KONJUNKCIJA VENERE I MERKURA
Unutrašnje planete (Venera i Merkur) se nikad ne udaljavaju previše od Sunca, drugim rečima vidimo ih samo prilikom izlaska ili zalaska Sunca. To je i logično, budući da se njihove putanje nalaze unutar Zemljine putanje.
Ovih dana se desilo da ova dva nebeska tela stoje veoma blizu. Idealna prilika za fotke.
Pažljivijim zagledanjem vide se dve tačkice, jedna veća i jedna manja. Na dan 13. januara (kad je i snimljeno) prividna udaljenost je bila tačno jedan ugaoni stepen.
O Merkuru kao planeti najbližoj Suncu ima mnogo toga interesantnog da se kaže. Osim što ima odnos sopstvene rotacije i obilaska oko Sunca fiksiran u odnosu 3:2, Merkur ima i veoma ekscentričnu (izduženu) orbitu - najviše od svih planeta. Njegova udaljenost od Sunca varira od 46 do 70 miliona kilometara, a razlog ove neujednačenosti je uticaj velikih planeta, naročito Jupitera.
Takođe stvar koja unosi zabunu je pojava orbitalne precesije. Reč je o pojavi da izdužena Merkurova orbita takođe lagano rotira, odnosno da planeta opisuje putanju koja podseća na spiralu.
Kada su vodeći matematičari XIX veka pokušali da izračunaju veličinu te precesije, ispostavilo se da se račun i posmatranja ne slažu. Za jedan vek Merkurova putanja se promeni za približno 1.55 stepeni a izračunavanja su navodila 1.54. Poređenja radi, to je malo više od razlike između Merkura i Venere koju vidite na slikama - za sto godina! Razlika između izmerenog i izračunatog položaja je još manja, možda jedan Jupiterov prečnik za sto godina...
I zbog ovako male razlike su se vodile rasprave. U drugoj polovini pretprošlog veka je bilo uobičajeno da se kao razlog navodi postojanje nepoznate planete koja bi bila unutar Merkurove, prikladno su novu planetu nazvali Vulkan. Potraga za tom planetom je dugo trajala ali, naravno, od nje ni traga ni glasa. Mi danas čak znamo da na toj putanji nema ni asteroida iznad 6km, a kamoli planete.
Protagonista traganja za Vulkanom i autor prve matematičke studije Merurove putanje je bio Urbain Le Verrier, tadašnji vodeći ekspert iz oblasti nebeske mehanike, čovek zaslužan u najvećoj meri za otkriće Neptuna. Svojevremeno je samo na bazi poremećaja u putanji Urana izračunao položaj Neptuna, a berlinski astronom J. G. Galle je dotičnu planetu našao samo jedan stepen od predviđenog mesta. Međutim, sa Merkurom i Vulkanom nije išlo lako - Le Verrier je dobio jedan izveštaj o tranzitu nove planete od Lescarbault-a. Pritom je bilo navedeno i trajanje tranzita, pa je čak mogla i da se izračuna putanja tog nebeskog tela.
Naravno, Le Verrier je sve to izračunao. I preko toga je obavestio javnost o svom otkriću, navodeći čak i vreme budućeg tranzita, zajedno sa ostalim elementima orbite.
Ali ćorak - u predviđeno vreme nove planete nije bilo. Ništa gore za matematičara, ispostavilo se da je potpuno omanuo. Bilo je još izveštaja drugih astronoma da su posmatrali tranzite nepoznate planete preko Sunca; neki i po više puta, ali do dana današnjeg ostaje sumnja šta su oni uopšte videli - ako su nešto tim rudimentiranim malim ahromatima i mogli da vide.
Onda se pojavio Ajnštajn sa svojom teorijom relativiteta. Ispostavilo se da Njutnova klasična mehanika ne daje dovoljno precizne rezultate u odnosu na novu teoriju koja pogađa u dlaku izmerene rezultate. Zapravo, razlika između klasične i relativističke mehanike je najupadljivija u jakom gravitacionom polju (zbog krivljenja prostor-vremena), a to znači kod Merkura. Kod svih ostalih planeta razlike su proporcionalno manje.
Što se tiče sjanije zvezdice na slici, Venere, njena putanja je neuporedivo pravilnija i koncentričnija. Zapravo od svih planeta Venera ima orbitu koja je najsličnija kružnici. Međutim, jedina stvar koja se ne uklapa u ostale planete je njena retrogradna rotacija. To znači da Sunce na Veneri izlazi na zapadu i zalazi na istoku - svi modeli stvaranja Sunčevog Sistema ukazuju na jak sudar sa velikim telom u periodu mlade Venere koji je preokrenuo pravac rotacije ove planete.
I ovde je bilo svakavih "otkrića" kao kod Merkura: Cassini je u XVII veku prijavio otkriće satelita oko Venere. Mi danas znamo da, ako je Venera ikad imala mesec, bilo je to pre nekoliko milijardi godina - upravo u vreme neposredno nakon sudara sa velikim telom koje je preokrenulo rotaciju u retrogradnu. Scenario potom je uključivao spiralni pad tog meseca na površinu planete usled promene njene rotacije.
U ovom momentu je Merkur u svojoj najvećoj istočnoj elongaciji, odnosno najudaljeniji je od Sunca (19 stepeni). Nakon toga on se prividno vraća u pravcu Sunca i proći će prividno ispod njega - zato je zajedno sa Venerom nazvan "donja planeta", za razliku od Marsa, Jupitera i Saturna koji prividno prolaze iznad Sunca gledano sa Zemlje.
Na poslednjoj slici osim Merkura i Venere, gore levo vidite i minijaturni Mars koji se u ovom trenutku nalazi sa druge strane Sunčevog sistema, skoro prekoputa u odnosu na Sunce.
Ovih dana se desilo da ova dva nebeska tela stoje veoma blizu. Idealna prilika za fotke.
Kad sam došao u brda istočno od Jagodine, prvo sam opalio testnu fotku na kojoj se nijedna planeta ne vidi. Sasvim desno imate pogled na Crni Vrh između Jagodine i Kragujevca.
Pažljivijim zagledanjem vide se dve tačkice, jedna veća i jedna manja. Na dan 13. januara (kad je i snimljeno) prividna udaljenost je bila tačno jedan ugaoni stepen.
O Merkuru kao planeti najbližoj Suncu ima mnogo toga interesantnog da se kaže. Osim što ima odnos sopstvene rotacije i obilaska oko Sunca fiksiran u odnosu 3:2, Merkur ima i veoma ekscentričnu (izduženu) orbitu - najviše od svih planeta. Njegova udaljenost od Sunca varira od 46 do 70 miliona kilometara, a razlog ove neujednačenosti je uticaj velikih planeta, naročito Jupitera.
Takođe stvar koja unosi zabunu je pojava orbitalne precesije. Reč je o pojavi da izdužena Merkurova orbita takođe lagano rotira, odnosno da planeta opisuje putanju koja podseća na spiralu.
Kada su vodeći matematičari XIX veka pokušali da izračunaju veličinu te precesije, ispostavilo se da se račun i posmatranja ne slažu. Za jedan vek Merkurova putanja se promeni za približno 1.55 stepeni a izračunavanja su navodila 1.54. Poređenja radi, to je malo više od razlike između Merkura i Venere koju vidite na slikama - za sto godina! Razlika između izmerenog i izračunatog položaja je još manja, možda jedan Jupiterov prečnik za sto godina...
I zbog ovako male razlike su se vodile rasprave. U drugoj polovini pretprošlog veka je bilo uobičajeno da se kao razlog navodi postojanje nepoznate planete koja bi bila unutar Merkurove, prikladno su novu planetu nazvali Vulkan. Potraga za tom planetom je dugo trajala ali, naravno, od nje ni traga ni glasa. Mi danas čak znamo da na toj putanji nema ni asteroida iznad 6km, a kamoli planete.
Protagonista traganja za Vulkanom i autor prve matematičke studije Merurove putanje je bio Urbain Le Verrier, tadašnji vodeći ekspert iz oblasti nebeske mehanike, čovek zaslužan u najvećoj meri za otkriće Neptuna. Svojevremeno je samo na bazi poremećaja u putanji Urana izračunao položaj Neptuna, a berlinski astronom J. G. Galle je dotičnu planetu našao samo jedan stepen od predviđenog mesta. Međutim, sa Merkurom i Vulkanom nije išlo lako - Le Verrier je dobio jedan izveštaj o tranzitu nove planete od Lescarbault-a. Pritom je bilo navedeno i trajanje tranzita, pa je čak mogla i da se izračuna putanja tog nebeskog tela.
Naravno, Le Verrier je sve to izračunao. I preko toga je obavestio javnost o svom otkriću, navodeći čak i vreme budućeg tranzita, zajedno sa ostalim elementima orbite.
Ali ćorak - u predviđeno vreme nove planete nije bilo. Ništa gore za matematičara, ispostavilo se da je potpuno omanuo. Bilo je još izveštaja drugih astronoma da su posmatrali tranzite nepoznate planete preko Sunca; neki i po više puta, ali do dana današnjeg ostaje sumnja šta su oni uopšte videli - ako su nešto tim rudimentiranim malim ahromatima i mogli da vide.
Onda se pojavio Ajnštajn sa svojom teorijom relativiteta. Ispostavilo se da Njutnova klasična mehanika ne daje dovoljno precizne rezultate u odnosu na novu teoriju koja pogađa u dlaku izmerene rezultate. Zapravo, razlika između klasične i relativističke mehanike je najupadljivija u jakom gravitacionom polju (zbog krivljenja prostor-vremena), a to znači kod Merkura. Kod svih ostalih planeta razlike su proporcionalno manje.
Što se tiče sjanije zvezdice na slici, Venere, njena putanja je neuporedivo pravilnija i koncentričnija. Zapravo od svih planeta Venera ima orbitu koja je najsličnija kružnici. Međutim, jedina stvar koja se ne uklapa u ostale planete je njena retrogradna rotacija. To znači da Sunce na Veneri izlazi na zapadu i zalazi na istoku - svi modeli stvaranja Sunčevog Sistema ukazuju na jak sudar sa velikim telom u periodu mlade Venere koji je preokrenuo pravac rotacije ove planete.
I ovde je bilo svakavih "otkrića" kao kod Merkura: Cassini je u XVII veku prijavio otkriće satelita oko Venere. Mi danas znamo da, ako je Venera ikad imala mesec, bilo je to pre nekoliko milijardi godina - upravo u vreme neposredno nakon sudara sa velikim telom koje je preokrenulo rotaciju u retrogradnu. Scenario potom je uključivao spiralni pad tog meseca na površinu planete usled promene njene rotacije.
U ovom momentu je Merkur u svojoj najvećoj istočnoj elongaciji, odnosno najudaljeniji je od Sunca (19 stepeni). Nakon toga on se prividno vraća u pravcu Sunca i proći će prividno ispod njega - zato je zajedno sa Venerom nazvan "donja planeta", za razliku od Marsa, Jupitera i Saturna koji prividno prolaze iznad Sunca gledano sa Zemlje.
Na poslednjoj slici osim Merkura i Venere, gore levo vidite i minijaturni Mars koji se u ovom trenutku nalazi sa druge strane Sunčevog sistema, skoro prekoputa u odnosu na Sunce.
Коментари
Постави коментар