VENERA IZNAD JEZERA
Zapravo naslov bi trebalo da glasi: Venera i Vlašići, Mesec, Hijade, Aldebaran, Rigel, Orion... Ali prva i osnovna pojava nebeskog tela u sumrak (ne računajući Mesec) koju homo sapiens pamti je Venera. Odnosno u našem narodu u prošlosti poznata kao Večernjača i Zornjača. A nismo mi nikakav balkanski primitivni izuzetak: i stari Grci i Rimljani su verovali da se radi o dva zasebna nebeska tela. Rimljani su, na primer, večernju zvezdu nazivali Vesper a jutarnju Lucifer. Čak i danas u Nemačkoj popodnevna užina se kaže "Vesperbrot", a katolička večernja služba "Vesper".
Zvezda u sredini kadra je Venera; zvezda slabijeg sjaja levo je Rigel. Ako pogledate iznad Rigela se naziru tri zvezdice - to je Orion.
Međutim, nisu svi bili poklonici stava da se radi o dve zvezde. Plinije, Pitagora i Ptolemej su tvrdili da se večernja i jutarnja zvezda zapravo javljaju kao manifestacije jednog nebeskog tela, stari Sumeri isto. Ptolemej je čak ispravno smestio orbitu tog tela zajedno sa Merkurom između nas i Sunca. To što je pogrešno smestio Zemlju u centar, o tome drugom prilikom. I kad smo već kod Merkura - on se trenutno nalazi sa suprotne strane Sunca u odnosu na Veneru. Tačnije, možemo ga videti ujutru kao sjajnu zvezdu neposredno pred izlazak Sunca. I ono što je kuriozitet je njihov prečnik: svaki, pa čak i najmanji teleskop na 50-100x će prikazati oblik planeta i njihov zapanjujuće sličan prečnik - obe su tu negde oko 10". Ali će razlika u njihovom obliku biti upadljiva: dok je Venera skoro puna (90%) Merkur je oštar srp obasjan nešto manje od jedne trećine svoje površine.
Čovek koji je ispravno postavio neke stvari na svoje mesto se zvao Galileo Galilej. U te stvari je nehotice spadala i dogma Katoličke crkve, pa je ostatak svog života proveo u kućnom pritvoru. Priča se da je imao uticajne prijatelje među nadbiskupima koji su mu spasili život, ali ono što je verovatnije je da je paranoja pape Urbana VIII dovela do suđenja. Uticaj inkvizicije na društvena zbivanja je još uvek postojao, ali je tadašnja Katolička crkva veću opasnost videla u protestantizmu nego u nekim tamo pretpostavkama jednog starca. To je kasnije i odnelo glavu Đordanu Brunu - povezanost sa protestantskim zemljama (živeo je u Nemačkoj i Engleskoj, između ostalog) a ne toliko napredne filozofske ideje. Na kraju krajeva, sve za šta je Bruno optužen (postojanje drugih svetova, postojanje života na njima, nepostojanje centralnog nebeskog tela oko kog se sve okreće) nije nešto što je njemu palo na pamet već je te ideje on pročitao u raznim filozofskim i mističnim pravcima (neoplatonizam, hermetizam, koncept reinkarnacije, raznorazne astrološke škole, itd). Osim toga, Bruno je bio i ekspert u oblasti tehnika upamćivanja - zbog čega je i direktno nastradao: jedan venecijanski plemić ga je pozvao u liberalnu Veneciju da ga uči tim naprednim tehnikama. Brunova iskrenost i plemićeva sklonost ka potkazivanju su zapečatili sudbinu ove živopisne ali pomalo naivne renesansne figure.
Međutim, teško da je sve to nešto značilo crkvi čija se dominacija u Evropi pojavom reformacije odjednom srušila za bezmalo 50%. Konzervativizam je ovde bio potpuno očekivan i predstavljao je način očuvanja papske države; suprotstavljanje tome je značilo sigurne posledice. Pa čak i ako su neke stvari u potpunosti očigledne, kao što je oblik planeta u Galilejevom durbinu.
Na sledećem snimku su obeleženi objekti koji se vide 45 minuta nakon zalaska Sunca. Zvezde su magnitude između nulte i prve; Venera je u tom momentu visoko 14 stepeni nad horizontom. Ovde se vidi koliko je ona zapravo sjajna u odnosu na ostatak neba.
Zapravo, Venera je toliko sjajna da se ponekad vidi i na dnevnom nebu. Njen sjaj ide od -5mag do -3.8mag, a u ovom slučaju je na minimumu, dakle -3.9mag. Toliko sjajan objekat može da se vidi danju, samo je bitan jedan preduslov: vrhunska transparencija odnosno odsustvo vlage u atmosferi. Drugim rečima, treba da bude jedan od onih retkih dana kad je nebo tamnoplavo u svim pravcima.
Edmund Halley je 1716. godine predvideo najveći Venerin sjaj, a tih dana je mnogo Londonaca lično posvedočilo da se Venera videla danju. Napoleon i Abraham Lincoln su takođe tvrdili da su videli Veneru danju ali je uvek bilo nekako uobičajeno da političari iznose neverovatne tvrdnje; neuobičajeno je da su Avicena (Persija, XI vek) i Ibn Bajjah (Andaluzija, XII vek) tvrdili da su golim okom videli tranzit Venere ispred Sunca. Doduše to jeste moguće ali je potreban jako oštar vid; pritom je arapin iz Španije tvrdio da je video dve tačkice, što će reći tranzit Venere i Merkura.
Ali nije Venera jedina bila ispred mene te večeri na nebu. Zapaženu ulogu je igrao i mlad Mesec (26%) koji je, igrom slučaja, upravo tad bio u perigeju. Perigej je tačka na njegovoj orbiti oko Zemlje gde je Mesec najbliži nama. Nebeska mehanika kaže da se perigej i apogej dešavaju po jednom mesečno, tako da ovo baš i nisu neke previše retke i čudesne pojave, ali kad se povežu sa punim Mesecem mogu da budu uzrok novinarske histerije i novoskovanih termina kao što je supermesec, hipermesec itd. Dakle, dvadesetog aprila (kad je ovo snimljeno) udaljenost do Meseca je iznosila 368 hiljada kilometara i sreća naša što se nijedan novinar nije dočepao tog podatka.
A kad Sunce malo potone iza horizonta, vidi se još ponešto. Ovde se vide Vlašići a u samom levom delu kadra i Hijade.
Interesantan je način kako je ustanovljeno da Venera ima atmosferu. Iako je postojanje atmosfere naslutio Lomonosov krajem XVIII veka, par godina nakon toga je nemački astronom Schröter zaista i detektovao istu. Venera je u njegovom teleskopu bila veoma tanak srp, ali su krajevi tog srpa ("rogovi" po Galileju) bili veoma produženi, mnogo više od 180 stepeni koliko najviše može lopta da bude osvetljena. Ovo je moguće samo pod uslovom da postoji rasejanje Sunčeve svetlosti u ogromnoj i gustoj atmosferi, a upravo to je i slučaj sa Venerom. Nešto kasnije je američki astronom Lyman posmatrao komletan krug oko Venere za vreme gornje konjunkcije i time je završena svaka polemika oko postojanja atmosfere.
Pitanje Venerine atmosfere je bilo bitno zbog određivanja trajanja dana na toj planeti. Pošto je vrh atmosfere odnosno more oblaka jedino što možemo optički videti na Veneri, niko nije bio u mogućnosti da sa sigurnošću odredi trajanje rotacije planete oko sopstvene ose. Čak ni spektroskopija početkom XX veka nije mogla da otkrije dužinu trajanja rotacije; tek je radar šezdesetih godina prošlog veka dao rezultate koji su bili malo začuđujući i u suprotnošću sa svim ostalim planetama.
Naime, Venera se okreće u obrnutom smeru od ostalih planeta. Njen retrogradni smer je odgovoran za skoro potpuno kružnu orbitu i loptasti oblik planete. Sideralni dan (zvezdani dan, odnosno period rotacije nebeskog svoda, tačnije neke proizvoljne fiksne zvezde) je čak duži u odnosu na venerijansku godinu: 243 prema 225 zemaljskih dana. A solarni dan (dan gledano u odnosu na položaj Sunca na nebu) je duplo kraći i traje 117 zemaljskih dana; ta situacija na prvi pogled deluje čudno i nestvarno ali je savršeno logična. Zamislimo venerijanskog astronoma koji prati rotaciju zvezda na noćnom nebu - nebo rotira jednom u 243 dana. Međutim Sunce za vreme venerijanskog dana pretrči nebo za duplo manje vremena, tačnije za 117/2=58 ipo naših dana. Dakle, venerijanci imaju priliku da vide kako se Sunce grubo rečeno kreće duplo brže po nebu u odnosu na sazvežđa.
Ali na Veneri nema astronoma. Da ih ima - presvisli bi od muke. Na Veneri oblaci uvek prekrivaju celo nebo.
Zvezda u sredini kadra je Venera; zvezda slabijeg sjaja levo je Rigel. Ako pogledate iznad Rigela se naziru tri zvezdice - to je Orion.
Međutim, nisu svi bili poklonici stava da se radi o dve zvezde. Plinije, Pitagora i Ptolemej su tvrdili da se večernja i jutarnja zvezda zapravo javljaju kao manifestacije jednog nebeskog tela, stari Sumeri isto. Ptolemej je čak ispravno smestio orbitu tog tela zajedno sa Merkurom između nas i Sunca. To što je pogrešno smestio Zemlju u centar, o tome drugom prilikom. I kad smo već kod Merkura - on se trenutno nalazi sa suprotne strane Sunca u odnosu na Veneru. Tačnije, možemo ga videti ujutru kao sjajnu zvezdu neposredno pred izlazak Sunca. I ono što je kuriozitet je njihov prečnik: svaki, pa čak i najmanji teleskop na 50-100x će prikazati oblik planeta i njihov zapanjujuće sličan prečnik - obe su tu negde oko 10". Ali će razlika u njihovom obliku biti upadljiva: dok je Venera skoro puna (90%) Merkur je oštar srp obasjan nešto manje od jedne trećine svoje površine.
Čovek koji je ispravno postavio neke stvari na svoje mesto se zvao Galileo Galilej. U te stvari je nehotice spadala i dogma Katoličke crkve, pa je ostatak svog života proveo u kućnom pritvoru. Priča se da je imao uticajne prijatelje među nadbiskupima koji su mu spasili život, ali ono što je verovatnije je da je paranoja pape Urbana VIII dovela do suđenja. Uticaj inkvizicije na društvena zbivanja je još uvek postojao, ali je tadašnja Katolička crkva veću opasnost videla u protestantizmu nego u nekim tamo pretpostavkama jednog starca. To je kasnije i odnelo glavu Đordanu Brunu - povezanost sa protestantskim zemljama (živeo je u Nemačkoj i Engleskoj, između ostalog) a ne toliko napredne filozofske ideje. Na kraju krajeva, sve za šta je Bruno optužen (postojanje drugih svetova, postojanje života na njima, nepostojanje centralnog nebeskog tela oko kog se sve okreće) nije nešto što je njemu palo na pamet već je te ideje on pročitao u raznim filozofskim i mističnim pravcima (neoplatonizam, hermetizam, koncept reinkarnacije, raznorazne astrološke škole, itd). Osim toga, Bruno je bio i ekspert u oblasti tehnika upamćivanja - zbog čega je i direktno nastradao: jedan venecijanski plemić ga je pozvao u liberalnu Veneciju da ga uči tim naprednim tehnikama. Brunova iskrenost i plemićeva sklonost ka potkazivanju su zapečatili sudbinu ove živopisne ali pomalo naivne renesansne figure.
Međutim, teško da je sve to nešto značilo crkvi čija se dominacija u Evropi pojavom reformacije odjednom srušila za bezmalo 50%. Konzervativizam je ovde bio potpuno očekivan i predstavljao je način očuvanja papske države; suprotstavljanje tome je značilo sigurne posledice. Pa čak i ako su neke stvari u potpunosti očigledne, kao što je oblik planeta u Galilejevom durbinu.
Na sledećem snimku su obeleženi objekti koji se vide 45 minuta nakon zalaska Sunca. Zvezde su magnitude između nulte i prve; Venera je u tom momentu visoko 14 stepeni nad horizontom. Ovde se vidi koliko je ona zapravo sjajna u odnosu na ostatak neba.
Zapravo, Venera je toliko sjajna da se ponekad vidi i na dnevnom nebu. Njen sjaj ide od -5mag do -3.8mag, a u ovom slučaju je na minimumu, dakle -3.9mag. Toliko sjajan objekat može da se vidi danju, samo je bitan jedan preduslov: vrhunska transparencija odnosno odsustvo vlage u atmosferi. Drugim rečima, treba da bude jedan od onih retkih dana kad je nebo tamnoplavo u svim pravcima.
Edmund Halley je 1716. godine predvideo najveći Venerin sjaj, a tih dana je mnogo Londonaca lično posvedočilo da se Venera videla danju. Napoleon i Abraham Lincoln su takođe tvrdili da su videli Veneru danju ali je uvek bilo nekako uobičajeno da političari iznose neverovatne tvrdnje; neuobičajeno je da su Avicena (Persija, XI vek) i Ibn Bajjah (Andaluzija, XII vek) tvrdili da su golim okom videli tranzit Venere ispred Sunca. Doduše to jeste moguće ali je potreban jako oštar vid; pritom je arapin iz Španije tvrdio da je video dve tačkice, što će reći tranzit Venere i Merkura.
Ali nije Venera jedina bila ispred mene te večeri na nebu. Zapaženu ulogu je igrao i mlad Mesec (26%) koji je, igrom slučaja, upravo tad bio u perigeju. Perigej je tačka na njegovoj orbiti oko Zemlje gde je Mesec najbliži nama. Nebeska mehanika kaže da se perigej i apogej dešavaju po jednom mesečno, tako da ovo baš i nisu neke previše retke i čudesne pojave, ali kad se povežu sa punim Mesecem mogu da budu uzrok novinarske histerije i novoskovanih termina kao što je supermesec, hipermesec itd. Dakle, dvadesetog aprila (kad je ovo snimljeno) udaljenost do Meseca je iznosila 368 hiljada kilometara i sreća naša što se nijedan novinar nije dočepao tog podatka.
A kad Sunce malo potone iza horizonta, vidi se još ponešto. Ovde se vide Vlašići a u samom levom delu kadra i Hijade.
Interesantan je način kako je ustanovljeno da Venera ima atmosferu. Iako je postojanje atmosfere naslutio Lomonosov krajem XVIII veka, par godina nakon toga je nemački astronom Schröter zaista i detektovao istu. Venera je u njegovom teleskopu bila veoma tanak srp, ali su krajevi tog srpa ("rogovi" po Galileju) bili veoma produženi, mnogo više od 180 stepeni koliko najviše može lopta da bude osvetljena. Ovo je moguće samo pod uslovom da postoji rasejanje Sunčeve svetlosti u ogromnoj i gustoj atmosferi, a upravo to je i slučaj sa Venerom. Nešto kasnije je američki astronom Lyman posmatrao komletan krug oko Venere za vreme gornje konjunkcije i time je završena svaka polemika oko postojanja atmosfere.
Pitanje Venerine atmosfere je bilo bitno zbog određivanja trajanja dana na toj planeti. Pošto je vrh atmosfere odnosno more oblaka jedino što možemo optički videti na Veneri, niko nije bio u mogućnosti da sa sigurnošću odredi trajanje rotacije planete oko sopstvene ose. Čak ni spektroskopija početkom XX veka nije mogla da otkrije dužinu trajanja rotacije; tek je radar šezdesetih godina prošlog veka dao rezultate koji su bili malo začuđujući i u suprotnošću sa svim ostalim planetama.
Naime, Venera se okreće u obrnutom smeru od ostalih planeta. Njen retrogradni smer je odgovoran za skoro potpuno kružnu orbitu i loptasti oblik planete. Sideralni dan (zvezdani dan, odnosno period rotacije nebeskog svoda, tačnije neke proizvoljne fiksne zvezde) je čak duži u odnosu na venerijansku godinu: 243 prema 225 zemaljskih dana. A solarni dan (dan gledano u odnosu na položaj Sunca na nebu) je duplo kraći i traje 117 zemaljskih dana; ta situacija na prvi pogled deluje čudno i nestvarno ali je savršeno logična. Zamislimo venerijanskog astronoma koji prati rotaciju zvezda na noćnom nebu - nebo rotira jednom u 243 dana. Međutim Sunce za vreme venerijanskog dana pretrči nebo za duplo manje vremena, tačnije za 117/2=58 ipo naših dana. Dakle, venerijanci imaju priliku da vide kako se Sunce grubo rečeno kreće duplo brže po nebu u odnosu na sazvežđa.
Ali na Veneri nema astronoma. Da ih ima - presvisli bi od muke. Na Veneri oblaci uvek prekrivaju celo nebo.
Коментари
Постави коментар