25.11.2018.

STOJA PONOVO

Jednom sam već snimao galaksiju M100 (sa Adžinih Livada, sa Kragujevčanima) ali nije zgoreg ponoviti to sa jednako dobre lokacije, odnosno sa Crnog Vrha u kasno proleće. Takođe, razlika je ovog puta u senzoru (EOS 20D vs 40D) mada bih rekao da je ta razlika iako primetna, definitivno mala.


Da se primetiti da je prečnik zvezda manji i da je obrada neuporedivo umerenija. Nivo detalja u galaksiji je praktično isti. Moje mišljenje je da iz ovog snimanja ja ne bih sa ovom sadašnjom opremom nikakvu veliku prednost imao ako bih snimao najnovijim kropovima, odnosno senzorima.

Ova galaksija je otkrivena od strane Mechain-a i uvrštena u Messier-ov katalog kao "nebula bez zvezda" ali je kasnije sve to promenjeno. William Herschel je uočio zrnastu strukturu odnosno neke svetlije petlje u kracima a kasnije je galaksiju Smyth opisao kao belu maglinu sa perlama i naglasio postojanje mrljastih svetlih tačaka. Osim što je u mornarici imao čin admirala, Smyth je bio neko čije se mišljenje poštuje između ostalog i u astronomiji - imao je privatnu opservatoriju i u njoj refraktor od 150mm aperture. Upravo njegovo mišljenje o ovom objektu je uticalo na stav Lorda Parsonsa (William Parsons, Earl - po evropskoj nomenklaturi plemstva ovo bi odgovaralo grofu) da ovu i još neke galaksije, ukupno njih 14, proglasi za spiralne nebule i njihov sastav objasni na čudan način za prvu polovinu XIX veka.

Naime, on je rekao da su te nebule sastavljene iz zvezda. Apsurdno ali bio je u pravu svih sto godina pre nego što je zvanična nauka to prihvatila kao činjenicu. Naravno, Parsons je to verovatno lupio u naletu omnipotencije, budući da je nekoliko decenija njegov Levijatan bio najveći teleskop na svetu (1.8 metara aperture, doduše ogledalo je bilo napravljeno od uglačanog metala pa bi to odgovaralo današnjoj aperturi od 0.5-1m). U prilog tom entuzijazmu koji utiče na rasuđivanje govori činjenica da je Lord Parsons objavio da je razbio Orionovu maglinu na pojedinačne zvezde, kao i praktično doživotni rivalitet sa John-om Herschell-om. Tendencija lordova da razgraniči prirodu ovih nebula je u suštini bila želja da jednom za sva vremena raskrsti sa Kantovom teorijom o planetarnim sistemima u nastanku. Po toj teoriji Imanuel Kant je krajem XVIII veka, bez velikog teorijskog i sa nikakvim praktičnim znanjem iz oblasti astronomije tvrdio da su sve magline kao gasoviti oblaci zapravo budući planetarni sistemi iz kojih dejstvom gravitacije upravo nastaju planete. Uprkos činjenici da ima i toga, velika većina maglina vidljivih teleskopima ipak ne spadaju u tu kategoriju. I time je Imanuel ovim svojim oštroumnim teorijskim radom praktično utemeljio novu nauku na modernim principima - kosmogoniju.

Koji je bio lordov motiv da napadne Kantovu nebularnu hipotezu? Motiv je bilo mišljenje Parsonsa da sve nebule nikako nisu gasovite kao što se do tada tvrdilo. Nebule su stelarne, a vi što to ne vidite - pa, vi imate isuviše male teleskope. Doduše, nekoliko godina pred svoju smrt Lord Parsons je zasigurno bio indisponiran činjenicom da je neki tamo njegov zemljak,  Huggins ili tako nekako, montirao spektroskop na refraktor, a petljao je i sa fotografskim pločama na teleskopu. On je tvrdio da je spektar Orionove magline sličan gasu a ne zvezdanom spektru, ali šta to ima veze. I njegov teleskop je bio mali.

Da ne budemo nepravedni prema Parsonsu, ipak je on napravio veliki doprinos otkrivši 226 objekata koji su kasnije ušli u NGC katalog. Takođe, M1 je prekrstio u Rak maglinu, budući da mu je tako delovalo kad je prvi put skicirao taj objekat.

21.11.2018.

JEDAN KVAZAR - DVE CRNE RUPE

Koliko je udaljen najbliži poznati kvazar?
Zavisi od toga šta podrazumevamo pod pojmom kvazar. Ako malo uže definišemo pojam kvazara kao jedne podvrste aktivnih nukleusa onda je najbliži Markarian 231 u Velikom Medvedu, udaljenost do njega je oko 600 miliona svetlosnih godina. Međutim, ako gledamo širi pojam odnosno pojam aktivnih galaktičkih nukleusa, odnosno gledamo i blazare i sve ostalo, onda je to ranije već pomenuti Mrk 421 (400 miliona godina).

Blazari i kvazari su rođena braća; nasuprot široko rasprostranjenom mišljenju ljudi da su samo kvazari "ono pravo". Nekad se doduše sve to jeste nazivalo kvazarima ali danas (uz još štošta) je preimenovano i spada u aktivna galaktička jezgra (AGN). Razlika među pojmovima koja spadaju u AGN klasifikaciju je vrlo suptilna i teško razumljiva svima koji nisu diplomirali astronomiju ili astrofiziku. Najprostije rečeno, klasifikacija se izvodi iz opsega u kome pojedine vrste AGN emituju/ne emituju. Takođe, sve vezano za emisiju blazara uglavnom potiče od relativističkog džeta (mlaza izbačene materije) i veoma je promenljivo u kratkom vremenskom periodu - naprosto jer je i crna rupa vlasnica džeta mala u prečniku, pa se veoma brzo menja njen sjaj u zavisnosti od toga šta je tog dana imala za ručak. Kvazari u užem smislu se, s druge strane, dele na "glasne" i "tihe" u radio opsegu a i emisija im je specifičnija. Oni su itekako vidljivi u optičkom opsegu i po pravilu su dosta sjajniji od svojih matičnih galaksija. Takođe značajan deo emisije otpada i na akrecioni disk, koji nije skriven tamnim torusom prašine već je naprosto otvoren prema nama. Štaviše, akrecioni disk je glavni izvor onoga što mi vidimo kao kvazarsku emisiju. Materija se naprosto melje i kompresuje u čistu energiju (efikasnost ide i do 30-40%) što je jedan od najefikasnijih pretvaranja materije u energiju u kosmosu. Ta energija odnosno nekadašnja materija nije ni videla crnu rupu, sve je to izbačeno iz akrecionog diska. Pritom spiralno kretanje materije (uglavnom gasa) kroz akrecioni disk podrazumeva veliko ubrzanje i konstantno trenje materije po slojevima koji rotiraju različitim brzinama.

Kod blazara relativistički džet gleda u nas, a kod kvazara mi gledamo u akrecioni disk, jel tako? Najprostije rečeno da, mada je priča koja stoji iza te tvrdnje toliko komplikovanija da nečije godine života i istraživanja kao i kilometri teksta mogu da se spakuju u objašnjenje te tvrdnje. Dakle, Mrk 231 je kvazar i to BAL tipa, to znači da ima široke apsorpcione linije u svom spektru. One nastaju tako što džet ispaljuje približno u našem pravcu sve i svašta pa i neke gasove. Slojevi tih gasova vrše apsorpciju svetla samog kvazara koja je krenula prema nama, nešto kao što se Sunce probija kroz slojeve cirusa u letnje popodne. U spektru kvazara možemo naići na "rupe" na pojedinim frekvencijama gde je oblak vršio apsorpciju, a na osnovu crvenog pomaka možemo čak i odrediti na kojoj se distanci nalazi oblak između posmatranog objekta i nas. Ovo su osnovne stvari u astronomskoj spektroskopiji ali je fascinantno koliko su zapravo jednostavne za nas iz XXI veka da ih shvatimo. A koliko je bilo teško doći do tih, na prvi pogled jednostavnih saznanja prethodnih vekova - to je možda još fascinantnije.

A kako stoje stvari ako želimo da snimimo galaksiju koja je domaćin kvazara?

Tu se stvari malo komplikuju. Kao prvo, malo je galaksija koje imaju dovoljan sjaj da budu snimljene amaterskim teleskopima na pola milijarde svetlosnih godina odavde - pa naviše. Odnosno, nisu galaksije tamne već su naši teleskopi mali... Ali lista kvazara koji su sjajniji od magnitude 15 je prilična - 17 njih ukupno. Zašto su oni sjajni a njihove galaksije ne?


To je vrlo slično situaciji u kojoj noću na otvorenom putu van grada vidite auto ispred vas sa upaljenim dugim svetlima. Vi vidite svetla ali ne i auto. Dakle ovde se vidi kvazar magnitude 13.6mag i njegov položaj je označen.

Što se tiče prirode ovog objekta, jasno je šta je u pitanju - njegov spektar imamo. Čak je vidljivo i da oblaci ispred kvazara vrše apsorpciju. A osim toga emisija materije iz kvazara može da da reperkusije na matičnu galaksiju, odnosno na njenu sposobnost da produkuje nove zvezde. Pritom je opisan mehanizam po kome materija iz jezgra ume da uguši proces nastanka novih zvezda, ali i obrnut proces, kad kvazar svojom emisijom izaziva turbulencije i kondenzaciju u oblacima okolo i izaziva lančano stvaranje novih mladih stelarnih asocijacija. Koji će proces prevagnuti zavisi od slučaja do slučaja.

Sve okolne galaksije možemo podeliti i po boji pa tako imamo i "crvene" i "plave" galaksije. Crvene su one kod kojih je produkcija zvezda okončana i sve zvezde u galaksiji su stare. Plave galaksije su, obrnuto, bogate mladim zvezdama i one veoma često imaju aktivne nukleuse. Ova na prvi pogled veoma prosta podela je zapravo odličan putokaz na šta treba obratiti pažnju... Recimo udaljene aktivne galaksije ne spadaju u nijednu kategoriju već nekako između, odnosno u "zelene" galaksije. To je siguran znak da se zvezdana sinteza u ovim galaksijama upravo bliži kraju.

Ova boja galaksija je još nekome pala na pamet. Benjamin Markarian je još 1963. godine primetio da mnoge galaksije imaju veoma jaku ultraljubičastu komponentu (UV). To je astronom po kome je Markarianov lanac dobio naziv; on je prvi izmerio koherentno kretanje članica tog lanca u jednom smeru i izneo shvatanje da to nije rezultat slučajnog rasporeda u prostoru. Opservatorija u kojoj je radio, Bjurakan (Byurakan) se nalazila u Jermeniji, u velikoj ravnici između Ararata i Aragaca, dve ogromne vulkanske planine od po 4 i 5 hiljada metara. Šanse da ovde atmosfera bude pošteđena turbulencija su velike i dotična selendra je perfektno odabrano mesto za opservatoriju - što generalno nije uvek bio slučaj u SSSR. Markarian je vrlo brzo odlučio da snimi i spektroskopski sistematizuje sve galaksije koje su sjajnije u UV opsegu nego u vizuelnom i tako je nastao čuveni Markarian katalog, poznat po skraćenici Mrk. Za snimanje je bio određen Šmit od jednog metra i katalog od 1500 čudesa (od kojih je jedan dobar deo otpadao na kvazare) je bio gotov za godinu dana. Tom prilikom odrednica Mrk 231 je označavala upravo ono što nas interesuje.


Snimak koji vidite je rastegnut u crno-belom da bi prikazao više eventualnih detalja, RGB snimak bi kapitulirao značajno pre i isplivalo bi mnogo šuma uključujući i kolorni šum. U ovom slučaju je snimak u originalnoj rezoluciji (nije uvećan ni smanjen) a isečak gore levo je uvećan tri puta i dodatno osvetljen da bi se videla bleda matična galaksija. Koliko odavde mogu da izmerim, prečnik galaksije je oko 37 ark-sekundi.

Ono što je interesantno za ovu galaksiju je da je ona, kao i veliki deo ostalih galaksija, nastala spajanjem dve prethodne galaksije. Pritom su se i dve crne rupe iz jezgara tih galaksija približile jedna drugoj. Teorijski problem dve crne rupe je jako dobro proučen; sve ide glatko dok se dve crne rupe, čisteći okolnu materiju, približavaju jedna drugoj. Međutim, kad dođu na distancu od jednog ili dva parseka onda sve to pada u vodu. Sistem sastavljen od dve crne rupe može biti jako stabilan odnosno nema načina kako dalje da izgubi energiju. Nikakve materije između tih rupa više odavno nema, sve je već usisano; distanca od jednog parseka je u svemiru praktično ništa. I na kraju proces padanja jedne crne rupe u drugu može da traje mnogo duže od trenutne starosti svemira.

Ako pretpostavimo da Mrk 231 ima dve crne rupe u centru, kakve su šanse da to snimimo i izmerimo? Praktično nikakve, i to računajući i spektroskopiju i radio-astronomiju. Naši teleskopi na tim distancama ne mogu da razluče dva objekta na odstojanju od recimo jednog parseka. Čak je i pomeranje emisionih linija u smislu Doplerovog efekta ovde bilo ni od kakve pomoći: nismo registrovali dve crne rupe u ovoj galaksiji. A one ako postoje svakako vredno rade - sjaj samog kvazara je dokaz da tamo ima aktivnosti, odnosno najmanje jedne crne rupe. Na kraju su Kinezi izneli zanimljivu teoriju: dve crne rupe koje rotiraju jedna oko druge su pritom oko sebe počistile prostor u akrecionom disku. Taj očišćen prostor je jedna obična rupa toroidnog oblika. Sjaj akrecionog diska sa rupom u sredini se perfektno matematički slaže sa izmerenim sjajem kroz spektar, naročito je bitno slaganje modela i realnosti gde se vidi da kriva sjaja značajno pada kroz UV deo spektra. Model je čak i dao primer masa crnih rupa: veća je 150 a manja 4.5 miliona Sunčevih masa, međusobno rastojanje 600 astronomskih jedinica.

Šteta je što nemam više ekspozicija (38 po pola minuta) jer bi se matična galaksija ovog kvazara bolje videla. A pošto je to nama najbliži kvazar - teško da bih neku drugu galaksiju sa kvazarom uopšte mogao da snimim. Velika većina kvazara ima magnitude koje nisu dostupne mom teleskopu a tek njihove galaksije...

16.11.2018.

KOMETE, KOMETE... 46, 64...

Povodom periodične komete 46P/Wirtanen se povela (uobičajena) borba na internetu oko toga da li će ova kometa biti spektakularna ili ne. Novinari pojedinih medija su jedva dočekali da napišu nešto što će privući klikove, iako ništa ne garantuje spektakl. To je već postalo svakodnevica, u svetu gde se ništa ne plaća (internet-mediji) to uzrokuje da posledično postoji praktično neviđena erozija medijskog kvaliteta zadnjih deceniju-dve. Ta erozija je dovela do toga da svaka neškolovana šuša bude predstavljena kao novinar, da svaka kiša bude oluja veka, oluja bude kataklizma, tornado bude nacionalna histerija a tek komete... One su ravne smaku sveta, što je uostalom još u Srednjem veku i bilo zamišljeno da bude tako od strane tadašnjih organizatora Starog svetskog poretka u vidu Katoličke Crkve. Doduše to je tad bilo savršeno logično, znanje i pismenost su bili rezervisani za Crkvu a ne tamo neke civilne pojedince. Znanje je moć a podeljeno znanje je podeljena moć. Mi danas nemamo tolikih problema, premda je sličnost oko forsiranja (ne)znanja frapantna i po ciljevima i po metodama sa nekadašnjim Vatikanom. Samo fali Inkvizicija...

Srećom dok me još nije spalila neka Inkvizicija saznao sam da pomenuta kometa ima neke karakteristike koje joj daju potencijal. Biće to u prvom redu njen neuobičajeno blizak prolazak pored naše planete, ali i činjenica da je kometa neposredno pre toga najbliža Suncu (perihel), što će reći biće tu maksimum kometine aktivnosti kad je u pitanju izbacivanje prašine i gasova. Ali prethodno će kometa nakratko boraviti nisko na jugu gledano sa naše hemisfere, dok će u decembru krenuti prema zenitu. Moja ideja je da snimim kometu nisko na ponoćnom nebu, naravno, ako je to uopšte moguće. Sazvežđe Fornax je domaćin u ovom momentu i sjaj komete je procenjen na nekih 5-5.5mag.

Tu se i krije začkoljica. Ovaj sjaj deluje mnogo ali on se razvlači na veliku površinu - u ovom slučaju koma je procenjena na gargantuanskih skoro stepen ipo. To je tri puna Meseca u prečniku. Naravno da je onda peta magnituda na toj površini zapravo veoma mali sjaj; probajte da nađete zvezdu pete magnitude u teleskopu na malom uvećanju i da je onda lagano defokusirate. Kad defokusirana loptica dostigne stepen ipo u prečniku... E tad pogledajte da li se bilo šta nazire u vidnom polju. A kad kometa bude bila najbliža nama polovinom decembra procene kažu da će biti sjaja oko 2.5mag. Nešto mi se čini da će prečnik kome biti prilično veći nego sad, što znači da će se taj sjaj razmazati na proporcionalno većoj površini.

Da ne kvarim novinarima uzbuđenje, možda će ova kometa biti ipak vidljiva golim okom kao velika mutna mrlja. Dvogledski doživljaj je zagarantovan. Položaj komete će biti blizu zenita i uticaj LP-a će biti manji, premda, ostaje konstatacija da će 46P/Wirtanen biti pre svega fotografski objekt. Uostalom, periodične komete nikad nisu spektakularne. A i evo jednog primera kako izgleda periodična kometa na nešto preko 0.1AU od naše planete.

Navikao sam na nevolje u astrofotografiji. Navikao je i Džeri (Jerry Lodriguss), ovde su neka njegova astrofotografska pravila koja se u praksi obistinjuju zapanjujuće često. Svejedno svi volimo da pokušamo nešto da snimimo odnosno da imamo ludu sreću da tog dana (noći) ništa ne pođe naopako i da kući donesemo materijal koji će biti poslat za APOD.

Naravno, to se skoro nikad ne dešava. Nakon pomnog planiranja vremena i mesta snimanja ispostavilo se da je LP na jugu katastrofalan. Košava se jeste smirila, jet-stream jeste počinjao zapadno od mene i tamo je bilo područje tankih cirusa. Na livadi se ispostavilo da stojim praktično ispod dalekovodskih žica i da je sve 30-60 stepeni duž cele ekliptike moguće snimiti samo kroz žice. Posle postavljanja montaže, balansiranja i useveravanja, prvi probni frejm je delovao zastrašujuće svetlo, pa sam snimanje nastavio sa poluminutnim ekspozicijama umesto višeminutnim. Razlog: za kontrast na bledim objektima kao što su komete najviše na svetu znači što veća apertura, odnosno fotografski rečeno - blenda. Zato su svi snimci snimljeni na f2.8.

Posle proveravanja snimljenog materijala sa užasom sam ustanovio da se u prednjem planu nalazi ogroman trn, ruža ili nešto slično. Kasno je bilo pomerati skalameriju nekoliko metara u stranu pa je ruža ostala, u nadi da će opcija clone u Photoshopu biti dovoljno efikasna (nije bila, btw). Takođe, u obradi se ispostavilo da prilikom rastezanja fajla radi boljeg kontrasta isplivava brutalan horizontalni bending. Onda sam se setio da nisam oduzeo dark-frejmove, pa sam i to na brzinu uradio. Tom prilikom sam morao da rešim neke pojedinačne dark-fajlove jer su bili u horizontalnoj orijentaciji, a ja nisam znao na koju stranu treba da ih rotiram. Ako ih rotiram pogrešno - ceo master dark će biti potpuno neupotrebljiv, pa sam ih jednostavno pobrisao. Na kraju problem bendinga nije ni izbliza rešen, tako da je solucija bila jedino ne biti brutalan u razvlačenju (a razvlačenje je poenta astrofotografije ako ćemo iskreno).


Za nebo je sklopljeno 20 snimaka po pola minuta na f2.8, objektiv pedesetica. Nakon toga obrada u PS, a za zemlju je korišćeno pet snimaka sa isključenim praćenjem, i kasnije su nebo i zemlja jednostavno spojeni.

Kometa se na ovom snimku vidi, premda nikako spektakularno. To sam i očekivao, ipak niska visina i LP čine svoje. Ovde je prečnik kome po meni negde oko deset minuta, umesto predviđenih 86. Koma verovatno jeste tolika, ali se to odavde ne vidi. Visina komete je tačno 13 stepeni nad južnim horizontom, dakle snimljeno je u momentu tranzita. Pogled je u pravcu juga i ovo je jedno od retkih mesta u inače brdovitoj i planinskoj Srbiji gde do samog horizonta (odnosno 100km odavde) nema većih planina. Drugim rečima ovo je jedini pogled koji puca preko ravnica i brežuljaka sve do Kosova, a na Kosovu granicu čini južni Kopaonik (vrhovi Oštro Koplje i Šatorica) koji se nažalost ne razaznaju na horizontu, ali su definitivno tu.


Idemo dalje, to nikako nije jedina kometa vredna fotografisanja na novembarskom nebu.

Problem koji imamo sa zum-objektivima može samo biti još veći. Više od pola snimljenih snimaka sam morao da obrišem: neki su imali problem sa fokusom, pa nakon što podesim fokus pomeri se zum, i tako u krug. Najlepše je što se posle nekoliko snimaka ispostavilo da dužina izlaganja od tri minuta ispada malo preterana za nevođenu montažu jer se videla periodična greška. Zato je vreme smanjeno na dva minuta i snimanje kreće iz početka.

Na kraju sam završio sa 6 dvominutnih snimaka koje sam snimao duže od pola sata, i na kojima se videlo sve što treba da se vidi - i kometa i galaksije. Doduše oduzimanje fleta nije baš bilo proteklo sasvim uspešno, ali šta da se radi.


Na ovom snimku je koma komete 64P/Swift-Gehrels prečnika 70 sekundi, odnosno nešto preko jednog minuta. Na originalnom stack-u gde nije primenjeno ništa od kabalističkih tehnika - koma je 40 sekundi. Izveštaji drugih kometografa navode da ova kometa ima prečnik kome dva minuta, odnosno 120 sekundi, tako da se vidi da sam uprkos veoma transparentnom i vedrom zenitu imao zapravo osrednji signal na snimku. Drugim rečima trebalo je to mnogo duže eksponirati, nije dovoljno 12 minuta. Označen položaj komete:


Lewis Swift je bio prilično zainteresovan za otkrivanje novih kometa. Razlog toga teško da je bila činjenica da su komete njegova pasija, mada to do jedne mere jesu bile. On je jedan od retkih ljudi u istoriji koji je video Hejlijevu kometu dva puta. Takođe je kao dečak u školi opisao viđenje nove komete, ali je njegov učitelj to pripisao dečijoj mašti. Posle tri dana je stigao zvaničan izveštaj o otkriću komete koja će postati Velika Kometa iz 1843. Glavni razlog njegovog interesovanja je činjenica da njegov patron Hulbert Warner svaku novootkrivenu kometu plaća 200 dolara. E.E. Barnard je od novca koji je dobio za osam kometa napravio kuću u Nešvilu.

Warner je bio čovek koji je u biznis uskočio kao prodavac čeličnih sefova. Vrlo brzo je akumulirao nemali novac ali je u najboljim godinama oboleo od akutnog nefritisa, oboljenja za koji tad nije postojala ni naznaka terapije. Svoje preživljavanje je pripisao leku odnosno tinkturi koju je proizvodio dr Craig. Naravno, Warner je iz zahvalnosti otkupio patent i formulu proizvodnje te čarobne vodice i, uz njegovo poznavanje tadašnjeg marketinga, napravio čudo. Malo kasnije ta zahvalnost se izgubila u sudskom procesu između njih dvojice, ali finanijska imperija zasnovana na "abrakadabra" principu je cvetala. Uostalom i danas postoji čitava armija pomoćnih lekovitih sredstava koja se kupuju u apotekama bez lekarskog recepta. Ono što je i dan-danas fascinantno je činjenica da nijedan od tih preparata ne mora uopšte da leči bilo šta; dovoljno je samo da se uradi kratko ispitivanje koje pokazuje da proizvod nije otrovan odnosno štetan. U poređenju sa zvaničnim lekovima gde eksperimentalne i kliničke studije traju najmanje 15 godina ovo je neverovatna prednost - a tek u Sjedinjenim Državama krajem preprošlog veka je to bio potencijalni zlatni rudnik.

Međutim, Warner je uskoro bankrotirao usled pogrešnih investicija ali je prethodno uspeo da finansira izgradnju opservatorije sa refraktorom od 40cm. I tako je Swift uspeo da otkrije veliki broj kometa; od periodičnih navešću samo 11P, 64P i 109P. Takođe četiri NGC galaksija su njegovo otkriće. I na kraju najbitnije: Swift je jedne noći neposredno pored Xi Pegasi uočio malu nebulu. Vratio se posle pola sata i ustanovio da se mala mrljica ne kreće; šteta, otkrio je još jednu nebulu za NGC katalog. Herschell je sto godina pre njega pored ove zvezde opisao dve nebule čiji je položaj u vreme Swift-a bio izgubljen. Međutim, posle 24h Swift je otkrio da se mala maglina ipak kreće, samim tim - aleluja - bogatiji je za dve stoje. Sledila su izračunavanja orbite iz izmerenih položaja i tu su se rezultati razlikovali: od 6.91 do 8.92 godina. Pritom razlike nisu poticale samo od nepreciznosti i matematičkih zavrzlama, ova kometa je trpela veoma uočljiv uticaj velikih planeta, od Jupitera sve do Plutona. I tako je ova kratkoperiodična kometa izgubljena za narednih stotinak godina.

Godine 1973, sa Palomarskog teleskopa ovde opisanog, snimljena je nova mala i tamna kometica (19mag). Nakon inicijalnih proračuna je zaključeno da se orbita ove komete izvanredno poklapa sa izgubljenom Swift-ovom kometom iz 1889.g. a naziv je dobila po onome ko je prvi pregledao fotografsku ploču (Tom Gehrels). Tad je kometa imala komu 30 sekundi u prečniku što je četiri puta manjeg prečnika nego danas. Tom nije dobio nikakav novac za kootkriće ali sve i da je dobio - za 200$ bi mogao da kupi eventualno (to je 1100 današnjih dolara) set od četiri gume i felne za svoj auto, plus mali servis; ili da odvede ženu na tri dana na Havaje. Ili da sebi kupi malo bolje odelo ili sat.

Eto, nepravda je što se više farmaceuti ne druže sa astronomima.