ODLAZEĆA KOMETA I KAZNA VEŠTICE
Jedna od najslikanijih skorašnjih kometa, C/2014 Q2 Lovejoy, lagano napušta ravan Sunčevog sistema. Perihel (najbliža tačka na putanji u odnosu na Sunce) je bio krajem januara i ako pogledamo situaciju polovinom aprila kad je ovo snimljeno videćemo ovu prelepu kometicu u sazvežđu Kasiopeje. Zašto opet nju, pitaćete; zato što se godinama (decenijama!) nije desilo da nam naiđe ovako sjajna kometa i da pritom bude locirana u tamnom delu neba - a ne tik pored Sunca.
Pošto je oko 23h Kasiopeja relativno nisko na severnom nebu, tranzitira što bi se reklo, zaključio sam da možda to može da se uklopi sa nekim pejzažom. U ovom slučaju sam pronašao horor scenu; na rubu šume napuštenu prastaru kolibu i gomilu lisica i šakala koji su se čuli kako trčkaraju po okolini. Odlično.
Pošto obavezno mora da mi se desi neki maler, ovog puta je to bila priroda fotoaparata. Budući da mi je 40d na popravci uzeo sam 20d i Tamron 17-50 i otišao u mrak; potpuno sam zaboravio kakva je patnja fokusirati sa starim 20d. Aparat nema live view; ekran je veoma mali, odziv spor a tražilo sasvim prosečno, tačnije nedovoljno i za kadriranje a kamoli fokusiranje noću.
I šta je maler ovde; pa maler je što sam loše fokusirao i što je nebo nekako blizu fokusa ali zemlja svakako nije ni blizu. Razlog: moja opuštenost. Tamron 17-50 nonVC nije parfokalan objektiv a to znači da fokus nije na istom mestu za sve žižne daljine. Drugim rečima ako fokusirate na 17mm i zumirate na 50mm bićete van fokusa; za svaku žižnu daljinu treba iznova fokusirati.
Dobro, ako ćemo iskreno, to i nije mana opreme. Mnogi vrhunski objektivi takođe nisu parfokalni celim rasponom, mada postoje i ono koji to jesu. Trebalo je samo ponovo naći fokus na 31mm, što ja nisam uradio, fala_doviđenja.
Svih 38 poluminutnih ekspozicija je upotrebljeno za nebo, to znači da je ukupno vreme izlaganja 19min. Blenda 2.8, žižna daljina 31mm, ISO1600.
U obradi nebo je rađeno u DSS-u a zemlja (takođe stekirani svi frejmovi) u PS-u. Nakon toga je sve to dosta pipavo uklopljeno i nalepljeno; bilo je dosta posla oko pogađanja boje i svetline ovih celina. Naprosto oba ova programa na potpuno drugačije načine kalibrišu boje bez obzira što su im ulazni fajlovi potpuno isti RAW-ovi. Pipavo ali nagrada je tu: namučite se i na kraju dobijete pejzaž sa tripoda i gore dvadeset minuta ekspozicije.
U uokvirenom delu se vidi mala kometica čiji je kontrast dodatno pojačan da bi se izolovala iz neba. Pošto se u momentu snimanja kometa nalazila za trećinu dalje od svog perihela - znači i dalje relativno blizu i nama i svemirskom roštilju zvanom Sunce; rep je i dalje vidljiv. Možda nije spektakularan ali je spektakularno da se uočava aparatom i normalcem sa tripoda. Magnituda je bila između 6 i 7 što znači da je golim okom ipak bilo nemoguće uočiti kometu.
Eto, ne ponavljajte moju grešku. Fokusirajte se na fokus na svojim fotografijama. A meni je to kazna prastare veštice oko čije kolibe sam se muvao u ponoć.
Pošto je oko 23h Kasiopeja relativno nisko na severnom nebu, tranzitira što bi se reklo, zaključio sam da možda to može da se uklopi sa nekim pejzažom. U ovom slučaju sam pronašao horor scenu; na rubu šume napuštenu prastaru kolibu i gomilu lisica i šakala koji su se čuli kako trčkaraju po okolini. Odlično.
Pošto obavezno mora da mi se desi neki maler, ovog puta je to bila priroda fotoaparata. Budući da mi je 40d na popravci uzeo sam 20d i Tamron 17-50 i otišao u mrak; potpuno sam zaboravio kakva je patnja fokusirati sa starim 20d. Aparat nema live view; ekran je veoma mali, odziv spor a tražilo sasvim prosečno, tačnije nedovoljno i za kadriranje a kamoli fokusiranje noću.
I šta je maler ovde; pa maler je što sam loše fokusirao i što je nebo nekako blizu fokusa ali zemlja svakako nije ni blizu. Razlog: moja opuštenost. Tamron 17-50 nonVC nije parfokalan objektiv a to znači da fokus nije na istom mestu za sve žižne daljine. Drugim rečima ako fokusirate na 17mm i zumirate na 50mm bićete van fokusa; za svaku žižnu daljinu treba iznova fokusirati.
Dobro, ako ćemo iskreno, to i nije mana opreme. Mnogi vrhunski objektivi takođe nisu parfokalni celim rasponom, mada postoje i ono koji to jesu. Trebalo je samo ponovo naći fokus na 31mm, što ja nisam uradio, fala_doviđenja.
Svih 38 poluminutnih ekspozicija je upotrebljeno za nebo, to znači da je ukupno vreme izlaganja 19min. Blenda 2.8, žižna daljina 31mm, ISO1600.
U obradi nebo je rađeno u DSS-u a zemlja (takođe stekirani svi frejmovi) u PS-u. Nakon toga je sve to dosta pipavo uklopljeno i nalepljeno; bilo je dosta posla oko pogađanja boje i svetline ovih celina. Naprosto oba ova programa na potpuno drugačije načine kalibrišu boje bez obzira što su im ulazni fajlovi potpuno isti RAW-ovi. Pipavo ali nagrada je tu: namučite se i na kraju dobijete pejzaž sa tripoda i gore dvadeset minuta ekspozicije.
U uokvirenom delu se vidi mala kometica čiji je kontrast dodatno pojačan da bi se izolovala iz neba. Pošto se u momentu snimanja kometa nalazila za trećinu dalje od svog perihela - znači i dalje relativno blizu i nama i svemirskom roštilju zvanom Sunce; rep je i dalje vidljiv. Možda nije spektakularan ali je spektakularno da se uočava aparatom i normalcem sa tripoda. Magnituda je bila između 6 i 7 što znači da je golim okom ipak bilo nemoguće uočiti kometu.
Eto, ne ponavljajte moju grešku. Fokusirajte se na fokus na svojim fotografijama. A meni je to kazna prastare veštice oko čije kolibe sam se muvao u ponoć.
Коментари
Постави коментар