16.01.2015.

KONJUNKCIJA VENERE I MERKURA

Unutrašnje planete (Venera i Merkur) se nikad ne udaljavaju previše od Sunca, drugim rečima vidimo ih samo prilikom izlaska ili zalaska Sunca. To je i logično, budući da se njihove putanje nalaze unutar Zemljine putanje.
Ovih dana se desilo da ova dva nebeska tela stoje veoma blizu. Idealna prilika za fotke.


Kad sam došao u brda istočno od Jagodine, prvo sam opalio testnu fotku na kojoj se nijedna planeta ne vidi. Sasvim desno imate pogled na Crni Vrh između Jagodine i Kragujevca.



Pažljivijim zagledanjem vide se dve tačkice, jedna veća i jedna manja. Na dan 13. januara (kad je i snimljeno) prividna udaljenost je bila tačno jedan ugaoni stepen.

O Merkuru kao planeti najbližoj Suncu ima mnogo toga interesantnog da se kaže. Osim što ima odnos sopstvene rotacije i obilaska oko Sunca fiksiran u odnosu 3:2, Merkur ima i veoma ekscentričnu (izduženu) orbitu - najviše od svih planeta. Njegova udaljenost od Sunca varira od 46 do 70 miliona kilometara, a razlog ove neujednačenosti je uticaj velikih planeta, naročito Jupitera.
Takođe stvar koja unosi zabunu je pojava orbitalne precesije. Reč je o pojavi da izdužena Merkurova orbita takođe lagano rotira, odnosno da planeta opisuje putanju koja podseća na spiralu.

Kada su vodeći matematičari XIX veka pokušali da izračunaju veličinu te precesije, ispostavilo se da se račun i posmatranja ne slažu. Za jedan vek Merkurova putanja se promeni za približno 1.55 stepeni a izračunavanja su navodila 1.54. Poređenja radi, to je malo više od razlike između Merkura i Venere koju vidite na slikama - za sto godina! Razlika između izmerenog i izračunatog položaja je još manja, možda jedan Jupiterov prečnik za sto godina...
I zbog ovako male razlike su se vodile rasprave. U drugoj polovini pretprošlog veka je bilo uobičajeno da se kao razlog navodi postojanje nepoznate planete koja bi bila unutar Merkurove, prikladno su novu planetu nazvali Vulkan. Potraga za tom planetom je dugo trajala ali, naravno, od nje ni traga ni glasa. Mi danas čak znamo da na toj putanji nema ni asteroida iznad 6km, a kamoli planete.

Protagonista traganja za Vulkanom i autor prve matematičke studije Merurove putanje je bio Urbain Le Verrier, tadašnji vodeći ekspert iz oblasti nebeske mehanike, čovek zaslužan u najvećoj meri za otkriće Neptuna. Svojevremeno je samo na bazi poremećaja u putanji Urana izračunao položaj Neptuna, a berlinski astronom J. G. Galle je dotičnu planetu našao samo jedan stepen od predviđenog mesta. Međutim, sa Merkurom i Vulkanom nije išlo lako - Le Verrier je dobio jedan izveštaj o tranzitu nove planete od Lescarbault-a. Pritom je bilo navedeno i trajanje tranzita, pa je čak mogla i da se izračuna putanja tog nebeskog tela.
Naravno, Le Verrier je sve to izračunao. I preko toga je obavestio javnost o svom otkriću, navodeći čak i vreme budućeg tranzita, zajedno sa ostalim elementima orbite.

Ali ćorak - u predviđeno vreme nove planete nije bilo. Ništa gore za matematičara, ispostavilo se da je potpuno omanuo. Bilo je još izveštaja drugih astronoma da su posmatrali tranzite nepoznate planete preko Sunca; neki i po više puta, ali do dana današnjeg ostaje sumnja šta su oni uopšte videli - ako su nešto tim rudimentiranim malim ahromatima i mogli da vide.



Onda se pojavio Ajnštajn sa svojom teorijom relativiteta. Ispostavilo se da Njutnova klasična mehanika ne daje dovoljno precizne rezultate u odnosu na novu teoriju koja pogađa u dlaku izmerene rezultate. Zapravo, razlika između klasične i relativističke mehanike je najupadljivija u jakom gravitacionom polju (zbog krivljenja prostor-vremena), a to znači kod Merkura. Kod svih ostalih planeta razlike su proporcionalno manje.

Što se tiče sjanije zvezdice na slici, Venere, njena putanja je neuporedivo pravilnija i koncentričnija. Zapravo od svih planeta Venera ima orbitu koja je najsličnija kružnici. Međutim, jedina stvar koja se ne uklapa u ostale planete je njena retrogradna rotacija. To znači da Sunce na Veneri izlazi na zapadu i zalazi na istoku - svi modeli stvaranja Sunčevog Sistema ukazuju na jak sudar sa velikim telom u periodu mlade Venere koji je preokrenuo pravac rotacije ove planete.
I ovde je bilo svakavih "otkrića" kao kod Merkura: Cassini je u XVII veku prijavio otkriće satelita oko Venere. Mi danas znamo da, ako je Venera ikad imala mesec, bilo je to pre nekoliko milijardi godina - upravo u vreme neposredno nakon sudara sa velikim telom koje je preokrenulo rotaciju u retrogradnu. Scenario potom je uključivao spiralni pad tog meseca na površinu planete usled promene njene rotacije.

U ovom momentu je Merkur u svojoj najvećoj istočnoj elongaciji, odnosno najudaljeniji je od Sunca (19 stepeni). Nakon toga on se prividno vraća u pravcu Sunca i proći će prividno ispod njega - zato je zajedno sa Venerom nazvan "donja planeta", za razliku od Marsa, Jupitera i Saturna koji prividno prolaze iznad Sunca gledano sa Zemlje.


Na poslednjoj slici osim Merkura i Venere, gore levo vidite i minijaturni Mars koji se u ovom trenutku nalazi sa druge strane Sunčevog sistema, skoro prekoputa u odnosu na Sunce.

15.01.2015.

ZODIJAČKA SVETLOST KAD JOJ VREME NIJE

Nakon jedne prelepe večeri na tamnoj lokaciji u okolini Despotovca vratio sam se podeljenih osećanja. S jedne strane mi je bilo drago što sam prisustvovao izuzetno tamnoj i transparentnoj nebeskoj predstavi, a sa druge mi je bilo žao što još uvek moja montaža nije popravljena. To znači da zasad teleskopskih fotosa nema.

Ali to ne znači da nema uživanja u nebeskim lepotama - samo neće biti velikih uvećanja. Za početak, jedan snimak tamnog neba iznad Beljanice, obratite pažnju da svetlosnog zagađenja na horizontu nema ni u tragovima:


Ako izuzmemo par sela ispred same planine, jedina naseljena mesta koja daju LP nad horizontom su (levo) Žagubica i Majdanpek. Gledano preko sredine kadra nema ničega, jer se linija produžuje na skoro nenaseljeni NP Đerdap u narednih 100km a dalje su rumunski zapadni Karpati, takođe ne baš najgušće naseljeno područje. Bukvalno ovo bi bio najtamniji pravac na horizontu koji sam mogao da snimim; uzak koridor tamnog neba u pravcu severoistoka.

Ovo je poluminutno vreme izlaganja; u obradi sam malo tradicionalno osvetlio jer je sve bilo zaista mračno. Zato je dobijeno malo, tačnije malo više šuma a to ćete videti na 100% isečku - koliko je nebo bilo čisto svedoči i činjenica da su Prezepe (M44) izlazile na horizontu:


Malo levo ka severu se video Veliki Medved. Ko bude pažljivo razgledao iznad najviše zvezde u Medvedu se može uloviti par velikih galaksija, M81 i M82 ali nažalost, samo kao razlivene tačkice. Zapravo se uočavaju samo njihova jezgra koja nisu ništa upadljivija od okolnih zvezda, pa samim tim nisu ništa specijalno. Za spiralne krakove ovih galaksija su potrebne dve stvari - veća visina nad horizontom i duže ekspozicije.
Dakle, Veliki Medved:


Zvezde Medveda sam ja naglasio, naravno da nisu tako izgledale...
Zimski Mlečni Put izgleda prelepo ali je naprosto manje svetao nego letnji. Na ovom jednom snimku se jedva i nazire; zvezda malo udesno koja je najniža nad horizontom je Procyon. Nalazi se na samo tri stepena visine u odnosu na horizont. Fascinantna transparencija!


Naravno da ako se ovako vidi zimski, letnji Mlečni Put može da se vidi samo bolje. Jeste da je okrenut ka zapadu i severozapadu odnosno ostatku Srbije koji naprosto proizvodi zaslepljujuće zagađenje, ali vredi okrenuti objektiv i na tu stranu.


Dobar rezultat za 30sec i ISO1600. Ko malo bolje pogleda videće blede naznake magline Amerika u sredini, i desno sazvežđe Lire u koje upravo upada avion. To je i problem sa centralnom Srbijom; gde god da se okrenem - pojavljuje se kolekcija letećih i svetlećih čuda pa nikako ne može da se desi da na fotografiji nema bar jednog aviona.

Međutim, nije to bila stvar koja mi je otvorila donju vilicu. U pitanju je bilo nešto drugo - fenomen za koji se kaže da se najbolje vidi u proleće uveče odmah posle zalaska, i u jesen ujutru pre izlaska Sunca. Dakle, zodijačka svetlost.


Zapravo ovaj fenomen se vidi tokom cele godine, mada je sad malo nezgodnije zbog nagiba ekliptike ali je svakako moguće.
U momentu kad sam je video golim okom znao sam da ću moći i da je snimim. Na slikama se vidi kao bledosvetla dijagonala koja ide od donjeg desnog ka gornjem levom uglu. Ne vidi se baš ultrajasno, ali ako malo bolje pogledate uočićete je.


Na gornjoj slici se zodijačka svetlost možda malo bolje zapaža; vidi se kao dijagonala u gornjem desnom uglu. Originalna boja ove pojave je bela - kao i boja Sunčevog svetla.


Na zadnjoj slici se možda najbolje i vidi, ali imajte u vidu da je ovo snimljeno u pravcu jugozapada pa ipak ima uticaja svetlosnog zagađenja (u pravcu centra kadra su redom: Ćuprija, Trstenik i Novi Pazar). Ako neko poželi da pronađe Uran, Neptun i Mars može slobodno da ubaci vreme u svoj planetarijum softver: 13.I 2014, 18:40h. Ko ne želi da se zlopati, evo obeležene fotke:


Za slučaj da niste primetili, zodijačka svetlost je odsjaj u ravni Sunčevog Sistema. Sve nabrojane planete sa prethodne slike su u istoj dijagonali.

Ono što se sa sigurnošću o zodijačkoj svetlosti danas zna to je da je čine čestice prečnika iznad 10 mikrometara. Sitnije čestice od toga bivaju veoma brzo oduvane iz Sunčevog Sistema usled dejstva solarnog vetra; ostaje samo da razgraničimo poreklo krupnijih čestica. Prilikom raspada asteroida, kometa i mateora u meteorske rojeve, prečnik čestica je dosta veći i postoji pretpostavka da se vremenom ove čestice melju i raspadaju na sitnije. To zapravo čini zodijački disk - kometski repovi i prašina sa asteroida i meteora.

A da komete vremenom isparavaju, to nije ništa novo. Smatra se da je preko 80% kometa koje imaju orbitalni period ispod 20 godina (znači to su komete koje se ne udaljavaju mnogo od Jupiterove putanje, samim tim spadaju među najbliže komete) nisu više aktivne kad je u pitanju koma. To samo može da znači da su nakon nekoliko stotina ili hiljada obilazaka oko Sunca ove komete izbacile sve gasove i prašinu, postajući sprženi asteroidi - zaista, mnogi od ovih objekata imaju veoma mali albedo, odnosno tamne su boje.

Pa gde je onda završila sva ta materija sa tih nekadašnjih kometa? Najkraći odgovor: u prelepom prstenu zodijačke svetlosti.

JANUARSKA KOMETA

Vreme je da svi uperimo oči u najsajniju kometu na januarskom nebu: C2014 Q2 Lovejoy ovih dana odnosno polovinom januara prolazi u punom sjaju pored naše planete. Ovo je jedinstvena prilika kad se radi o dotičnom nebeskom telu jer ona obilazi oko Sunca jednom u 11000 godina. Tačnije, obilazila je, jer su gravitaciona tumbanja okolnih planeta skratila period revolucije ove komete na 8000g.
Šteta bi bila propustiti ovu kometu. Ne zato što je retka - ovako sjajne komete se pojavljuju na svakih par godina, već zato što nije smeštena pored Sunca. Samim tim je idealna za astrofotografiju.

Predeli u okolini Despotovca su poznati kao oaza prirode, naročito potez između Beljanice i Južnog Kučaja. Ceo taj region zapadno od Despotovca je na mapi LP zagađenja Evrope poznat kao jedno od najvećih tamnih odnosno mračnih, nezagađenih prostora u Srbiji, odnosno radi se o potpuno nenaseljenim prostorima. Naravno da ovako prostrane šume imaju svoje klimatske osobenosti (npr leti kad nigde nema kumulusa - ovde ih ima) ali što se tiče svetlosnog zagađenja teško da sam mogao da nađem tamnije nebo nekoliko stotina kilometara unaokolo.

Da skratim filozofiju: nebo je bilo fantazija.


Ovo je jedan snimak od pola minuta kroz Tamron 17-50 na 17mm i f2.8. Krajnji stadijum čistoće neba je i činjenica da je nebo na snimku crveno - a kod prisustva LP-a može samo da bude žuto ili plavo (u zavisnosti od WB) i nema između. Slične boje sam video i na Staroj Planini.

Šta vidite na ovoj slici? Sve je u istoj nijansi crvenkaste... Osim jedne cijano-zelenkaste tačke.


Imajte u vidu da je ovo jedan jedini snimak, znači nema stakiranja i samim tim dinamički raspon je dosta manji od onog koji je moguće postići u astrofotografiji. Tačnije, ovo je neki maksimum koji bi mogao da vidi prosečan i adaptiran posmatrač - zaista, kometa se perfektno videla golim okom kao mutna zvezda. Po nekim procenama u tom momentu je imala magnitudu između 4 i 4.5; moja procena je da može da bude i pola magnitude sjajnija.

Kometa se u suštini sastoji iz jezgra, faktički nečeg sličnog ledenom asteroidu koji isparava; zatim kome i repova. Koma je omotač jezgra komete, rezultat ključanja gasova koji nastaju direktno od vodenog leda i smrznutih gasova ugljen-monoksida, ugljen-dioksida, metana i amonijaka. Koma je zapravo atmosfera komete.
Repova ima dva: prašinasti (čestični) i jonski. Na ovoj slici se to ne može jasno razlučiti zbog trenutnog položaja, ali rep sastavljen iz prašine uvek prati putanju komete i u perihelu često bude zakrivljen - logično, jer je i putanja u perihelu najviše zakrivljena. Jonski rep je zelenkast i uvek je usmeren nasuprot Suncu. Ovo je zbog Sunčevog vetra; dokaz magnetske prirode jonskog repa je i činjenica da jaka solarna oluja može na momente da prekine kometin rep.


Ovaj snimak je nastao stakiranjem u DSS-u 13 pojedinačnih snimaka po 15sec svaki; ISO1600, Tamron 17-50 na 31mm i f2.8. Za eos 40d nisam snimao darkove.

Gore su Vlašići tj Plejade (M45), dole levo Hijade. Imajući u vidu da je snimano sa tripoda logično je da postoji granica zbog rotacije polja. Zato zvezde na rubovima nemaju baš puritanske oblike (da, objektiv je sasvim oštar i ispravan) jer je i danas teško rešiti kompleksnu distorziju ovog objektiva prilikom rotacije polja.

02.01.2015.

LOPTA U BESKRAJU

Decembarski mlad Mesec je bio idealan razlog za izaći van grada: iluminacija od svega 3.5% ga je činila prilično interesantnim. Mesec je bio star samo jedan dan tog 23. decembra, a vreme idealno za fotografisanje - oblaci su se razišli na zapadu a ostalo ih je gomila na istoku, ali to mi je nebitno.
Krenuli smo u brda između Jagodine i Svilajnca i tamo napravili zasedu.


Veoma lepo se vidi pepeljasta svetlost: odsjaj Zemlje na neosvetljenoj strani Meseca. Tačnije, oni sad tamo uživaju u prizoru pune Zemlje, možda se isto tako zaljubljeni drže za ruke...
Objektiv 50mm, f7.1, ISO320, brzina zatvarača - 10 sekundi. Možda malo duže ali je sve zato ispalo glatko. Jedina čudna stvar je što se Mesec malo pomerio na toj slici, ali dobro, sa tim sa unapred i računao.


Pošto se svetlost dana veoma brzo smanjivala, bukvalno iz sekunde u sekundu (ako oči lažu svetlomer ne laže) ovde sam morao to da produžim na 25sec. Pritom sam dobio i zamrljan oblak gore. Toliko mi je oblak bio simpatičan da sam za sledeću fotku okrenuo aparat ka severu i našao slične oblake koji su svetleli crvenkasto:
 


Zatim sam se posvetio Mesecu: blenda se otvara na f4.5 (nikakav problem za prajmove), ISO800 i dužina 4sec. Detalji na Mesecu iskaču, odličan rezultat za objektiv od 100e.

Onda je pala noć. Od šarenog neba ni traga. Moralo je da se nešto preduzme - f2.8, ISO1000, vreme izlaganja 25sec - panorama severnih oboda Jagodine sa Crnim Vrhom desno u pozadini:


Vreme je bilo da se izvadi teleobjektiv; jeste da je Mesec veoma brz ako se snima sa tripoda ali sve je stvar kompromisa. Ovde je brzina bila 5sec, f5.6, 142mm:


I na kraju sledi sam zalazak Meseca, tačno 3.2sec na 200mm. Vidi se i neki požar u polju iznad grada.