24.12.2016.

UTAKMICA U KAMENOLOMU

Jedno od interesantnijih mesta u okolini Jagodine kad je u pitanju geologija je kamenolom u Lozoviku. Tamo zapravo postoje dva kamenoloma i ovde je reč o južnom, napuštenom. U pitanju je dolomitski mermer, tačnije oniks. Reč je o jednom od brojnih minerala koji su sastavljeni iz silicijum dioksida (SiO2); kamenolom je danas napušten iako mermera tamo još uvek ima; priča se da je neadekvatnim miniranjem došlo do pucanja stene na male blokove i time je nalazište upropašteno.

Ovaj kamenolom je idealno mesto sa pogledom na jugozapad. Da nije toga sumnjam da bih ga uzeo u razmatranje - treba mi smer 225.

Ako bi neko da obiđe to mesto samo da sugerišem da upravo ovde obitava jedna od najvećih kolonija poskoka u okolini. Srećom pa je temperatura te večeri bila oko -4C; ja računam da je tako nešto zmijama još neprijatnije od mene.


Prvo što sam uočio kad sam kročio u kamenolom je da me je čuvena kineska lampa izneverila. Ostao sam u mraku, doduše sa telefonima ali to i nije neka uteha.

Sledeća stvar na koju je trebalo obratiti pažnju je mesto otvoreno ka jugoistoku, jer se tamo upravo dešavao spektakl.


Pun elana sam snimio 20 snimaka po 4sec na f4 i 32mm žižne daljine; pedesetica je za taj kadar uska; znao sam da se tu negde mota kometa 45P/Honda-Mrkos-Pajdušakova. Razmišljao sam da na stack-u ima sasvim dovoljno dinamičkog raspona da se u obradi izvuče sve čega tamo ima.

Ali ćorak.




Ovde na 100% isečku se vidi da od oblaka nema teorije da se izvuku najtamniji detalji. Nekad je lakše kad se napravi inverzija (označen položaj komete):


Magnitude najbližih zvezda pokazuju da je granična magnituda negde oko 8.5 - nije loše kroz oblake. Ali na označenom mestu komete nema, bez obzira što je njena magnituda verovatno oko 7-9mag.

Milan : Nebesa 0 : 1.


Fotke su registrovane i složene u DSS-u, unapred se izvinjavam zbog toga, jer imam utisak da su dotični program radili daltonisti - ili možda konzumenti lizergične kiseline; svima njima je zajedničko da ne percipiraju boje na ispravan način. Budući da se DSS nije lepo snalazio sa svetlima sela u daljini, smatrajući da su i to zvezde, u početku sam dobijao stack na kome je sve registrovano na selo - drugim rečima klasičan startrails. Da bi se to preskočilo morala je zemlja da se obriše do horizonta, a i nešto malo više.
Za ovako nešto napravljena je akcija u Photoshopu pa je obrada išla brzo. U suštini akcija izgleda ovako, aktivirao sam opciju Quick Mask Mode (ili taster Q), zatim pomoću gradijenta napravio meku selekciju između neba i zemlje, i potom isključio Quick Mask Mode. Zatim sam obrisao zemlju (ctrl+X) a prethodno je napravljen layer ispod kao kopija, i obojen u crno (edit>fill>black). Onog momenta kad se obriše zemlja - ostane mrak, jelte, prostije rečeno. Na kraju Layer>Flatten Image. Fajl se snima kao TIF.

Sada sam imao 20 snimaka samo neba i DSS je mogao da se pozabavi isključivo zvezdama (i kometama, nadao sam se). Nakon stakiranja snimio sam stack pod prozaičnim imenom "nebo". Istovremeno trebalo je napraviti to isto ali sa zemljom. Za tako nešto postoji opcija File>Scripts>Load Files into Stack. Time smo dobili 20 slojeva (layer-a) napakovanih jednog iznad drugog; sad treba podesiti transparenciju svakog od njih. Sve slojeve treba staviti da budu u koracima od po 5% (100/20=5) s tim da prvi bude 5% a poslednji tj donji mora da ostane 100%. Na kraju opet Layer>Flatten Image i snimi se "zemlja".

Nakon toga ostaje samo da se uklope "nebo" i "zemlja". Donji layer je zemlja a na gornjem se napravi meka selekcija sa gradijentom iznad onog dela fotke koji je crn - potpuno isto kao na prethodnom primeru. Onda se obriše (cut ili ctrl-X) i ostane vidljiva zemlja odozdo. Po potrebi treba ručno doraditi brisanje, i/ili osvetliti/zatamniti layer sa zemljom, ili možda doraditi boje. Na kraju naravno - Flatten Image.

Moram samo da primetim da DSS brlja kad se radi sa TIF-ovima. Dark frejmovi se ne uzimaju u razmatranje, bez obzira da li su konvertovani u TIF ili su ostali CR2.

Izvadio sam tajno oružje za komete: neki ga entuzijastično zovu plastik-fantastik. Uprkos neuglednom izgledu i gomili mana, ovo parče plastike koje novo košta sto evra - ima sve potrebne osobine da sa tripoda ulovi kometu ispod desete magnitude. Podrazumeva se da i atmosfera sarađuje, ili da to recimo ne bude baš u sumrak ili zoru, i tako dalje. Dakle sve da bude onako kako kod mene nije bilo.
Pedesetica je bolja od uobičajenih zumova i širokougaonih objektiva isključivo zbog aperture: blenda 2.8 na 50mm znači da je otvor koji skuplja svetlost prečnika  18mm, a objektiv sa 10mm žižne daljine ima na toj istoj blendi samo 3.5mm stakla koje skuplja svetlost. A to znači da pedesetica vidi dublje u svemir, odnosno da snima nižu graničnu magnitudu.


UFO vidljiv gore levo je Venera. Snimanje i obrada potpuno isti kao sa prethodnim kadrom; jedina razlika je što je ovde složeno 20 snimaka dužine izlaganja 8sec (prethodno je bilo 4sec). Na f4.0 oštrina od ruba do ruba je naprosto odlična.

I ovog puta bod u gostima i izjednačenje.


Kometa 45P/Honda-Mrkos-Pajdušakova se vidi kao mutna zvezdica, nikakvih naznaka repa nema i to je to. Mogu da procenim da se nalazi na magnitudi od možda oko 8.5 ili čak 8. To bi značilo da je moguće krenuti dvogledom, ali za tako nešto vam je poželjna zvezdana karta ili planetarijum softver jer su male šanse šarati okolo i natrčati na nju. Zapravo, trebalo bi da izgleda kao mutnjikava zvezda ali pošto se ovakva posmatranja uvek odvijaju u nimalo idealnim uslovima - preporuka je juriti je na 10-12 stepeni iznad horizonta. U mom slučaju je to tačno tad i snimljeno, dakle u 17:15h, što je sat i 40min nakon zalaska Sunca.

Tim koji dobija ne treba menjati. Pedesetica dakle ostaje u igri, nebo je sve tamnije tako da blenda ide za jedan stop: sa f4.0 na 2.8.


Ako ovde neko vidi kometu - svaka mu čast. Evo obeležene verzije:


Jedina razlika u odnosu na prethodne fotke je što ovde imam 21 light umesto 20. Nebo je tamnije a blenda 2.8 pa se kometa malo lakše uočava. I dalje, međutim, bez tragova repa.

Pošto se u međuvremenu već sasvim dovoljno smračilo, video sam da se na zapadu pojavljuje zodijačka svetlost. Premda nije baš karakteristična za leto i zimu već za ravnodnevice, zodijačka svetlost se više ili manje može videti preko cele godine. Najupadljivija je, rekoh, oko jesenje ravnodnevice zbog trajanja sumraka i pogodnog nagiba ekliptike.


Opet stativa; ono što je ličilo na zodijačku svetlost je zapravo bio oblak tačno preko ekliptike - dokaz da je mrak već bio dobar za astrofotografiju. Obeležena verzija:


Neptun se detektuje kao veoma bleda zvezdica magnitude 8.5 a to je i razumljivo jer je reč o širokougaonom kadru (17mm), 11x20sec, f4.0, ISO800. Neplanirani bod.

Sačekao sam mrkli mrak i ponovo probao sa zodijačkom svetlošću. Nešto mi se činilo da ipak nisam halucinirao.


U levom delu kadra se vidi dijagonalno da ima nekakve blede svetlosti - odlično, 3:1 za mene
Još neki kadrovi iz kamenoloma:






10.12.2016.

MESEC U LAŽNIM BOJAMA

I zaista, koja je boja Meseca?
Kad je nisko iznad horizonta ume da bude crven ili narandžast. U zenitu je beo a najčešće ima žućkastu notu, eto to bi bio najkraći odgovor pažljivog posmatrača. Ali sve te boje su odraz apsorpcije u atmosferi, tako da Mesec gledano iz orbite blešti u beloj boji. Zapravo, astronauti Apolla su naveli da je pun Mesec iz orbite oko 30% svetliji nego gledano sa Zemlje, a tako nešto i fizika predviđa.

Prava boja Meseca ne može da se predstavi ako se prethodno ne objasni pojam albeda. Albedo je procenat odbijene svetlosti najkraće rečeno. Apsolutno crno telo ne odbija svetlost (tako nešto ne postoji) a apsolutno belo bi odbilo 100% emitovane svetlosti (ni tako nešto ne postoji). Odmah se vidi da bi apsolutna refleksija odgovarala nekom idealnom ogledalu koje bi, za razliku od naših vrhunskih koja odbijaju oko devedesetak posto, odbijalo svu upadnu svetlost. I da se razumemo, u prirodi nema mnogo materijala sa visokim albedom. Stratokumulusi gledani odozgo imaju albedo do 0.75, dakle odbijaju 75% svetla, svež sneg možda i malo preko toga. Sve ostalo je tamnije, saharski pesak ima albedo od oko 0.4 a blato 0.1.

Albedo Meseca je prosečno oko 0.12 što bi odgovaralo starom izbledelom asfaltu. Trava je recimo nešto malo svetlija. Znači ako to transformišemo u celokupan dinamički raspon, Mesec bi izgledao ovako:


U označenom kvadratiću je statistički gledano prosečan albedo Meseca. Prilikom obrade je to nivo od level 30, što je 12% od 256 mogućih u Photoshopu. Ovako bi Mesec izgledao u poređenju sa snegom, oblacima ili svim drugim reflektivnim materijalima.

Nakon što smo malo familijarno posmatrali Mesec, čekajući da se optika ohladi, krenuo sam sa snimanjem. Teleskop se hladio pola sata, možda malo nedovoljno ali nebitno - atmosfera je bila izrazito turbulentna. Svako uvećanje preko 100x je davalo sliku koju je nemoguće izoštriti, a treperenje je bilo čist horor.


Dakle, ukupno 20 snimaka sa brzinom od 1/50sec je snimljeno, složeno u Registax-u i obrađeno u PS-u. WB je postavljen na 4000, jer bih rekao da je to neka najneutralnija vrednost za Mesec na nekih 40-ak stepeni visine. Pošto je restriktor aperture (srpski rečeno rupa na poklopcu) izbacio sekundarnu opstrukciju, dobili smo najkvalitetniji mogući apo-refraktor, doduše f18. I mizerne aperture od 40mm.

To u praksi ne znači ništa negativno kad je Mesec u pitanju. Zapravo je i pozitivno; turbulencije atmosfere i toplog tubusa su svedene na najmanju meru, a i korekcija boja je vrhunska odnosno bolja od svakog mogućeg refraktora - ovde imamo samo ogledala. Praktično sve što je šareno može da znači dve stvari: disperziju u atmosferi i činjenicu da je to zaista šareno u stvarnosti.

Malo (malo više) sam podigao saturaciju i ukazale su se prave Mesečeve boje. Plava boja označava predele gde je postojala vulkanska aktivnost i gde je izbačen materijal bogat titanijumom. Tamnosmeđi regioni su siromašni po pitanju titanijuma i gvožđa a svetlosmeđi imaju u sebi dosta aluminijuma. Takođe, mikroskopska analiza Mesečeve prašine je pokazala da je ona sastavljena uglavnom iz crnih čestica zdrobljene bazaltne stene. Stena je pretvorena u prah udarima meteorita. Ali takođe posotoje i smeđe čestice prašine; radi se o stvrdnutim kapima rastopljene lave koje je u prostor izbacila  vulkanska erupcija. Poenta cele priče je da na Mesecu nema ni vode ni atmosfere, dakle nema nikakve erozije i tlo ostaje onakvo kakvo je bilo faktički stotinama miliona godina. Zato tamo na svakom koraku postoje udarni krateri meteora i vulkanski krateri, jer ih ništa ne briše kao na Zemlji. Recimo Apollo 17 je doneo uzorak prašine sa površine koji je pokazao starost 3.67 milijardi godina, odnosno nastanak za vreme vulkanske erupcije koja se tad desila - kod nas bi to bilo nečuveno jer i kad ne bi bilo erozije, zemaljska kora se u proseku kompletno reciklira za možda otprilike pola milijarde godina.

Nakon toga je skinut poklopac i snimljeno je još 20 fotosa na punoj aperturi, tj f5. Turbulencija je prosto podivljala ali je na isti način dobijen sledeći rad:


Ovo je slika u realnim bojama. Neko ko se malo razume u Mesečevu topografiju primetiće da je Mare Tranquillitatis obojeno plavičastim naznakama - tako je i u realnosti. Znači da turbulentna atmosfera je ujedno i veoma prozračna, odnosno transparencija je visoka. Za sitne detalje to je loše, ali za sveukupan kontrast i boje je dobro.

Još jednu stvar smo primetili prilikom posmatranja terminatora: misterioznu svetlost iza granice svetla i tame. Delovalo je kao da trepere male zvezdice na tamnoj strani, ili možda NLO (?!).


U pitanju su visoki planinski vrhovi u noći. Njih obasjava izlazeće Sunce i mora da je to vrlo romantično za tamošnje Mesečare ili kako se već zovu stanovnici Meseca (Mesecijanci?).
Sa desne strane, to je Mesečev sever, vide se dve svetle tačke u tami. To su vrhovi planine Mt Harbinger koji dostižu 2500m iznad površine ravnice. Smatra se da je 50mm refraktor minimalno dovoljan da se uoče, premda smo ih svi bez problema uočili sa restriktorom, dakle sa 40mm aperture. Planinski lanac se proteže 94km u dužinu.

Sasvim levo stoje planine vulkanskog porekla koje okružuju kružnu formaciju Letronne prečnika 122km. Namerno ne kažem krater, obzirom da nije a nije ni kaldera već pre kaldera ispunjena zaravnjenom lavom. Desno od toga se nalaze bezimene planine oko kojih se nalazi porodica kratera sa imenom Wichmann (A, B, C, D, R). Nisam uspeo da pronađem visinu tih planina ali za ove kratere se standardno zna da je potreban minimalno 200mm reflektor za vizuelnu detekciju.

Još jedna opaska: stack sa punom aperturom (150mm) je oštriji i bogatiji detaljima od 40mm fotke. Optički to ne bi trebalo da je tako, ali dilema nestaje ako vam kažem da je sve to fotografisano sa isključenim praćenjem. Ako se zna da Mesec dnevno pređe 13.2 stepena, odnosno 33 minuta na sat, to je približno pola ugaone sekunde za vreme od jedne sekunde - ali to se odnosi na brzinu Meseca u odnosu na fiksne zvezde. Brzina u odnosu na posmatrača na zemlji je, da zaokružimo i uprostimo, 15 stepeni na sat. To je onda 15 minuta u minutu, odnosno 15 sekundi u sekundi. Zapravo Mesec se u jednoj sekundi pomeri ka zapadu tačno jedan Saturnov prečnik.

I onda 1/50sec na 750mm žižne daljine uopšte nije dovoljno da zamrzne pokret. A toliko je bilo neophodno za ISO 800 i f18. Ali kad sam iskoristio pun prečnik optike (f5) onda je brzina pala na prihvatljivih 1/640sec i zato na donjoj slici imamo efektivno više detalja. Jer 1/50sec daje 0.3 ugaone sekunde trail-a a rezolucija celog sistema je 1.57arcsec po pikselu senzora. Račun kaže da ne bi trebalo da se vidi nikakva razlika ali praksa kaže da je fotka sa pune aperture oštrija (a kad se račun i praksa ne slažu, to znači da račun verovatno nije tačan).

06.12.2016.

DECEMBARSKA KONJUNKCIJA

Konjunkcije Meseca i planeta se često dešavaju - faktički jednom mesečno. Termin "konjunkcija" označava situaciju kad se neka nebeska tela nađu prividno na nebu jedno najbliže drugom, najprostije rečeno. Eto, nije ništa komplikovano.

Decembra 4. se desio takav položaj planeta na nebu da je mlad Mesec stajao između Marsa i Venere. Ništa lepše nego to fotografski zabeležiti, naravno ako vreme dozvoli. A to se u kasnu jesen nikad ne zna.


Ako očekujete boje planeta na ovom snimku, onda se boja Marsa jako slabo razaznaje a boja Venere je bela. Ovo je zato što je nebo još uvek sjajno da bi dozvolilo uočavanje boja zvezda.

Boja Venere bi trebalo da bude bela ili eventualno beložuta. To se pre svega odnosi na impresivnu venerijansku atmosferu, koja razvija 50 puta veći pritisak nego zemaljska, i ima 100 puta veću gustinu. Ta atmosfera je sastavljena 95% iz ugljen-dioksida, najpoznatijeg kao jednog od gasova staklene bašte. Nakon toga imamo Venerine oblake koji su sastavljeni uglavnom iz kapljica sumporne kiseline, i koji su odgovorni za činjenicu da je površinu Venere nemoguće videti u vidljivom spektru.

Kad pogledate u Veneru zapitajte se da li to nije možda i sudbina Zemlje. Mi smo još uvek jako daleko od prosečnih 467C na Veneri, ali Venera tu temperaturu duguje praktično isključivo efektu staklene bašte. Mi smo, s druge strane, u zadnjih par vekova skoro duplirali koncentraciju CO2 (280ppm iz 1750g u odnosu na 400ppm iz 2015g). Jeste da je CO2 samo jedan od gasova staklene bašte, ali nesumnjivo je da je njegov doprinos na Zemlji daleko od irelevantnog.
Interesantno je da se danas smatra da su Zemlja i Venera nakon svog formiranja veoma slično izgledale na svojoj površini. U periodu pre oko 4 milijardi godina i Zemlja je imala atmosferu od 100 bara, sastavljenu skoro isključivo iz CO2, i temperaturu od 230C. Usledila je tektonika ploča, što je zajedno sa kondenzacijom vode uklonilo CO2 i sulfate iz atmosfere. Danas se smatra da je okeanska voda na Zemlji jedan od ključnih faktora koji podržavaju tektonske pokrete, kojih, recimo, nema na Veneri. Venera ima vulkane i to aktivnije nego Zemlja, ali nema tektonske pokrete. S druge strane tu se možda krije i objašnjenje za Venerino neuporedivo slabije magnetno polje.

Boja Marsa je tradicionalno crvena. On ima sličnosti sa Venerom (atmosfera sastavljena skoro isključivo iz CO2) ali i razlike (atmosfera je prozračna i neuporedivo ređa od venerijanske, oblaci su retki a gromova nema). Međutim, prava boja planete Mars je smeđa ili žutosmeđa - crveni ton Mars dobija kad se, gledano sa Zemlje, spusti bliže horizontu (i Sunce je na horizontu crveno). I tu prestaju sličnosti.


Na ovom snimku se vide Mesec, Venera i Mars, ali je nešto prilično sjajno prošlo tik uz Veneru. Nije teško pogoditi da se radi o orbitalnom autobusu punom astronauta - ISS - nisam siguran da li su oduševljeni noćnim pogledom na Srbiju isto onoliko koliko sam ja bio oduševljen pogledom na ISS, ali nebitno, ja sam usput bio i prilično iznenađen. I nepripremljen.


Koliko je prosečno uvežbanom fotografu potrebno da postavi tripod, na isti nakači DSLR, izmeri i podesi manuelne parametre - i okine, onako ručno, bez daljinskog okidača?
Ne znam, ali ISS za to vreme je prešao put od Venere do položaja na slici. Parametri: ISO200, f11, 30sec.

Gledano po položaju, ja bih trebalo da budem severnije da bi ISS prešao preko Venere, i ako je moguće, Meseca. Tačnije trebalo bi da budem u Beogradu - u tom momentu bi ISS preletela preko Grčke i otišla u pravcu Bugarske i Ukrajine.


Odlazak ISS u pravcu istok-severoistok je bio mnogo lakši za snimiti. Ovde je sklopljeno 3 snimka, a u jednom momentu je ISS nestao i ja sam pomislio da se na tom mestu nalaze (nevidljivi) oblaci. Kasnije se ispostavilo da je svemirska stanica upravo tad ušla u Zemljinu senku - to se desilo na distanci od 1300km od mene. Pored Venere je distanca iznosila oko 1000km.
U svom najbližem položaju prema meni svemirska stanica je bila udaljena 487km i imala je magnitudu -3 što je i dalje malo tamnije od Venere (-4.2mag).


Između Venere i Sunca, desno na ovoj slici, nalazi se još sijaset interesantnih objekata: Merkur je upravo zašao ali tu su Pluton i kometa 45P/Honda-Mrkos-Pajdušakova. Doduše, njihove pozicije su tu ali njih nije moguće snimiti objektivom - magnituda Plutona je 14.3 a komete 11-12mag. Ova kometa će nadalje biti veoma interesantna, obzirom na činjenicu da će proći veoma blizu nama (negde oko 0.1 AU) i da će u tom momentu imati veoma veliku prividnu brzinu kretanja na nebu.