JATO MEL 111 KROZ 50mm

P. J. Melotte je bio britanski astronom belgijskog porekla, osim otkrića jednog malog asteroida i jednog malog Jupiterovog satelita njegov naučno istraživački rad bi protekao relativno nezapaženo. Međutim, Melotte je počeo da za život zarađuje kao naučni radnik na početku XX veka, dakle, u vreme intenzivnog proboja fotografije u sve nauke. Naročito je to bio veliki proboj u oblasti pravljenja astronomskih kataloga - dovoljno je bilo prikupiti snimke, analizirati i katalogizovati rezultate. Nije bilo potrebe za mukotrpnim crtanjem kao do tada.
I tako je Melotte počeo da analizira ploče koje je J. F. Adams koristio u izradi jednog od prvih fotografskih nebeskih atlasa. Ploče su snimane iz Johanesburga i iz Britanije pa su pokrivale celo nebo; svaka ploča je zauzimala po 15x15 stepeni,  ravno do magnitude 17.

Rezultat te pretrage je bilo stvaranje kataloga u kome se Melotte fokusirao na zvezdana jata. Do 1915. godine je sakupio 245 objekata i objavio katalog koji je nazvan po njegovom prezimenu. Objekti se skraćeno obeležavaju sa Mel.

 

U sazvežđu Berenikina Kosa ( Coma Berenices) se nalazi dosta veliko otvoreno jato, prečnika četiri ipo stepena, sa nekih 80 zvezda članica. Oznaka u katalogu je Mel 111, u Mesijeovom i NGC katalogu ovog objekta nema. Budući da je jato ogromno, poznato je od najstarijih vremena (Ptolemej je imenovao sazvežđe imajući u vidu ovo jato), ali su ga svi ignorisali. Odgovor na pitanje zašto leži u činjenici da je tek u prošlom veku dokazano da je ovo zaista jato; tj da se zvezde-članice konzistentno kreću u istom pravcu. Messier i Herschell se nisu bavili prirodom ovakvih objekata, a nisu imali ni metodologiju. 

Srodan objekat je npr jato Hijade (Bik). Takođe je reč o veoma bliskom jatu, idealnom za proučavanje jer su ovakva jata prave male pokretne laboratorije. Njihove zvezde su iste starosti, mesta nastanka, hemijskog sastava, pravca kretanja u Galaksiji, itd. Mogu da se razlikuju samo po mestu na HR dijagramu i to je zapravo najinteresantnija stvar u vezi sa njima - koji sve faktori i kako utiču na zvezdanu evoluciju. Zato su nam Mell 111 i Hijade dragoceni prozori u zvezdani svet.

Naravno, ako vas zanima uživanje u lepotama noćnog neba, zvezdana evolucija vas ne zanima previše. Ako hoćete da fotografišete ovo jato dovoljan je i objektiv od 50mm na krop senzoru, zapravo to je i idealan objektiv. Pošto sam ja rešio da isprobam jedan takav objektiv (EF50 1.8 II) snimljeno je 15 snimaka po 2 minuta i 9 darkova isto po 2min. Odmah nakon što sam kući pogledao snimke pala mi je u oči prva sitnica (zapravo to uopšte nije sitnica): fokus se tokom snimanja lagano pomerao. To se dešava ako imate teleskop koji se ubrzano hladi, logično je da se mesto fokusa lagano pomera.

Na ovako kratkom objektivu i još na f4.0 to je veoma malo verovatno. Odgovor leži u nečemu drugom. Sasvim sigurno ova pedesetica ne spada u vrh Canon-ove ponude kvalitetnih i izdržljivih objektiva. Pre će biti da je na suprotnom kraju te tabele. U skladu s tim je i AF mehanizam prilično loš, naročito na f1.8.

Znači fokus prsten se u toku snimanja pomerao pod dejstvom gravitacije. Moram da priznam da je prastari helios 44 ovde neuporedivo bolji; tu se takve stvari naprosto ne dešavaju. Trebalo je fokus prsten nekako zaustaviti, npr da nakon fokusiranja prekidač prebacim na AF ON.

Zbog pomeranja fokusa prihvatio sam samo prvih pet snimaka. Paramteri 5x2min, ISO800, f4.0.

Boje zvezda su relativno realne; iz iskustva znam da bi helios ovde upadljivije vukao na crveno i imao bi nešto više hromatske aberacije. Ova apertura (f4.0) je svakako na nivou nešto kvalitetnijih ahromatskih refraktora i prihvatljivo je za snimanje. Obzirom da Canon i Helios imaju u osnovi istu optičku formulu (Biotar) optičke razlike u korist Canona nisu velike ali su primetne.

Druga slika je isečak u originalnoj rezoluciji.

Na kraju imamo uglove, na f4 oni nisu sjajni ali je to moguće poboljšati smanjivanjem blende. Četiri ugla u originalnoj rezoluciji imate ovde: