KONAČNO UFO!
Šta se može u astrofotografiji raditi kad je Mesec u fazi prve četvrti (50%)?
Može se snimati uskopojasnim filterima, ali ja nemam aparat i montažu koji bi se dobro ponašali u tim uslovima. Dakle, za mene je Mesec jednako opasan neprijatelj kao i oblaci. Ili noćna smena.
Zapravo, moguće je snimati sjajnija jata - otvorena i zatvorena, međutim bez insistiranja na nekim graničnim performansama. Mesec smanjuje graničnu magnitudu koju je moguće registrovati; nisam tačno upoređivao za koliko ali svakako primetno. Galaksije pod punim Mesecom su praktično nevidljive, osim sjajnih jezgara.
Mada ovo jato je itekako vidljivo. Radi se o M79, jednom od nekoliko globularnih jata koje je otkrio Pierre Méchain, Messier-ov prijatelj i kasniji direktor Pariske Opservatorije. Budući da su i Messier i Méchain bili u potrazi za kometama ovi nepokretni objekti su morali da budu sistematizovani budući da su samo smetali. Njegov najveći doprinos nauci, osim astronomskog, je bio i određivanje distance između Zemljinih polova i ekvatora - on je predložio da to bude deset miliona metara. Ono što mi sa sigurnošću znamo iz satelitskih merenja s početka XXI veka je da ta vrednost iznosi tačno 10 002 290 metara. Tačnije, Méchain je pogrešio za svega dva kilometra, a razlog je bio nepoznavanje tačnog oblika Zemlje (geoid) krajem XVIII veka.
Ovo jato je, zajedno sa još nekoliko okolnih zbijenih jata (NGC1851, NGC2298 i NGC2808) deo mnogo veće strukture koja je identifikovana tek nedavno. Deluje da je nešto prošlo i "posejalo" jata za sobom, raspadajući se. Tek 2002. godine je identifikovana struktura poznata kao Prsten Jednoroga; zvuči kao Tolkinovo delo ali se radi o nečem drugom: veliki potok zvezda koji okružuje našu Galaksiju - i to dva puta. Monoceros Ring sadrži ukupno oko 100 miliona solarnih masa, zasad nepoznat broj zvezda i globularnih jata. Time je prečnik Mlečnog Puta uvećan praktično duplo, uz još jedan kuriozitet: zvezde se ne nalaze samo skoncentrisane u jednom planu već više u obliku razbacanog haloa. Doduše to nije pravi halo već lagani trag razvlačenja nesrećne male galaksije; masa prstena i njegova gustina su beznačajne u odnosu na disk naše matične Galaksije.
Pravi krivac za nastanak ovog prstena je hipotetička patuljasta galaksija Canis Major Dwarf (CMa Dwarf). Možda i nije hipotetička: pre petnaestak godina u infracrvenom opsegu je otkriveno dosta crvenih giganata na jednom mestu. To zgušnjenje Mlečnog Puta vrlo lako može da bude jezgro progutane galaksije; nije do sada viđeno samo iz razloga što je sakriveno prašinom koju infracrvene kamere praktično preskaču. Zgušnjenje je po toj pretpostavci centar nekadašnje nepravilne galaksije od možda nekih milijardu zvezda - poređenja radi, Mlečni Put ima 200 puta više članica. Takođe, položaj dotičnog patuljka je takav da nam je čak bliži od galaktičkog centra. I jato koje je snimljeno je ostatak patuljaste galaksije, dakle, jato je praktično imigrant u našoj Galaksiji. Time se i objašnjava pomalo čudan položaj jata koje se nalazi na suprotnoj galaktičkoj hemisferi od velike većine drugih zbijenih jata.
Nepunih deset minuta je prečnik ovog zatvorenog jata. Prosečan sjaj je 12.6mag/arcsec (magnituda po kvadratnoj ugaonoj sekundi) što znači da ne spada u najsjajnija zatvorena jata. Messier je u svom opisu naveo, po svom običaju, "prelepu nebulu bez zvezda". Herschell je, s druge strane, prepoznao pravu prirodu objekta ("zvezdano jato globularne konstrukcije, i zasigurno ekstremno bogato"). Pod bogatim je verovatno podrazumevao gustinu, jato jeste jako zbijeno u svom centru - to će konstatovati svaki vizuelni osmatrač sa većim teleskopom. Smyth je kasnije (1835) dao još detaljniji opis koji se poklapa sa Herschell-ovim a njegov sin John Herschell će ostaviti klasični opis koji je kasnije Drayer samo prepisao za NGC katalog: "globularno jato, prilično veliko, ekstremno bogato, ekstremno kompresovano, dobro razlučeno".
Najsjajnija članica ovog jata meri magnitudu 13.1, što znači da bi teleskopi ispod 130mm za reflektore i 100mm za refraktore bili na teškim mukama da ovu zvezdu prikažu. Tačnije, ovo važi za idealne uslove a položaj ovog jata koje je dosta nisko kaže da ni veći teleskopi tu ne mogu nešto da se proslave. Za razbijanje jata na sastavne delove služi astrofotografija, a HBmag (prosečan sjaj horizontalne grane) je 16.2mag. Ovo je ujedno i vrednost na kojoj je statistički najveći broj članica ovog jata u potpunosti razlučen, pa se smatra da ako vaš teleskop može da prikaže tu magnitudu - vi ste jato razbili do samog jezgra. Usput, knjige starostavne kažu da vam za tako nešto treba reflektor od pola metra, uvećanje od preko 300x i objekat u zenitu, neka pustinja se podrazumeva... Neka hvala, astrofotografija je jeftiniji način da se pogleda u centar ovog jata.
I ne samo u centar.
Ovde se vidi označen položaj jedne jedine diskutabilno svetle kockice, i to bi trebalo da bude zvezda magnitude 18.73mag. Da sam još nategao snimak, videla bi se bolje u odnosu na šum iz okoline, ali bih želeo da poštedim osetljive ljude horor-scena. Dakle, pod ovim uslovima (nisko, mesečina) deluje neverovatno ali je moguće i to zabeležiti. Ambijentalna temperatura je bila između -5 i -10C tako da je bilo moguće maltretirati snimak maksimalno, imajući u vidu da je senzor ohlađen praktično isto koliko može leti neka dobra hlađena CCD kamera. Snimak je uvećan herojskih deset puta, sve vrvi od piksela ali dobro, ovo je samo u pokazne svrhe. Zvezda je kategorije blue straggler, odnosno u prevodu plava lutalica; kategorija zvezda čije je poreklo danas prava misterija. Drugim rečima, mlade, gigantske plave zvezde nikako ne pi trebale da postoje u zatvorenim jatima - a ipak ih itekako ima. O njima sam pisao ovde.
Međutim, da ne bude sve tako tragično i apstraktno - na ovim fotkama je moguće nešto i nadvosmisleno uočiti:
U jatu postoji i nekoliko promenljivih tipa RR Lyrae. Tačnije desetak, a na ovom snimku vidimo dve. Leva je magnitude 16.11mag a desna 16.05mag. Vidi se da je, bez obzira na mesečinu i ostalo, ovo veoma blizu neke praktične granice što se tiče neba, a to je logično jer mesečina prosto prebriše sve tamnije zvezde od nekih, da pretpostavim 16-17mag. Za nižu magnitudu od navedene detekcija je, kao što vidimo moguća ali uz velike dileme da li je nešto što je snimljeno šum ili zvezda.
Da vidimo šta se dalje vidi na snimcima. Evo prvog RAW-a, rastegnutog u monohromatskom modu da bi se jasnije videlo koješta sumnjivo u gornjem desnom uglu.
Isečak u 100% rezoluciji pokazuje pređeni put za 30sec:
Iz ovoga mogu mnogo toga da zaključim. Prvo i neosporno, da je ovo prvi put da vidim nešto na nebu a da ne znam šta je. To mi se i u poslu jako retko dešava, a na nebu dosad - nikad.
Drugo, misteriozni objekat ide ka pravcu istok-jugoistok; ovo se ne vidi iz jednog snimka ali kad se pogleda drugi, treći i svaki sledeći jasno sledi koji je pravac nepoznatog objekta. Zašto je ovo bitno - o tome kasnije.
Treće, ovaj objekat rotira pet puta u pola minuta odnosno deset puta u minuti. Ako je u pitanju minijaturni asteroid ili neki meteor, teško je da će razlika u magnitudi prilikom rotacije da bude ovako velika. Meteori koji su manji generalno imaju svakojake oblike, pa i veći objekti kao što su kometska jezgra (setite se 67P/Churyumov–Gerasimenko!) mogu da budu jako nepravilne stenčuge, ali ovde po meni se verovatnije radi o nečemu drugom. Reflektivne površine kao što su one kod komunikacionih satelita mogu dati prilikom rotacije ovolike razlike.
Četvrto, da vidimo brzinu kretanja. Imajući u vidu polje EOS-a na 150/750 (1.7x1.1 stepen) i dimenzije famozne crtice ispada da se objekat kreće 0.1333 stepeni odnosno 8 arcmin u minuti. To je 16 arcmin/min odnosno isto toliko ugaonih sekundi u sekundi. A takođe to je i 1350 minuta trajanja jednog obilaska oko Zemlje, što je 22.5 sati.
Ako uzmemo u obzir moguće greške prilikom mog merenja i raznorazna zaokruživanja, moguće je da se radi o trajanju orbite od 24h. To bi onda bila geostacionarna orbita i problem je rešen. Ukoliko pretpostavimo da sam sve tačno izmerio proističe da je ovaj objekt nešto niže od geostacionarne orbite, odnosno da se nalazi u geosinhronoj orbiti. Teorija o potrošenom komunikacionom satelitu drži vodu ako se pogleda poprilično nekontrolisana rotacija ovog tela. Međutim, na geostacionarnoj orbiti (GEO, približno 36 000km iznad mora) nema nikakvih čestica atmosfere koje bi igrale ulogu u usporenju satelita kao što je to slučaj sa niskom orbitom (LEO, 160km pa naviše). Tu postoje stvari koje utiču na položaj sastelita kao što su solarni vetar, Zemljine gravitacione anomalije, gravitacija Sunca, Meseca i planeta, itd.
Opkladio bih se sam sa sobom, da sam eventualno isključio praćenje na montaži - ova tačka bi stajala otprilike u mestu. Ali idemo dalje: visina ovog objekta nad južnim horizontom je 21.5 stepeni; kad se to ukalkuliše u odnosu na ekvator onda dolazimo do inklinacije od 22.5 stepeni (Jagodina je na oko 44 stepeni). To onda znači da ova tačkica nije na geostacionarnoj orbiti, budući da je geostacionarna orbita zapravo strogo iznad ekvatora. U slučaju da nije iznad ekvatora onda je putanja objekta geosinhrona; on se više-manje nalazi iznad jednog regiona ili kontinenta, opisujući osmice u toku perioda od 24h. Pošto se orbita groblja satelita nalazi 300km iznad geostacionarne, a ovo čudo se nalazi ispod - nije ni regularno parkiran stari satelit. Doduše, tek trećina starih i isluženih satelita je uspela da se popne na grobljansku orbitu 2005. godine (danas je taj rezultat mnogo bolji); razlog je činjenica da je za taj pokret potrebna tromesečna zaliha satelitskog goriva. I ispravni sistemi za upravljanje i visinsku kontrolu... Jedino pravac kretanja (kao jugoistoku) ukazuje da je ovo nekad bilo neko čudo tehnike koje je stajalo na geosinhronoj orbiti. S druge strane, geostacionarni sateliti su poređani nad ekvatorom kao na autoputu, razdvajanje ponekad bude toliko malo da se, gledano sa Zemlje, radi o par desetina ugaonih minuta. U praksi ovo odgovara distanci na orbiti od oko 70km; ovako nešto je moguće ukoliko se frekvencije transmitera i transpondera dovoljno razlikuju da ne bi došlo do mešanja.
Ako hoću dalje da kopam moram da imam tačan položaj dotičnog objekta. Ništa lakše: pogleda se vreme snimanja i položaj M79 ali... Meni vreme na aparatu nije tačno ažurirano, tako da to otpada. Ali da sam bio iole ažuran oko te sitnice mogao sam da jako precizno odredim položaj objekta, pa bi posao oko identifikacije bio lakši. Ali nikako i lak: trenutni položaj je samo jedan mogući aspekt - šta mi vredi visina od 21.5 stepeni nad horizontom (u ovom konkretnom slučaju) plus 44 ovdašnjih stepeni, što je ukupno 22.5 stepeni od ekvatora, kad neki geosinhroni satelit može biti u ko zna kom položaju na svojoj orbiti. Ovde imate spisak većeg dela geosinhronih i geostacionarnih satelita sa realtime prikazom položaja.
Dakle, zaključak je da je veoma teško reći šta je konkretno u pitanju - osim da je verovatno stari geosinhroni satelit sa nekontrolisanom rotacijom. Verovatnoća da je geostacionarni je nula budući da se nalazi relativno daleko od ekvatora.
Može se snimati uskopojasnim filterima, ali ja nemam aparat i montažu koji bi se dobro ponašali u tim uslovima. Dakle, za mene je Mesec jednako opasan neprijatelj kao i oblaci. Ili noćna smena.
Zapravo, moguće je snimati sjajnija jata - otvorena i zatvorena, međutim bez insistiranja na nekim graničnim performansama. Mesec smanjuje graničnu magnitudu koju je moguće registrovati; nisam tačno upoređivao za koliko ali svakako primetno. Galaksije pod punim Mesecom su praktično nevidljive, osim sjajnih jezgara.
Mada ovo jato je itekako vidljivo. Radi se o M79, jednom od nekoliko globularnih jata koje je otkrio Pierre Méchain, Messier-ov prijatelj i kasniji direktor Pariske Opservatorije. Budući da su i Messier i Méchain bili u potrazi za kometama ovi nepokretni objekti su morali da budu sistematizovani budući da su samo smetali. Njegov najveći doprinos nauci, osim astronomskog, je bio i određivanje distance između Zemljinih polova i ekvatora - on je predložio da to bude deset miliona metara. Ono što mi sa sigurnošću znamo iz satelitskih merenja s početka XXI veka je da ta vrednost iznosi tačno 10 002 290 metara. Tačnije, Méchain je pogrešio za svega dva kilometra, a razlog je bio nepoznavanje tačnog oblika Zemlje (geoid) krajem XVIII veka.
Ovo jato je, zajedno sa još nekoliko okolnih zbijenih jata (NGC1851, NGC2298 i NGC2808) deo mnogo veće strukture koja je identifikovana tek nedavno. Deluje da je nešto prošlo i "posejalo" jata za sobom, raspadajući se. Tek 2002. godine je identifikovana struktura poznata kao Prsten Jednoroga; zvuči kao Tolkinovo delo ali se radi o nečem drugom: veliki potok zvezda koji okružuje našu Galaksiju - i to dva puta. Monoceros Ring sadrži ukupno oko 100 miliona solarnih masa, zasad nepoznat broj zvezda i globularnih jata. Time je prečnik Mlečnog Puta uvećan praktično duplo, uz još jedan kuriozitet: zvezde se ne nalaze samo skoncentrisane u jednom planu već više u obliku razbacanog haloa. Doduše to nije pravi halo već lagani trag razvlačenja nesrećne male galaksije; masa prstena i njegova gustina su beznačajne u odnosu na disk naše matične Galaksije.
Pravi krivac za nastanak ovog prstena je hipotetička patuljasta galaksija Canis Major Dwarf (CMa Dwarf). Možda i nije hipotetička: pre petnaestak godina u infracrvenom opsegu je otkriveno dosta crvenih giganata na jednom mestu. To zgušnjenje Mlečnog Puta vrlo lako može da bude jezgro progutane galaksije; nije do sada viđeno samo iz razloga što je sakriveno prašinom koju infracrvene kamere praktično preskaču. Zgušnjenje je po toj pretpostavci centar nekadašnje nepravilne galaksije od možda nekih milijardu zvezda - poređenja radi, Mlečni Put ima 200 puta više članica. Takođe, položaj dotičnog patuljka je takav da nam je čak bliži od galaktičkog centra. I jato koje je snimljeno je ostatak patuljaste galaksije, dakle, jato je praktično imigrant u našoj Galaksiji. Time se i objašnjava pomalo čudan položaj jata koje se nalazi na suprotnoj galaktičkoj hemisferi od velike većine drugih zbijenih jata.
Nepunih deset minuta je prečnik ovog zatvorenog jata. Prosečan sjaj je 12.6mag/arcsec (magnituda po kvadratnoj ugaonoj sekundi) što znači da ne spada u najsjajnija zatvorena jata. Messier je u svom opisu naveo, po svom običaju, "prelepu nebulu bez zvezda". Herschell je, s druge strane, prepoznao pravu prirodu objekta ("zvezdano jato globularne konstrukcije, i zasigurno ekstremno bogato"). Pod bogatim je verovatno podrazumevao gustinu, jato jeste jako zbijeno u svom centru - to će konstatovati svaki vizuelni osmatrač sa većim teleskopom. Smyth je kasnije (1835) dao još detaljniji opis koji se poklapa sa Herschell-ovim a njegov sin John Herschell će ostaviti klasični opis koji je kasnije Drayer samo prepisao za NGC katalog: "globularno jato, prilično veliko, ekstremno bogato, ekstremno kompresovano, dobro razlučeno".
Najsjajnija članica ovog jata meri magnitudu 13.1, što znači da bi teleskopi ispod 130mm za reflektore i 100mm za refraktore bili na teškim mukama da ovu zvezdu prikažu. Tačnije, ovo važi za idealne uslove a položaj ovog jata koje je dosta nisko kaže da ni veći teleskopi tu ne mogu nešto da se proslave. Za razbijanje jata na sastavne delove služi astrofotografija, a HBmag (prosečan sjaj horizontalne grane) je 16.2mag. Ovo je ujedno i vrednost na kojoj je statistički najveći broj članica ovog jata u potpunosti razlučen, pa se smatra da ako vaš teleskop može da prikaže tu magnitudu - vi ste jato razbili do samog jezgra. Usput, knjige starostavne kažu da vam za tako nešto treba reflektor od pola metra, uvećanje od preko 300x i objekat u zenitu, neka pustinja se podrazumeva... Neka hvala, astrofotografija je jeftiniji način da se pogleda u centar ovog jata.
I ne samo u centar.
Ovde se vidi označen položaj jedne jedine diskutabilno svetle kockice, i to bi trebalo da bude zvezda magnitude 18.73mag. Da sam još nategao snimak, videla bi se bolje u odnosu na šum iz okoline, ali bih želeo da poštedim osetljive ljude horor-scena. Dakle, pod ovim uslovima (nisko, mesečina) deluje neverovatno ali je moguće i to zabeležiti. Ambijentalna temperatura je bila između -5 i -10C tako da je bilo moguće maltretirati snimak maksimalno, imajući u vidu da je senzor ohlađen praktično isto koliko može leti neka dobra hlađena CCD kamera. Snimak je uvećan herojskih deset puta, sve vrvi od piksela ali dobro, ovo je samo u pokazne svrhe. Zvezda je kategorije blue straggler, odnosno u prevodu plava lutalica; kategorija zvezda čije je poreklo danas prava misterija. Drugim rečima, mlade, gigantske plave zvezde nikako ne pi trebale da postoje u zatvorenim jatima - a ipak ih itekako ima. O njima sam pisao ovde.
Međutim, da ne bude sve tako tragično i apstraktno - na ovim fotkama je moguće nešto i nadvosmisleno uočiti:
U jatu postoji i nekoliko promenljivih tipa RR Lyrae. Tačnije desetak, a na ovom snimku vidimo dve. Leva je magnitude 16.11mag a desna 16.05mag. Vidi se da je, bez obzira na mesečinu i ostalo, ovo veoma blizu neke praktične granice što se tiče neba, a to je logično jer mesečina prosto prebriše sve tamnije zvezde od nekih, da pretpostavim 16-17mag. Za nižu magnitudu od navedene detekcija je, kao što vidimo moguća ali uz velike dileme da li je nešto što je snimljeno šum ili zvezda.
Da vidimo šta se dalje vidi na snimcima. Evo prvog RAW-a, rastegnutog u monohromatskom modu da bi se jasnije videlo koješta sumnjivo u gornjem desnom uglu.
Isečak u 100% rezoluciji pokazuje pređeni put za 30sec:
Iz ovoga mogu mnogo toga da zaključim. Prvo i neosporno, da je ovo prvi put da vidim nešto na nebu a da ne znam šta je. To mi se i u poslu jako retko dešava, a na nebu dosad - nikad.
Drugo, misteriozni objekat ide ka pravcu istok-jugoistok; ovo se ne vidi iz jednog snimka ali kad se pogleda drugi, treći i svaki sledeći jasno sledi koji je pravac nepoznatog objekta. Zašto je ovo bitno - o tome kasnije.
Treće, ovaj objekat rotira pet puta u pola minuta odnosno deset puta u minuti. Ako je u pitanju minijaturni asteroid ili neki meteor, teško je da će razlika u magnitudi prilikom rotacije da bude ovako velika. Meteori koji su manji generalno imaju svakojake oblike, pa i veći objekti kao što su kometska jezgra (setite se 67P/Churyumov–Gerasimenko!) mogu da budu jako nepravilne stenčuge, ali ovde po meni se verovatnije radi o nečemu drugom. Reflektivne površine kao što su one kod komunikacionih satelita mogu dati prilikom rotacije ovolike razlike.
Četvrto, da vidimo brzinu kretanja. Imajući u vidu polje EOS-a na 150/750 (1.7x1.1 stepen) i dimenzije famozne crtice ispada da se objekat kreće 0.1333 stepeni odnosno 8 arcmin u minuti. To je 16 arcmin/min odnosno isto toliko ugaonih sekundi u sekundi. A takođe to je i 1350 minuta trajanja jednog obilaska oko Zemlje, što je 22.5 sati.
Ako uzmemo u obzir moguće greške prilikom mog merenja i raznorazna zaokruživanja, moguće je da se radi o trajanju orbite od 24h. To bi onda bila geostacionarna orbita i problem je rešen. Ukoliko pretpostavimo da sam sve tačno izmerio proističe da je ovaj objekt nešto niže od geostacionarne orbite, odnosno da se nalazi u geosinhronoj orbiti. Teorija o potrošenom komunikacionom satelitu drži vodu ako se pogleda poprilično nekontrolisana rotacija ovog tela. Međutim, na geostacionarnoj orbiti (GEO, približno 36 000km iznad mora) nema nikakvih čestica atmosfere koje bi igrale ulogu u usporenju satelita kao što je to slučaj sa niskom orbitom (LEO, 160km pa naviše). Tu postoje stvari koje utiču na položaj sastelita kao što su solarni vetar, Zemljine gravitacione anomalije, gravitacija Sunca, Meseca i planeta, itd.
Opkladio bih se sam sa sobom, da sam eventualno isključio praćenje na montaži - ova tačka bi stajala otprilike u mestu. Ali idemo dalje: visina ovog objekta nad južnim horizontom je 21.5 stepeni; kad se to ukalkuliše u odnosu na ekvator onda dolazimo do inklinacije od 22.5 stepeni (Jagodina je na oko 44 stepeni). To onda znači da ova tačkica nije na geostacionarnoj orbiti, budući da je geostacionarna orbita zapravo strogo iznad ekvatora. U slučaju da nije iznad ekvatora onda je putanja objekta geosinhrona; on se više-manje nalazi iznad jednog regiona ili kontinenta, opisujući osmice u toku perioda od 24h. Pošto se orbita groblja satelita nalazi 300km iznad geostacionarne, a ovo čudo se nalazi ispod - nije ni regularno parkiran stari satelit. Doduše, tek trećina starih i isluženih satelita je uspela da se popne na grobljansku orbitu 2005. godine (danas je taj rezultat mnogo bolji); razlog je činjenica da je za taj pokret potrebna tromesečna zaliha satelitskog goriva. I ispravni sistemi za upravljanje i visinsku kontrolu... Jedino pravac kretanja (kao jugoistoku) ukazuje da je ovo nekad bilo neko čudo tehnike koje je stajalo na geosinhronoj orbiti. S druge strane, geostacionarni sateliti su poređani nad ekvatorom kao na autoputu, razdvajanje ponekad bude toliko malo da se, gledano sa Zemlje, radi o par desetina ugaonih minuta. U praksi ovo odgovara distanci na orbiti od oko 70km; ovako nešto je moguće ukoliko se frekvencije transmitera i transpondera dovoljno razlikuju da ne bi došlo do mešanja.
Ako hoću dalje da kopam moram da imam tačan položaj dotičnog objekta. Ništa lakše: pogleda se vreme snimanja i položaj M79 ali... Meni vreme na aparatu nije tačno ažurirano, tako da to otpada. Ali da sam bio iole ažuran oko te sitnice mogao sam da jako precizno odredim položaj objekta, pa bi posao oko identifikacije bio lakši. Ali nikako i lak: trenutni položaj je samo jedan mogući aspekt - šta mi vredi visina od 21.5 stepeni nad horizontom (u ovom konkretnom slučaju) plus 44 ovdašnjih stepeni, što je ukupno 22.5 stepeni od ekvatora, kad neki geosinhroni satelit može biti u ko zna kom položaju na svojoj orbiti. Ovde imate spisak većeg dela geosinhronih i geostacionarnih satelita sa realtime prikazom položaja.
Dakle, zaključak je da je veoma teško reći šta je konkretno u pitanju - osim da je verovatno stari geosinhroni satelit sa nekontrolisanom rotacijom. Verovatnoća da je geostacionarni je nula budući da se nalazi relativno daleko od ekvatora.
Коментари
Постави коментар