ANDROMEDIN PATULJAK
Po grčkoj mitologiji Andromedini roditelji su bili kralj i kraljica Afrike (tj Etiopije) Cefej i Kasiopeja. Zahvaljujući njenoj lepoti koja je razljutila Posejdona princeza se našla u smrtnoj opasnosti... I eto posla za Perseja, lukavog profitera te situacije i posledično, njenog budućeg muža.
Mitologija i astronomija imaju neke zajedničke stvari: u obe oblasti Andromeda simbolizuje lepotu. Svakako najlepša galaksija na nebu je M31 i ne nosi uzalud naziv Andromedina galaksija.
Sasvim logično ispada da se sazvežđe Andromede graniči sa sazvežđima Kasiopeje i Perseja. A sama Andromedina galaksija ima za sada otkrivenih 14 patuljastih galaksija koje su njeni sateliti.
U pitanju su male galaksije, najveće od njih mogu da se uporede sa Magelanovim Oblacima gledano sa Zemlje, ali većina patuljastih satelita su suviše male i tamne da bi bile lako uočene. Uostalom, osim Magelanovih Oblaka golim okom se ne vidi nijedna naša satelitska galaksija.
U Andromedinoj galaksiji je situacija slična: M32 i M110 se besprekorno vide sa neke tamošnje planete i sasvim sigurno podsećaju na naše Magelanove Oblake. Međutim, udaljenije galaksije kao što su NGC185 i NGC147 možda mogu da se vide ali ni izbliza tako spektakularno.
Ali se zato bez problema vide teleskopima - predstavljam vam NGC185:
Naša matična galaksija sadrži par stotina milijardi zvezda, dok prosečna patuljasta galaksija ima najčešće nekoliko milijardi, nekad više a nekad i manje. I naravno da detekcija zavisi pre svega od toga, u kombinaciji sa udaljenošću. To znači da smo naš komšiluk lepo mapirali ali da po susednim galaktičkim jatima nemamo spisak svih (malih) galaksija. I logično je da se patuljci prvi sakriju.
Trenutno vodeća teorija o stvaranju patuljastih satelita je gravitaciona interakcija velikih galaksija. To bi značilo da su M31, M33 i Mlečni Put u sopstvenom kruženju izvukle jedna iz druge dovoljno materijala da se momentalno formira dvadesetak patuljaka samo oko naše galaksije. Jedna druga, malo starija teorija interesantno se nadovezuje sa tvrdnjom da najveći globularni klasteri u našoj galaksiji predstavljaju zapravo jezgra malih patuljastih galaksija koje su usisane i rastopljene.
Po obliku i patuljaste mogu biti isto kao i velike galaksije: eliptične, sferoidne, spiralne i nepravilne. Zapravo, mogu da budu bilo kog oblika kao i njihove velike rođake; ovo je osnovna podela. U konkretnom slučaju NGC185 je sferoidna (kuglasta) galaksija; relativno poveća (12 minuta) i sjajnija galaksijica u sazvežđu Kasiopeje.
Danas se smatra da NGC185 povremeno produkuje zvezde, doduše niskom učestalošću. Njeno jezgro je aktivno, odnosno u centru je smeštena gladna crna rupa koja vredno usisava sve oko sebe. Posledica je intenzivno isijavanje na pojedinim frekvencijama, vrlo često i u vidljivom spektru. Kad je u pitanju ovaj patuljak, da se primetiti sjajno jezgro sa pojasevima prašine oko centra. To je upadljiva razlika u odnosu na njenu sestru NGC147, koja je mrtva u smislu formiranja novih zvezda - poslednja geneza se tamo desila pre 3 milijarde godina.
Prva slika je kompletno vidno polje reflektora 150/750, druga je isečak u 100% rezoluciji. Vidi se nešto malo detalja oko jezgra a za više je potreban teleskop sa većom žižnom daljinom. I bolje nebo, naravno.
Ukupno 62 ekspozicije po 30sec, ISO1600, obrada u Irisu i PS-u.
Mitologija i astronomija imaju neke zajedničke stvari: u obe oblasti Andromeda simbolizuje lepotu. Svakako najlepša galaksija na nebu je M31 i ne nosi uzalud naziv Andromedina galaksija.
Sasvim logično ispada da se sazvežđe Andromede graniči sa sazvežđima Kasiopeje i Perseja. A sama Andromedina galaksija ima za sada otkrivenih 14 patuljastih galaksija koje su njeni sateliti.
U pitanju su male galaksije, najveće od njih mogu da se uporede sa Magelanovim Oblacima gledano sa Zemlje, ali većina patuljastih satelita su suviše male i tamne da bi bile lako uočene. Uostalom, osim Magelanovih Oblaka golim okom se ne vidi nijedna naša satelitska galaksija.
U Andromedinoj galaksiji je situacija slična: M32 i M110 se besprekorno vide sa neke tamošnje planete i sasvim sigurno podsećaju na naše Magelanove Oblake. Međutim, udaljenije galaksije kao što su NGC185 i NGC147 možda mogu da se vide ali ni izbliza tako spektakularno.
Ali se zato bez problema vide teleskopima - predstavljam vam NGC185:
Naša matična galaksija sadrži par stotina milijardi zvezda, dok prosečna patuljasta galaksija ima najčešće nekoliko milijardi, nekad više a nekad i manje. I naravno da detekcija zavisi pre svega od toga, u kombinaciji sa udaljenošću. To znači da smo naš komšiluk lepo mapirali ali da po susednim galaktičkim jatima nemamo spisak svih (malih) galaksija. I logično je da se patuljci prvi sakriju.
Trenutno vodeća teorija o stvaranju patuljastih satelita je gravitaciona interakcija velikih galaksija. To bi značilo da su M31, M33 i Mlečni Put u sopstvenom kruženju izvukle jedna iz druge dovoljno materijala da se momentalno formira dvadesetak patuljaka samo oko naše galaksije. Jedna druga, malo starija teorija interesantno se nadovezuje sa tvrdnjom da najveći globularni klasteri u našoj galaksiji predstavljaju zapravo jezgra malih patuljastih galaksija koje su usisane i rastopljene.
Po obliku i patuljaste mogu biti isto kao i velike galaksije: eliptične, sferoidne, spiralne i nepravilne. Zapravo, mogu da budu bilo kog oblika kao i njihove velike rođake; ovo je osnovna podela. U konkretnom slučaju NGC185 je sferoidna (kuglasta) galaksija; relativno poveća (12 minuta) i sjajnija galaksijica u sazvežđu Kasiopeje.
Danas se smatra da NGC185 povremeno produkuje zvezde, doduše niskom učestalošću. Njeno jezgro je aktivno, odnosno u centru je smeštena gladna crna rupa koja vredno usisava sve oko sebe. Posledica je intenzivno isijavanje na pojedinim frekvencijama, vrlo često i u vidljivom spektru. Kad je u pitanju ovaj patuljak, da se primetiti sjajno jezgro sa pojasevima prašine oko centra. To je upadljiva razlika u odnosu na njenu sestru NGC147, koja je mrtva u smislu formiranja novih zvezda - poslednja geneza se tamo desila pre 3 milijarde godina.
Prva slika je kompletno vidno polje reflektora 150/750, druga je isečak u 100% rezoluciji. Vidi se nešto malo detalja oko jezgra a za više je potreban teleskop sa većom žižnom daljinom. I bolje nebo, naravno.
Ukupno 62 ekspozicije po 30sec, ISO1600, obrada u Irisu i PS-u.
Коментари
Постави коментар