POTRAGA ZA KARIKATUROM
Retko ko nije čuo za Vešalicu (Coathanger, Cr 399). U pitanju je asterizam, odnosno nasumični raspored sjajnih zvezda a ne fizička grupa, tj otvoreno jato - ali to nije uvek bilo prihvaćeno.
Štaviše, persijski astronom Al Sufi je prvi primetio sumnjivu pojavu pre više od hiljadu godina. Nije to bilo ništa čudno, Arapi i Persijanci su bili dobri astronomi jer su morali da poznaju osnove navigacije noću kroz pustinju; u pitanju su bili karavani odnosno novac.
Kasnije je astronomija bila više-manje takođe državna stvar jer su brodovi u srednjem i novom veku imali još izraženije potrebe za preciznom navigacijom. Tako su države i bogati pojedinci ulagali u svoj posao, a jedan od njih je bio i sicilijanski vojvoda od Montechiar-a čiji je službenik, tačnije dvorski astronom, Hodierna, ponovo otkrio jato. Inače Hodierna je bio poznat po tome da je verovao da su sve nebeske izmaglice zapravo zvezdana jata, a za njihovo razlučivanje je potreban samo dovoljno jak teleskop. Prilično hrabra ali u suštini oštroumna konstatacija, imajući u vidu da je ovaj Galilejev savremenik koristio durbin sa uvećanjem od dvadesetak puta.
Početkom XX veka je američki astronom Brocchi napravio mapu regiona, a deceniju kasnije se ovo jato našlo u Colinder-ovom katalogu krupnih otvorenih zvezdanih jata kao Cr 399. Sedamdesetih godina istog veka su se pojavila prva mišljenja da nije reč o jatu već o slučajnom rasporedu zvezda, a satelit Hipparcos je kasnije potvrdio te sumnje.
Dakle, vešalica. Za odeću, ne za jelo.
Najlakše je ovaj skup zvezda naći tako što ćete dvogledom krenuti od Altaira (Orao) prema Vegi, i na prvoj trećini je Cr 399. Za snimanje sam koristio teleobjektiv Pentacon 200 na f7.5 i 12 snimka od po pola minuta izlaganja na ISO1600:
Ovaj objektiv ne spada u optičke Svete Gralove Varšavskog pakta, bez uvrede braćo Rusi i istočni Nemci, hromatska aberacija mu je prilično izražena. Moguće je da je i neki element malo decentriran a na ovom snimku se vide i fleksije, budući da je 40D sa gripom okačen na reflektor 150/750, zajedno sa teškim objektivom poprilično van ose i nije čudo da postoji fleksija. Za neupućene: zvezde gore levo su više izdužene nego u ostalim ćoškovima i to je siguran pokazatelj da je optički sklop "visio" i da nije sve bilo baš stabilno kao stena.
U obradi sam skidao ljubičasti i crveni oreol oko zvezda, a samim tim sam skinuo i dobar deo njihovih boja. Svakako možete zamisliti pogled kroz dvogled koji bi možda približno odgovarao ovom vidnom uglu.
Međutim, u blizini Vešalice se nalaze i neki interesantni regioni:
Isečci su invertovani da bi se lakše uočile slabije strukture. Na prvom isečku se vidi mala izmaglica, verovatno jato, a na drugom - ništa.
Teleskop otkriva da je u prvom slučaju zaista u pitanju jato:
Tri najsjajnije zvezde desno pripadaju Vešalici:
Otvoreno jato NGC6802 je, po nekima 5 minuta u prečniku a po nekima nešto preko tri. Razlika potiče od toga šta se smatra granicom, pošto jato nije loptasto već, kao i većina otvorenih jata, nepravilno. Osim toga, prečnik vizuelnog merenja i fotografije nose velike razlike.
Takođe jato ima ukupni sjaj 8.8mag i pedesetak članica od magnitude 14 do 18. Ovo takođe znači da će teško biti razlučiti pojedine članice jata u 150mm njutnu čak i pod veoma tamnim nebom. Srećom pa je pomoću DSLR-a tih pedesetak članica u tom istom 150mm teleskopu itekako moguće uhvatiti.
Ako ste primetili da je jato sastavljeno iz zvezda crvenkaste boje - čestitke, u pitanju je međuzvezdana ekstinkcija. To je pojava da međuzvezdana prašina apsorbuje svetlost udaljenih objekata koji kroz nju prolaze. Pritom postoje dve komponente, apsorpcija i rasejanje upadnog zraka, a sve je to jače izraženo za plavu boju nego za crvenu. To je potpuno isto kao kad zalazak Sunca bude obojen u crveno zbog prašine u atmosferi. Isto tako naša galaktička prašina ovo jato boji u crvenkasto.
Idemo na sledeći kadar, ovde i teleskop ne pokazuje ništa konkretno - stack od 25 snimka od po 30sec:
Snimak nije nešto posebno obrađen izuzev što je prebačen u monohromatski mod. Nakon agresivnog rastezanja dobija se ovo:
Osim dosta šuma vidljivo je i da postoji neko rasvetljenje oko centra kadra. To je Pal 10, jedno od najtežih globularnih jata za detektovanje:
Zvezda koju sam označio je magnitude 7.84. A unutar kruga se nalazi svega nekoliko zvezda koje su magnitude 14-17 a ispod 18mag, na granici šuma se nazire bar još par desetina. Jeste da treba i malo mašte, ali je jato definitivno tu. Razlog zašto se Palomar 10 ne vidi bolje nije ni teleskop, ni aparat, ni obrada. Razlog je jako loše nebo koje sam imao toga dana - nema Meseca ali nema ni Mlečnog Puta usled blede izmaglice. Ovakav scenario je sasvim sigurno znak da treba odustati od snimanja deep sky objekata, ali sam ja bio uporan, i eto rezultata. Zasigurno je moglo bolje.
Inače pedesetih godina se na Palomar opservatoriji otkrilo dosta objekata na fotografskim pločama prilikom sistematske pretrage nazvane Palomar Sky Survey. Tako su nastali Arpov i Abelov katalog a na isti način je sakupljena mala kolekcija vrlo bledih globularnih jata koja su do tada izmakla otkriću. Razloga je bilo više, u zavisnosti od slučaja: ili su jata sakrivena galaktičkom prašinom, ili su veoma daleko, ili su sastavljena iz veoma malog broja zvezda. Zajedničko svim Palomar jatima je, bez uvrede braćo Amerikanci, da izgledaju kao karikature globularnih jata. Svako od legendarnih imena astronomije se upisalo u poneko otkriće: Hubble, Baade, Arp, Abell, i skupilo se na kraju petnaestak jata. A sam te večeri našao da tražim verovatno najteže među njima.
Štaviše, persijski astronom Al Sufi je prvi primetio sumnjivu pojavu pre više od hiljadu godina. Nije to bilo ništa čudno, Arapi i Persijanci su bili dobri astronomi jer su morali da poznaju osnove navigacije noću kroz pustinju; u pitanju su bili karavani odnosno novac.
Kasnije je astronomija bila više-manje takođe državna stvar jer su brodovi u srednjem i novom veku imali još izraženije potrebe za preciznom navigacijom. Tako su države i bogati pojedinci ulagali u svoj posao, a jedan od njih je bio i sicilijanski vojvoda od Montechiar-a čiji je službenik, tačnije dvorski astronom, Hodierna, ponovo otkrio jato. Inače Hodierna je bio poznat po tome da je verovao da su sve nebeske izmaglice zapravo zvezdana jata, a za njihovo razlučivanje je potreban samo dovoljno jak teleskop. Prilično hrabra ali u suštini oštroumna konstatacija, imajući u vidu da je ovaj Galilejev savremenik koristio durbin sa uvećanjem od dvadesetak puta.
Početkom XX veka je američki astronom Brocchi napravio mapu regiona, a deceniju kasnije se ovo jato našlo u Colinder-ovom katalogu krupnih otvorenih zvezdanih jata kao Cr 399. Sedamdesetih godina istog veka su se pojavila prva mišljenja da nije reč o jatu već o slučajnom rasporedu zvezda, a satelit Hipparcos je kasnije potvrdio te sumnje.
Dakle, vešalica. Za odeću, ne za jelo.
Najlakše je ovaj skup zvezda naći tako što ćete dvogledom krenuti od Altaira (Orao) prema Vegi, i na prvoj trećini je Cr 399. Za snimanje sam koristio teleobjektiv Pentacon 200 na f7.5 i 12 snimka od po pola minuta izlaganja na ISO1600:
Ovaj objektiv ne spada u optičke Svete Gralove Varšavskog pakta, bez uvrede braćo Rusi i istočni Nemci, hromatska aberacija mu je prilično izražena. Moguće je da je i neki element malo decentriran a na ovom snimku se vide i fleksije, budući da je 40D sa gripom okačen na reflektor 150/750, zajedno sa teškim objektivom poprilično van ose i nije čudo da postoji fleksija. Za neupućene: zvezde gore levo su više izdužene nego u ostalim ćoškovima i to je siguran pokazatelj da je optički sklop "visio" i da nije sve bilo baš stabilno kao stena.
U obradi sam skidao ljubičasti i crveni oreol oko zvezda, a samim tim sam skinuo i dobar deo njihovih boja. Svakako možete zamisliti pogled kroz dvogled koji bi možda približno odgovarao ovom vidnom uglu.
Međutim, u blizini Vešalice se nalaze i neki interesantni regioni:
Isečci su invertovani da bi se lakše uočile slabije strukture. Na prvom isečku se vidi mala izmaglica, verovatno jato, a na drugom - ništa.
Teleskop otkriva da je u prvom slučaju zaista u pitanju jato:
Tri najsjajnije zvezde desno pripadaju Vešalici:
Otvoreno jato NGC6802 je, po nekima 5 minuta u prečniku a po nekima nešto preko tri. Razlika potiče od toga šta se smatra granicom, pošto jato nije loptasto već, kao i većina otvorenih jata, nepravilno. Osim toga, prečnik vizuelnog merenja i fotografije nose velike razlike.
Takođe jato ima ukupni sjaj 8.8mag i pedesetak članica od magnitude 14 do 18. Ovo takođe znači da će teško biti razlučiti pojedine članice jata u 150mm njutnu čak i pod veoma tamnim nebom. Srećom pa je pomoću DSLR-a tih pedesetak članica u tom istom 150mm teleskopu itekako moguće uhvatiti.
Ako ste primetili da je jato sastavljeno iz zvezda crvenkaste boje - čestitke, u pitanju je međuzvezdana ekstinkcija. To je pojava da međuzvezdana prašina apsorbuje svetlost udaljenih objekata koji kroz nju prolaze. Pritom postoje dve komponente, apsorpcija i rasejanje upadnog zraka, a sve je to jače izraženo za plavu boju nego za crvenu. To je potpuno isto kao kad zalazak Sunca bude obojen u crveno zbog prašine u atmosferi. Isto tako naša galaktička prašina ovo jato boji u crvenkasto.
Idemo na sledeći kadar, ovde i teleskop ne pokazuje ništa konkretno - stack od 25 snimka od po 30sec:
Snimak nije nešto posebno obrađen izuzev što je prebačen u monohromatski mod. Nakon agresivnog rastezanja dobija se ovo:
Osim dosta šuma vidljivo je i da postoji neko rasvetljenje oko centra kadra. To je Pal 10, jedno od najtežih globularnih jata za detektovanje:
Zvezda koju sam označio je magnitude 7.84. A unutar kruga se nalazi svega nekoliko zvezda koje su magnitude 14-17 a ispod 18mag, na granici šuma se nazire bar još par desetina. Jeste da treba i malo mašte, ali je jato definitivno tu. Razlog zašto se Palomar 10 ne vidi bolje nije ni teleskop, ni aparat, ni obrada. Razlog je jako loše nebo koje sam imao toga dana - nema Meseca ali nema ni Mlečnog Puta usled blede izmaglice. Ovakav scenario je sasvim sigurno znak da treba odustati od snimanja deep sky objekata, ali sam ja bio uporan, i eto rezultata. Zasigurno je moglo bolje.
Inače pedesetih godina se na Palomar opservatoriji otkrilo dosta objekata na fotografskim pločama prilikom sistematske pretrage nazvane Palomar Sky Survey. Tako su nastali Arpov i Abelov katalog a na isti način je sakupljena mala kolekcija vrlo bledih globularnih jata koja su do tada izmakla otkriću. Razloga je bilo više, u zavisnosti od slučaja: ili su jata sakrivena galaktičkom prašinom, ili su veoma daleko, ili su sastavljena iz veoma malog broja zvezda. Zajedničko svim Palomar jatima je, bez uvrede braćo Amerikanci, da izgledaju kao karikature globularnih jata. Svako od legendarnih imena astronomije se upisalo u poneko otkriće: Hubble, Baade, Arp, Abell, i skupilo se na kraju petnaestak jata. A sam te večeri našao da tražim verovatno najteže među njima.
Коментари
Постави коментар