava boja, dakle, nije od približavanja već od nečeg drugog.
Sasvim je jasno da LEDA 21567 orbitira oko NGC2424 kao mala nepravilna satelitska galaksija. Njena struktura je iz nekog razloga gravitaciono poremećena što uzrokuje nastanak novih zvezda - ovo bi bilo jedno od logičnih objašnjenja.
Da vidimo dimenzije: izmerio sam sa snimka debljinu galaksije od 34.2" što u potpunosti odgovara publikovanim podacima; i prečnik od 205", to je 3.41 minut; i to se slaže. Prečnik satelitske galaksije je po dužoj osi 21 sekundu (dakle jeste patuljak, to je 30 hiljada s.g.) i jasno se vidi njen nepravilni oblik. Udaljenost između ove dve galaksije je 9.5 uglovnih minuta i to znači da je njihova najmanja moguća distanca (pod uslovom da su pod 90 stepeni u odnosu na nas) 434 hiljada svetlosnih godina. Ipak je to malo za gravitacioni zemljotres, premda nikad se ne zna, NGC2424 je veća od naše Galaksije za upola... Šanse da su pod 90 stepeni (tj da su podjednako udaljene) su takođe veoma male i statistički gledano, a njihova različita brzina z dodatno ukazuje na različite udaljenosti. Premda je merenje z pomalo neprecizno na tim distancama, možda imamo situaciju da LEDA rotira oko velike matične galaksije prema nama, obzirom da razlika u radijalnim brzinama iznosi svega 123 km/sec.
Коментари
Постави коментар