NEBO IZNAD STAROG RUDNIKA
Ako pogledate neku od mapa svetlosnog zagađenja, evo recimo ovu ili možda ovu, videćete da istočno od Jagodine, odnosno između Jagodine i Bora postoji velika tamna oblast. To je većim delom praktično nenaseljeno područje koje se poklapa sa planinskim regionom Južnog Kučaja.
Retkost je naći danas u Evropi tamno nebo a i lokaciju za opservatoriju. Premda je nebo Južnog Kučaja veoma tamno, zahvaljujući između ostalog i nadmorskoj visini od prosečno 700-1000mnv, postoji tu par problema.
Prvi je nepostojanje infrastrukture. Ne možete otići tek tako u nenastanjene predele recimo Vinatovače, jedne od zvanično par preostalih netaknutih prašuma na prostoru Evrope, i napraviti opservatoriju. Prvo bi vam trebao verovatno helikopter ili u najmanju ruku ZIL a drugo - nema ni struje.
Drugi, mnogo veći problem za astronomiju je seeing koji je ovde relativno loš u odnosu na druge predele sa istom nadmorskom visinom. Južni Kučaj nije ravna visoravan već pre svega skup brda i dolina preko kojih visinski vetrovi ne struje pravilno (laminarno) već više ili manje turbulentno. Dodajte tu činjenicu da se upravo u predelu Južnog Kučaja nalazi prirodna barijera, odnosno brana koju zapljuskuju severoistočni vetrovi - eto zašto je turbulencija ovde više pravilo nego izuzetak. Svaka pojava polja visokog pritiska istočno, npr iznad Ukrajine ili Rumunije daje košavu koja se preko ovog regiona preliva na cetralnu Srbiju.
Koga interesuje prelepa priroda, ovde neće ostati razočaran.
Neću da vam nabrajam atrakcije ovih predela, pošto toga na netu ima sasvim dovoljno, samo jedna priča o jednom malom mestu kroz koje smo prošli. Reč je o Ravnoj Reci.
Polovinom XIX veka su seljaci znali za "nezdravi kamen" koji burno reaguje kad se baci u vatru. Bilo ga je najviše u okolini Senja, po okolnim bukovim šumama - bukvalno na površini. Kamen k'o kamen, na površini siv i ništa posebno. Ali je tadašnja Kraljevina Srbija prilično oskudevala u uglju za novosagrađene industrijske kapacitete, tako da je do početka XX veka u ovim predelima niklo nekoliko rudnika uglja, što privatnih, što državnih. Zatim je sledila železnica.
U Ravnoj Reci se nalazio, danas napušten, ulaz u jedan od kopova i to je bila i krajnja destinacija i cilj vozova koji su svakodnevno saobraćali.
Pogled na zalazeći Sirijus iz rudarske prestonice Srbije - Ravne Reke: 8x30sec, ISO500, objektiv 50mm i blenda 8. Samo jedna opaska: kad se snima u sumrak onda treba veoma precizno odmeriti ekspoziciju. Iz minuta u minut svetlosti ima sve manje i to se veoma upadljivo kasnije vidi u obradi.
Ako ćemo iskreno, ovakvo nebo daje milion mogućnosti ali u sumrak loviti objekte kao što su otvorena jata malo je isuviše. Međutim ipak se na ovom 100% kropu nazire M41, veliko otvoreno jato prečnika 38 minuta, sa nekih 150 članica ispod 13mag. To bi onda značilo da se tih 150 članica vidi vizuelno u nekom prosečnom amaterskom teleskopu.
Dobro, malo je nategnut kontrast... Ali ovo sam snimio upravo zato što u proleće zimski Mlečni Put veoma brzo nestaje iz vidokruga, iz dana u dan ustupa mesto letnjim sazvežđima. Obrnuto je sa letnjim Mlečnim Putem koga još dugo možemo gledati posle zalaska Sunca na jesenjem nebu.
Pored puta koji je prosečen kroz nekakve brežuljke može se videti geološki presek. I upravo tu se lako uočavaju tanki slojevi treseta i uglja, izmešani sa rečnim stenama. A na vrhu je mala borova šumica koja naprosto čeka da propadne u ambis.
20x30sec, ISO800, f7.1.
Ovde vidimo levo Kapelu, najsjajniju zvezdu u sazvežđu Kočijaša (Auriga). Inače Kapela je višestruki sistem, tačnije sastavljena je iz dva para zvezda. Prvi (svetliji) par čine dva žut giganta mase od po dve ipo Sunčeve i prečnika koji su 12x i 9x veći od Sunca.
Verovatno će se sad neko pitati kakvi su to giganti kad je prečnik 12 puta veći od Sunca a masa samo 2.5 puta... Odgovor je da su giganti generalno zvezde velikog prečnika i male gustine, nešto kao oblaci vrelog jonizovanog gasa. Ne mora gigant da bude velike mase, kriterijum je ovde prečnik zvezde - čak giganti generalno imaju mali sjaj po jedinici površine.
Oba giganta spadaju u G klasu zvezda i oba imaju zlatnožutu boju. Nalaze se 0.7 AU (astronomskih jedinica) udaljeni jedan od drugog - to je distanca Venere od Sunca. Svi posmatrači od Ptolemeja do XIX veka su navodili da je Kapela crvena zvezda, mada je mi danas klasifikujemo kao žutu - a i spektroskop kaže da je žuta. Razlika je u tome što, vidite i sami sa slike, ovakva zvezda na plavom nebu čini upadljiv kontrast pa je iluzija oko boje naprosto prirodna.
Interesantno je da je ceo sistem otkriven na taj način što je 1899g na Lick opservatoriji Kapela snimana spektroskopom. Tako je prvo zaključeno da je u pitanju dvojna zvezda (tzv spektroskopski dvojna) jer se vide dva zvezdana spektra superponirana jedan preko drugog. Na osnovu pomeranja jednog od tih spektara ka plavom i crvenom delu zaključeno je da giganti obilaze oko zajedničkog centra mase za 104 dana. Vrlo brzo su mnogi pokušali da vizuelno razdvoje ove zvezde ali to ni do danas nije bilo moguće; jedini način preciznog snimanja je ostala interferometrija kojoj dugujemo za precizne elemente putanje kojima danas raspolažemo.
Drugi par čine dva crvena patuljka na udaljenosti od 10 hiljada astronomskih jedinica. Njihov obilazak je do sada samo delimično registrovan budući da im je period orbitiranja procenjen na oko 400 godina.
I na kraju imamo pogled na napušteni rudnik koji sam malo dodatno osvetlio (light painting).
Spojeno je 6 snimaka po pola minuta, dakle 3 minuta sam imao da obiđem zgradu po mrklom mraku i osvetlim taman onoliko koliko je potrebno. Moram da priznam da to baš i nije bilo lako i bezbedno jer se u sredini zgrade nalazi otvor bezdana dubok minimum 100m, rekao bih na osnovu kamena koji sam bacio. Pogađate, tu nema nikakve ograde.
A za slučaj da niste znali - ugalj se klasifikuje kao vrsta sedimentne stene. Novije teorije kažu da za nastanak uglja možda nisu potrebni milioni godina kao što se do sada mislilo. Osim drveta potrebna je voda temperature stotinak stepeni Celzijusa, i izvesna vrsta gline. To su preduslovi da se drvo ovim putem ne bi zapalilo.
Postupak može proizvesti značajne količine uglja za enormno kratko vreme, bukvalno za nekoliko sati ili dana. Pogađate, za sve ovo su potrebni preduslovi jedne kataklizme.
Vulkani jedino mogu da stvore ovakve uslove. Imate ogromne šume koje tonu u jezero, voda se zagreva a glina omogućuje anaerobne uslove... Obzirom da su vulkani timočkog regiona u tercijaru imali upravo te osobine, može se zaključiti da su ponavljane erupcije bile odgovorne za nastanak ovih naslaga uglja basenu Južnog Kučaja. Tadašnji vulkani su bili prilično veliki, tzv stratovulkani, sastavljeni iz mnogo slojeva nastalih iz sukcesivnih erupcija. Naravno da su i mnoge erupcije bile kataklizmičkog tipa, poput Mon Pelea, upravo iz razloga što je lava bila bogata gasovima - i eto odakle uglja.
Još nešto: iznad Bora se pre stotinak godina nekoliko stotina metara uzdizao prilično očuvan stratovulkan Tilva Roš. Danas je upravo na tom mestu isto toliko dubok krater površinskog kopa.
I samo da ilustrujem koliko je bilo tamno nebo iznad Ravne Reke - evo pojedinačne fotke od 30sec, rastegnute i osvetljene u obradi poprilično, na kojoj se vidi koliko se ništa ne vidi:
Retkost je naći danas u Evropi tamno nebo a i lokaciju za opservatoriju. Premda je nebo Južnog Kučaja veoma tamno, zahvaljujući između ostalog i nadmorskoj visini od prosečno 700-1000mnv, postoji tu par problema.
Prvi je nepostojanje infrastrukture. Ne možete otići tek tako u nenastanjene predele recimo Vinatovače, jedne od zvanično par preostalih netaknutih prašuma na prostoru Evrope, i napraviti opservatoriju. Prvo bi vam trebao verovatno helikopter ili u najmanju ruku ZIL a drugo - nema ni struje.
Drugi, mnogo veći problem za astronomiju je seeing koji je ovde relativno loš u odnosu na druge predele sa istom nadmorskom visinom. Južni Kučaj nije ravna visoravan već pre svega skup brda i dolina preko kojih visinski vetrovi ne struje pravilno (laminarno) već više ili manje turbulentno. Dodajte tu činjenicu da se upravo u predelu Južnog Kučaja nalazi prirodna barijera, odnosno brana koju zapljuskuju severoistočni vetrovi - eto zašto je turbulencija ovde više pravilo nego izuzetak. Svaka pojava polja visokog pritiska istočno, npr iznad Ukrajine ili Rumunije daje košavu koja se preko ovog regiona preliva na cetralnu Srbiju.
Koga interesuje prelepa priroda, ovde neće ostati razočaran.
Neću da vam nabrajam atrakcije ovih predela, pošto toga na netu ima sasvim dovoljno, samo jedna priča o jednom malom mestu kroz koje smo prošli. Reč je o Ravnoj Reci.
Polovinom XIX veka su seljaci znali za "nezdravi kamen" koji burno reaguje kad se baci u vatru. Bilo ga je najviše u okolini Senja, po okolnim bukovim šumama - bukvalno na površini. Kamen k'o kamen, na površini siv i ništa posebno. Ali je tadašnja Kraljevina Srbija prilično oskudevala u uglju za novosagrađene industrijske kapacitete, tako da je do početka XX veka u ovim predelima niklo nekoliko rudnika uglja, što privatnih, što državnih. Zatim je sledila železnica.
U Ravnoj Reci se nalazio, danas napušten, ulaz u jedan od kopova i to je bila i krajnja destinacija i cilj vozova koji su svakodnevno saobraćali.
Pogled na zalazeći Sirijus iz rudarske prestonice Srbije - Ravne Reke: 8x30sec, ISO500, objektiv 50mm i blenda 8. Samo jedna opaska: kad se snima u sumrak onda treba veoma precizno odmeriti ekspoziciju. Iz minuta u minut svetlosti ima sve manje i to se veoma upadljivo kasnije vidi u obradi.
Ako ćemo iskreno, ovakvo nebo daje milion mogućnosti ali u sumrak loviti objekte kao što su otvorena jata malo je isuviše. Međutim ipak se na ovom 100% kropu nazire M41, veliko otvoreno jato prečnika 38 minuta, sa nekih 150 članica ispod 13mag. To bi onda značilo da se tih 150 članica vidi vizuelno u nekom prosečnom amaterskom teleskopu.
Dobro, malo je nategnut kontrast... Ali ovo sam snimio upravo zato što u proleće zimski Mlečni Put veoma brzo nestaje iz vidokruga, iz dana u dan ustupa mesto letnjim sazvežđima. Obrnuto je sa letnjim Mlečnim Putem koga još dugo možemo gledati posle zalaska Sunca na jesenjem nebu.
Pored puta koji je prosečen kroz nekakve brežuljke može se videti geološki presek. I upravo tu se lako uočavaju tanki slojevi treseta i uglja, izmešani sa rečnim stenama. A na vrhu je mala borova šumica koja naprosto čeka da propadne u ambis.
20x30sec, ISO800, f7.1.
Ovde vidimo levo Kapelu, najsjajniju zvezdu u sazvežđu Kočijaša (Auriga). Inače Kapela je višestruki sistem, tačnije sastavljena je iz dva para zvezda. Prvi (svetliji) par čine dva žut giganta mase od po dve ipo Sunčeve i prečnika koji su 12x i 9x veći od Sunca.
Verovatno će se sad neko pitati kakvi su to giganti kad je prečnik 12 puta veći od Sunca a masa samo 2.5 puta... Odgovor je da su giganti generalno zvezde velikog prečnika i male gustine, nešto kao oblaci vrelog jonizovanog gasa. Ne mora gigant da bude velike mase, kriterijum je ovde prečnik zvezde - čak giganti generalno imaju mali sjaj po jedinici površine.
Oba giganta spadaju u G klasu zvezda i oba imaju zlatnožutu boju. Nalaze se 0.7 AU (astronomskih jedinica) udaljeni jedan od drugog - to je distanca Venere od Sunca. Svi posmatrači od Ptolemeja do XIX veka su navodili da je Kapela crvena zvezda, mada je mi danas klasifikujemo kao žutu - a i spektroskop kaže da je žuta. Razlika je u tome što, vidite i sami sa slike, ovakva zvezda na plavom nebu čini upadljiv kontrast pa je iluzija oko boje naprosto prirodna.
Interesantno je da je ceo sistem otkriven na taj način što je 1899g na Lick opservatoriji Kapela snimana spektroskopom. Tako je prvo zaključeno da je u pitanju dvojna zvezda (tzv spektroskopski dvojna) jer se vide dva zvezdana spektra superponirana jedan preko drugog. Na osnovu pomeranja jednog od tih spektara ka plavom i crvenom delu zaključeno je da giganti obilaze oko zajedničkog centra mase za 104 dana. Vrlo brzo su mnogi pokušali da vizuelno razdvoje ove zvezde ali to ni do danas nije bilo moguće; jedini način preciznog snimanja je ostala interferometrija kojoj dugujemo za precizne elemente putanje kojima danas raspolažemo.
Drugi par čine dva crvena patuljka na udaljenosti od 10 hiljada astronomskih jedinica. Njihov obilazak je do sada samo delimično registrovan budući da im je period orbitiranja procenjen na oko 400 godina.
I na kraju imamo pogled na napušteni rudnik koji sam malo dodatno osvetlio (light painting).
Spojeno je 6 snimaka po pola minuta, dakle 3 minuta sam imao da obiđem zgradu po mrklom mraku i osvetlim taman onoliko koliko je potrebno. Moram da priznam da to baš i nije bilo lako i bezbedno jer se u sredini zgrade nalazi otvor bezdana dubok minimum 100m, rekao bih na osnovu kamena koji sam bacio. Pogađate, tu nema nikakve ograde.
A za slučaj da niste znali - ugalj se klasifikuje kao vrsta sedimentne stene. Novije teorije kažu da za nastanak uglja možda nisu potrebni milioni godina kao što se do sada mislilo. Osim drveta potrebna je voda temperature stotinak stepeni Celzijusa, i izvesna vrsta gline. To su preduslovi da se drvo ovim putem ne bi zapalilo.
Postupak može proizvesti značajne količine uglja za enormno kratko vreme, bukvalno za nekoliko sati ili dana. Pogađate, za sve ovo su potrebni preduslovi jedne kataklizme.
Vulkani jedino mogu da stvore ovakve uslove. Imate ogromne šume koje tonu u jezero, voda se zagreva a glina omogućuje anaerobne uslove... Obzirom da su vulkani timočkog regiona u tercijaru imali upravo te osobine, može se zaključiti da su ponavljane erupcije bile odgovorne za nastanak ovih naslaga uglja basenu Južnog Kučaja. Tadašnji vulkani su bili prilično veliki, tzv stratovulkani, sastavljeni iz mnogo slojeva nastalih iz sukcesivnih erupcija. Naravno da su i mnoge erupcije bile kataklizmičkog tipa, poput Mon Pelea, upravo iz razloga što je lava bila bogata gasovima - i eto odakle uglja.
Još nešto: iznad Bora se pre stotinak godina nekoliko stotina metara uzdizao prilično očuvan stratovulkan Tilva Roš. Danas je upravo na tom mestu isto toliko dubok krater površinskog kopa.
I samo da ilustrujem koliko je bilo tamno nebo iznad Ravne Reke - evo pojedinačne fotke od 30sec, rastegnute i osvetljene u obradi poprilično, na kojoj se vidi koliko se ništa ne vidi:
Коментари
Постави коментар