ZODIJAČKA SVETLOST KAD JOJ VREME NIJE
Nakon jedne prelepe večeri na tamnoj lokaciji u okolini Despotovca vratio sam se podeljenih osećanja. S jedne strane mi je bilo drago što sam prisustvovao izuzetno tamnoj i transparentnoj nebeskoj predstavi, a sa druge mi je bilo žao što još uvek moja montaža nije popravljena. To znači da zasad teleskopskih fotosa nema.
Ali to ne znači da nema uživanja u nebeskim lepotama - samo neće biti velikih uvećanja. Za početak, jedan snimak tamnog neba iznad Beljanice, obratite pažnju da svetlosnog zagađenja na horizontu nema ni u tragovima:
Ako izuzmemo par sela ispred same planine, jedina naseljena mesta koja daju LP nad horizontom su (levo) Žagubica i Majdanpek. Gledano preko sredine kadra nema ničega, jer se linija produžuje na skoro nenaseljeni NP Đerdap u narednih 100km a dalje su rumunski zapadni Karpati, takođe ne baš najgušće naseljeno područje. Bukvalno ovo bi bio najtamniji pravac na horizontu koji sam mogao da snimim; uzak koridor tamnog neba u pravcu severoistoka.
Ovo je poluminutno vreme izlaganja; u obradi sam malo tradicionalno osvetlio jer je sve bilo zaista mračno. Zato je dobijeno malo, tačnije malo više šuma a to ćete videti na 100% isečku - koliko je nebo bilo čisto svedoči i činjenica da su Prezepe (M44) izlazile na horizontu:
Malo levo ka severu se video Veliki Medved. Ko bude pažljivo razgledao iznad najviše zvezde u Medvedu se može uloviti par velikih galaksija, M81 i M82 ali nažalost, samo kao razlivene tačkice. Zapravo se uočavaju samo njihova jezgra koja nisu ništa upadljivija od okolnih zvezda, pa samim tim nisu ništa specijalno. Za spiralne krakove ovih galaksija su potrebne dve stvari - veća visina nad horizontom i duže ekspozicije.
Dakle, Veliki Medved:
Zvezde Medveda sam ja naglasio, naravno da nisu tako izgledale...
Zimski Mlečni Put izgleda prelepo ali je naprosto manje svetao nego letnji. Na ovom jednom snimku se jedva i nazire; zvezda malo udesno koja je najniža nad horizontom je Procyon. Nalazi se na samo tri stepena visine u odnosu na horizont. Fascinantna transparencija!
Naravno da ako se ovako vidi zimski, letnji Mlečni Put može da se vidi samo bolje. Jeste da je okrenut ka zapadu i severozapadu odnosno ostatku Srbije koji naprosto proizvodi zaslepljujuće zagađenje, ali vredi okrenuti objektiv i na tu stranu.
Dobar rezultat za 30sec i ISO1600. Ko malo bolje pogleda videće blede naznake magline Amerika u sredini, i desno sazvežđe Lire u koje upravo upada avion. To je i problem sa centralnom Srbijom; gde god da se okrenem - pojavljuje se kolekcija letećih i svetlećih čuda pa nikako ne može da se desi da na fotografiji nema bar jednog aviona.
Međutim, nije to bila stvar koja mi je otvorila donju vilicu. U pitanju je bilo nešto drugo - fenomen za koji se kaže da se najbolje vidi u proleće uveče odmah posle zalaska, i u jesen ujutru pre izlaska Sunca. Dakle, zodijačka svetlost.
Zapravo ovaj fenomen se vidi tokom cele godine, mada je sad malo nezgodnije zbog nagiba ekliptike ali je svakako moguće.
U momentu kad sam je video golim okom znao sam da ću moći i da je snimim. Na slikama se vidi kao bledosvetla dijagonala koja ide od donjeg desnog ka gornjem levom uglu. Ne vidi se baš ultrajasno, ali ako malo bolje pogledate uočićete je.
Na gornjoj slici se zodijačka svetlost možda malo bolje zapaža; vidi se kao dijagonala u gornjem desnom uglu. Originalna boja ove pojave je bela - kao i boja Sunčevog svetla.
Na zadnjoj slici se možda najbolje i vidi, ali imajte u vidu da je ovo snimljeno u pravcu jugozapada pa ipak ima uticaja svetlosnog zagađenja (u pravcu centra kadra su redom: Ćuprija, Trstenik i Novi Pazar). Ako neko poželi da pronađe Uran, Neptun i Mars može slobodno da ubaci vreme u svoj planetarijum softver: 13.I 2014, 18:40h. Ko ne želi da se zlopati, evo obeležene fotke:
Za slučaj da niste primetili, zodijačka svetlost je odsjaj u ravni Sunčevog Sistema. Sve nabrojane planete sa prethodne slike su u istoj dijagonali.
Ono što se sa sigurnošću o zodijačkoj svetlosti danas zna to je da je čine čestice prečnika iznad 10 mikrometara. Sitnije čestice od toga bivaju veoma brzo oduvane iz Sunčevog Sistema usled dejstva solarnog vetra; ostaje samo da razgraničimo poreklo krupnijih čestica. Prilikom raspada asteroida, kometa i mateora u meteorske rojeve, prečnik čestica je dosta veći i postoji pretpostavka da se vremenom ove čestice melju i raspadaju na sitnije. To zapravo čini zodijački disk - kometski repovi i prašina sa asteroida i meteora.
A da komete vremenom isparavaju, to nije ništa novo. Smatra se da je preko 80% kometa koje imaju orbitalni period ispod 20 godina (znači to su komete koje se ne udaljavaju mnogo od Jupiterove putanje, samim tim spadaju među najbliže komete) nisu više aktivne kad je u pitanju koma. To samo može da znači da su nakon nekoliko stotina ili hiljada obilazaka oko Sunca ove komete izbacile sve gasove i prašinu, postajući sprženi asteroidi - zaista, mnogi od ovih objekata imaju veoma mali albedo, odnosno tamne su boje.
Pa gde je onda završila sva ta materija sa tih nekadašnjih kometa? Najkraći odgovor: u prelepom prstenu zodijačke svetlosti.
Ali to ne znači da nema uživanja u nebeskim lepotama - samo neće biti velikih uvećanja. Za početak, jedan snimak tamnog neba iznad Beljanice, obratite pažnju da svetlosnog zagađenja na horizontu nema ni u tragovima:
Ako izuzmemo par sela ispred same planine, jedina naseljena mesta koja daju LP nad horizontom su (levo) Žagubica i Majdanpek. Gledano preko sredine kadra nema ničega, jer se linija produžuje na skoro nenaseljeni NP Đerdap u narednih 100km a dalje su rumunski zapadni Karpati, takođe ne baš najgušće naseljeno područje. Bukvalno ovo bi bio najtamniji pravac na horizontu koji sam mogao da snimim; uzak koridor tamnog neba u pravcu severoistoka.
Ovo je poluminutno vreme izlaganja; u obradi sam malo tradicionalno osvetlio jer je sve bilo zaista mračno. Zato je dobijeno malo, tačnije malo više šuma a to ćete videti na 100% isečku - koliko je nebo bilo čisto svedoči i činjenica da su Prezepe (M44) izlazile na horizontu:
Malo levo ka severu se video Veliki Medved. Ko bude pažljivo razgledao iznad najviše zvezde u Medvedu se može uloviti par velikih galaksija, M81 i M82 ali nažalost, samo kao razlivene tačkice. Zapravo se uočavaju samo njihova jezgra koja nisu ništa upadljivija od okolnih zvezda, pa samim tim nisu ništa specijalno. Za spiralne krakove ovih galaksija su potrebne dve stvari - veća visina nad horizontom i duže ekspozicije.
Dakle, Veliki Medved:
Zvezde Medveda sam ja naglasio, naravno da nisu tako izgledale...
Zimski Mlečni Put izgleda prelepo ali je naprosto manje svetao nego letnji. Na ovom jednom snimku se jedva i nazire; zvezda malo udesno koja je najniža nad horizontom je Procyon. Nalazi se na samo tri stepena visine u odnosu na horizont. Fascinantna transparencija!
Naravno da ako se ovako vidi zimski, letnji Mlečni Put može da se vidi samo bolje. Jeste da je okrenut ka zapadu i severozapadu odnosno ostatku Srbije koji naprosto proizvodi zaslepljujuće zagađenje, ali vredi okrenuti objektiv i na tu stranu.
Dobar rezultat za 30sec i ISO1600. Ko malo bolje pogleda videće blede naznake magline Amerika u sredini, i desno sazvežđe Lire u koje upravo upada avion. To je i problem sa centralnom Srbijom; gde god da se okrenem - pojavljuje se kolekcija letećih i svetlećih čuda pa nikako ne može da se desi da na fotografiji nema bar jednog aviona.
Međutim, nije to bila stvar koja mi je otvorila donju vilicu. U pitanju je bilo nešto drugo - fenomen za koji se kaže da se najbolje vidi u proleće uveče odmah posle zalaska, i u jesen ujutru pre izlaska Sunca. Dakle, zodijačka svetlost.
Zapravo ovaj fenomen se vidi tokom cele godine, mada je sad malo nezgodnije zbog nagiba ekliptike ali je svakako moguće.
U momentu kad sam je video golim okom znao sam da ću moći i da je snimim. Na slikama se vidi kao bledosvetla dijagonala koja ide od donjeg desnog ka gornjem levom uglu. Ne vidi se baš ultrajasno, ali ako malo bolje pogledate uočićete je.
Na gornjoj slici se zodijačka svetlost možda malo bolje zapaža; vidi se kao dijagonala u gornjem desnom uglu. Originalna boja ove pojave je bela - kao i boja Sunčevog svetla.
Na zadnjoj slici se možda najbolje i vidi, ali imajte u vidu da je ovo snimljeno u pravcu jugozapada pa ipak ima uticaja svetlosnog zagađenja (u pravcu centra kadra su redom: Ćuprija, Trstenik i Novi Pazar). Ako neko poželi da pronađe Uran, Neptun i Mars može slobodno da ubaci vreme u svoj planetarijum softver: 13.I 2014, 18:40h. Ko ne želi da se zlopati, evo obeležene fotke:
Za slučaj da niste primetili, zodijačka svetlost je odsjaj u ravni Sunčevog Sistema. Sve nabrojane planete sa prethodne slike su u istoj dijagonali.
Ono što se sa sigurnošću o zodijačkoj svetlosti danas zna to je da je čine čestice prečnika iznad 10 mikrometara. Sitnije čestice od toga bivaju veoma brzo oduvane iz Sunčevog Sistema usled dejstva solarnog vetra; ostaje samo da razgraničimo poreklo krupnijih čestica. Prilikom raspada asteroida, kometa i mateora u meteorske rojeve, prečnik čestica je dosta veći i postoji pretpostavka da se vremenom ove čestice melju i raspadaju na sitnije. To zapravo čini zodijački disk - kometski repovi i prašina sa asteroida i meteora.
A da komete vremenom isparavaju, to nije ništa novo. Smatra se da je preko 80% kometa koje imaju orbitalni period ispod 20 godina (znači to su komete koje se ne udaljavaju mnogo od Jupiterove putanje, samim tim spadaju među najbliže komete) nisu više aktivne kad je u pitanju koma. To samo može da znači da su nakon nekoliko stotina ili hiljada obilazaka oko Sunca ove komete izbacile sve gasove i prašinu, postajući sprženi asteroidi - zaista, mnogi od ovih objekata imaju veoma mali albedo, odnosno tamne su boje.
Pa gde je onda završila sva ta materija sa tih nekadašnjih kometa? Najkraći odgovor: u prelepom prstenu zodijačke svetlosti.
Коментари
Постави коментар