13.01.2014.

LOV NA ČUDNU ZVEZDU

Na sredini zime sazvežđe Camelopardalis prolazi najbliže zenitu, to znači da je ovo idealno vreme za fotografisati objekte u ovom delu neba. Nema tu baš nekakvih spektakularnih objekata, ali većina onih objekata su manje poznati - dakle, idealna meta. U ovom slučaju sam naišao na malo otvoreno zvezdano jato NGC1624, prečnika jedva dva ugaona minuta. Ovo jato sačinjava 6-7 zvezda relativno slabog sjaja a u pozadini se nazire i slaba maglina. Maglina je jedva bila uočljiva sa ovih prostora i trebalo je činiti razne vratolomije u obradi da bi se uopšte pojavila. Poređenja radi, na finalnom stack-u je maglina potpuno nevidljiva - sreća pa je u pitanju 16-bit TIF pa su podaci zakopani duboko. U ovom slučaju sam iskoristio 64 snimka od po 30sec za dobijanje finalne slike.

NGC1624

Interesantna stvar je što je usred NGC1624 nedavno otkrivena mlada zvezda, doduše prilično masivna. Nazvana je nimalo originalno NGC 1624-2, ali su zato njene osobine originalne: reč je o zvezdi sa najjačim magnetnim poljem koje je do sad evidentirano. Tačnije, magnetno polje je jače od Sunčevog za oko 20 hiljada puta a takva sila uobičajeno daje značajno veću magnetosferu nego što je uobičajeno.

Naravno, svima sad pada u oči poređenje sa magnetarima. Magnetari su mala i izuzetno zbijena nebeska tela tj neutronske zvezde, slično pulsarima, samo što za razliku od pulsara sa svojih polova ne emituju signale širom radio-spektra, već uglavnom u X opsegu. Takođe, magnetari su veći, sporije rotiraju i retko ih nalazimo - desetak ih je ukupno poznato. Polje prosečnog magnetara je oko pola milijarde puta jače od magnetnog polja zvezde NGC1624-2; dakle, poređenje magnetnog polja ove zvezde sa magnetarom ne stoji.

U vezi sa sudbinom ove zvezde, zna se da će živeti relativno kratko - oko 5 miliona zemaljskih godina. To je inače jedan promil starosti našeg Sunca. A tada nastupa gigantska eksplozija i od njene mase u tom momentu zavisi dalji tok: ako zadrži ovu masu i eksplodira postaće crna rupa. Ako, međutim, prethodno izgubi dobar deo svoje mase možemo dobiti lep pulsar ili čak magnetar.

Da bih povećao rezoluciju i smanjio prečnik zvezda originalnu sliku sam prebacio u monohromatsku, uvećao i opcijom curves smanjio prečnik spoljnih slojeva svih zvezda. Time se gubi na estetici ali lakše vidite obeleženi objekt: zvezdu NGC1624-2. Tačnije, ovde je ona priljubljena uz još jednu zvezdu sa kojom deli sjaj, obe su dvanaeste magnitude.

NGC1624-2



09.01.2014.

POČETAK VODOPADA

Sazvežđe Žirafe se prevodi kao Camelopardalis što je i najpravilnije, mada stari autori češće navode Camelopardalus. Negde stoji i kraće Camelopardus.
Kako god, recimo da je to relativno veliko sazvežđe premda dosta slabog sjaja. Četiri najsjanije zvezde su ispod pete magnitude, što znači da se jedva vide odnosno češće se ne vide na iole urbanijem nebu.

Od raznoraznih astronomskih čudesa ovde nema puno toga, ali izdvaja se jedno otvoreno jato odnosno klaster: NGC 1502. Prečnika 8 minuta ovo jato je sastavljeno iz lepih sjajnih zvezda od kojih su, kao što se vidi, neke dvojne. U principu ako pogledamo ovo jato u krupnom planu (originalna rezolucija eosa 20d i teleskopa 150/750) videćemo dve skoro slepljene zvezde u samom centru jata:

NGC1502

Verovatno će neko sad reći da je ovo izvan rezolucije opreme i da se slabo šta uočava. Tačno je da prilikom obrade zvezde po pravilu "porastu" ali zato je ovde jedan originalni isečak ekspozicije od samo pola minuta, bez ikakve obrade:

NGC1502

Rastojanje ove dve bliske zvezde je 18 ugaonih sekundi a obe su procenjene na sedmu magnitudu. Reč je o sistemu Struve 485.
Generalno govoreći, jato NGC1502 se sastoji iz četrdesetak zvezda različitog sjaja i udaljeno je oko 3000 svetlosnih godina od nas. Ono što je interesantno se upravo nalazi pored ovog jata.

NGC1502

Lucian Kemble je bio franjevački monah i živeo je u drugoj polovini XX veka u Kanadi. Poznat kao strastveni osmatrač, skrenuo je pažnju na jednu interesantnu sliku u dvogledu: dvadesetak raznobojnih zvezda u sazvežđu Camelopardalis koje su poređane u obliku stepenica. Članak o tome je objavljen 1980g i prosto je čudno na prvi pogled da niko nije ranije otkrio ovu očiglednost.
Objašnjenje je prosto: ovo nije ni od kakvog naučnog značaja, izuzev estetskog. U pitanju je asterizam, odnosno slučajnost u rasporedu zvezda koje u prostoru sasvim sigurno nemaju nikakve veze sa kaskadom, tj vodopadom.

Sama ova kaskada (slapovi ili stepenice, sasvim svejedno) počinju od jata NGC1502 - odnosno logičnije bi bilo zamisliti da je ovo skup vodopada koji padaju u malo jezero, tj NGC1502. Ova kaskada je po onome ko ju je otkrio nazvana Kemblova kaskada. Ovde vidite obeležen početak kaskade, odnosno četiri početne zvezde.
Ukupno 55x30sec, ISO1600, obrada Iris i PS CS3.

Kemble's Cascade

06.01.2014.

ZLATIBORSKI VODIČ ZA OSMATRANJE NEBA

Pošto smo Novu Godinu proveli na Zlatiboru, prelepoj ustalasanoj visoravni od nešto preko 1000mnv, naravno da slede slike. Pravi raj u zapadnoj Srbiji kad je u pitanju pejzažna fotografija, Zlatibor je i noću fascinantan. Bez obzira što se ne nalazi na sredini frekventnog avio-koridora kao Jagodina, ipak smo bili indisponirani činjenicom da u svakom momentu na nebu postoji bar nekoliko aviona.
Novogodišnja noć je bila ispunjena maglom, tačnije oblacima koji su se spustili ispod 1000m i vožnju učinili skoro nemogućom, ali narednih dana smo imali fenomenalno čisto nebo. Čak je i Mesec bio odsutan.

Od opreme bi vam bio od koristi dvogled da preletite ova nabrojana nebeska čuda, ali nije problem ni ako imate samo sopstvene oči - tako je astronomija izgledala milenijumima.

Ja sam koristio Eos 40d, Tamron 17-50 2.8 na 2.8 blendi, tripod Manfrotto 055xprob, sve slike su eksponirane jedan minut na ISO1600. U principu je za vrhunske rezultate potrebno posebno raditi nebo a posebno zemlju ali ovde sam malo i požurio pa sam radio samo jednu od minut; ko će da propušta proslavu reprize, i sutradan reprize reprize. Takođe bi bilo od koristi raditi nekoliko kraćih ekspozicija (tipa 10x20sec ili slično) i onda stakirati nebo u DSS-u, rekoh, to je tema za buduće poduhvate.

Orion over Zlatibor

Orion over Zlatibor

Ako izuzmemo naš smeštaj koji vidite na ovim snimcima, ostalo je remek-delo majke Prirode. U pozadini i desno se nalazi Tornik (ne vidi se na slikama) a ispod njega je Ribničko jezero, magle na njemu i veštačko osvetljenje.
Na nebu se vidi zimski deo Mlečnog Puta sa sazvežđima Orion, Jednorog, Veliki i Mali Pas, i Zec koga jure psi. Inače psi pripadaju lovcu Orionu. Od sjajnijih zvezda ovde se vide dole levo Sirijus, ispod Oriona beli Rigel i iznad njega žutocrveni Betelgejz.
Što se tiče svih ovih nabrojanih stvari, možete ih videti golim okom a još bolje bi bilo dvogledom. Sirijus je najsjajnija zvezda gledano sa naše planete (izuzimajući Sunce) i ujedno je veoma blizu: oko 8 svetlosnih godina. Pre nešto više od jednog veka, zaklanjajući glavnu zvezdu (Sirius A) astronomi su uspeli da uoče malog bledog patuljka pratioca i nazvali ga Sirius B. To je tek drugi otkriveni beli patuljak u istoriji a da je patuljak saznalo se mereći njegov prečnik i masu: prečnik ima kao naša planeta a masa je otprilike masa Sunca - u prevodu patuljak je sastavljen iz veoma guste materije. Jedna kašičica te materije bi mogla da teži celu tonu po današnjim procenama.

Druge dve pobrojane zvezde (Rigel i Betelgejz) su klasifikovane kao Beta i Alfa Orionis. Pritom je Rigel Beta, iako je sjajniji što je možda Bayer-ova greška (čuveni srednjevekovni zvezdani kartograf) a možda je i Rigel nekad zaista bio sjajniji. Pripada nepravilno pulsirajućim periodičnim zvezdama i sjaj se ovde menja obično za jednu desetinu magnitude, dakle, ispod mogućnosti detekcije golim okom. Reč je o vizuelno dvojnoj zvezdi za čije razdvajanje je potreban iole dobar teleskop, dvogled nije dovoljan pa nećemo o tome trošiti reči.
Betelgejz je, sa druge strane, ogromna zvezda. Crveni džin je udaljen 640 svetlosnih godina i pulsira potpuno nepravilno i u vremenu i po sjaju. Sasvim je sigurno da će uskoro eksplodirati kao supernova a posledice po živi svet na našoj planeti mi mogle da budu jako nezgodne. Ovo je prva zvezda čiji je prečnik meren telskopima sa Zemlje i procenjena je na oko 0.05 uglovnih sekundi. Procene se razlikuju između ostalog i zbog gigantskog pulsiranja - zvezda ima prečnik približno kao Jupiterova orbita!
Prilikom merenja paralakse (prividnog pomeranja zvezde u razmaku od 6 meseci) radi određivanja udaljenosti, došlo se do okvirnih 6-7 ugaonih milisekundi; približno jedna osmina prečnika zvezde.

Milky Way over Zlatibor

Na ovom snimku je upadljiv bledi zimski Mlečni Put, zvezda gore u kadru je Procyon u Velikom Psu. Zajedno sa Betelgejzom i Sirijusom čini Veliki Zimski Trougao, upadljivi znak po kome se može naći jug zimi oko ponoći. Takođe kao i prethodne, i Procyon je dvojna zvezda (mnoge zvezde u svemiru su višestruke, ako ne i velika većina) sa glavnom A komponentom bele boje i B komponentom koja je beli patuljak. Ceo sistem leži relativno nedaleko od nas, oko 11 svetlosnih godina, ali uprkos blizini razdvajanje ove dve zvezde amaterskim teleskopima nije moguće.

Ispod Procyon-a se nalazi mali magličasti oblačak; fascinantna meta u dvogledu. Prelepo otvoreno jato M48, prečnika jednog minuta, sastavljeno je od zvezdica magnitude 8-13 što znači da je jedan značajan deo ispod mogućnosti dvogleda. Zato imamo prelepu mrljicu prečnika dva puna Meseca.
Pažljivom posmatraču neće promaći ni M46 i M47, prvo bledo jato sa jedva uočljivim zvezdicama u dvogledu i planetarnom maglinom u sebi; i drugo jato koje čine jasno svetlije zvezde. Oba ova jata su po pola minuta - posmatračima je već jasno da je to prečnik punog Meseca.

Milky Way over Zlatibor

Milky Way over Zlatibor

Ako se sad sa jugoistoga okrenemo ka severozapadu, imaćemo još spektakularniji pogled na Mlečni Put. Naime, ova grana naše galaksije koja se nalazi u sazvežđima Persej, Kasiopeja i Lacerta je gušća i svetlija. U moru sitnih zvezdica na ovoj slici vrlo je lako izgubiti Kasiopeju i njen karakterističan oblik slova W, ali vizuelno se ona jasno ističe. Kao pomoćni orijentir vidi se iznad nje mala gomilica zvezda u obliku osmice - to je čuveno dvostruko jato (double cluster, NGC884 i 869). Po starogrčkim klasifikacijama su ova jata bila katalogizirana kao sjajne zvezde i to kao ha i hi Perseja. Po današnjim shvatanjima reč je o dva jata koja su blizanci, tj nastala su od istog molekularnog oblaka i veoma su blizu, odnosno gravitaciono su vezana. Inače, reč je o vrlo neuobičajenoj pojavi u širim okvirima.

Osim ovoga, na prvoj slici se u vrhu kadra sa desne strane nalazi Severnjača, relativno usamljena zvezda na tom delu neba pa ne bi trebalo da bude preveliki problem naći je. Na sledećoj slici sa leve strane se uočava "magličasti oblačak", kako su to opisivali Arapi pre više od jednog milenijuma. Smešten u sazvežđu Andromede ovaj oblačak je svoju prirodu postepeno otkrivao sa pojavom prvih teleskopa, ali prirogu magline izgleda nije razumeo ni Herschell, najveći posmatrački astronom svih vremena. Za razjašnjenje strukture je bio potreban razvoj fotografije i konačno, pre stotinak godina postalo je jasno da gledamo jednu ogromnu galaksiju. Možda ovako nekako izgleda i naša galaksija, kada bi je neko pogledao sa strane.

Sledi nam pogled na jug i tamošnja čuda.

Milky Way over Zlatibor

Već se i potpuno neupućenom posmatraču ukazuje mala grupica zvezda koja zapanjujuće liči na Veliki Medved (Velika Kola), pa često pomisle da je to Mali Medved. Naravno, ovo nije tačno jer se medvedi nalaze na severnom nebu; ali svejedno ovo jato spektakularno izgleda i golim okom posmatrano. Reč je o Plejadama (Vlašići), otvorenom jatu koje eksplodira tek u dvogledu ili malom teleskopu. Tradicionalno se golim okom vidi do sedam zvezda, ponekad i više ali to nije smetalo starim Grcima da ih nazovu Pleiades - sedam sestara, odnosno nimfi, čiji je otac bio div Atlas. Skoro svaka kultura je kroz istoriju imala svoju verziju tumačenja ovog jata; Japanci recimo imaju i brend automobila čiji je simbol ovo jato (Subaru).
Mi danas znamo da je reč o mladom jatu čije zvezde osvetljavaju prelepu plavu refleksionu maglinu, ovde se to delimično i nazire; ukupno je potvrđeno oko 1000 članica ovog jata.

Levo od Vlašića je narandžasta zvezda Aldebaran, tradicionalno crtan kao samo oko mitološkog Bika i istoimenog sazvežđa. Nalazi se unutar Hijada, otvorenog i velikog zvezdanog jata koje liči na ugao od tridesetak stepeni; odnosno slova V. Sam Aldebaran nema veze sa jatom i leži znato ispred njega. Jato Hijade je poslužilo kao vrlo bitna stepenica na skali određivanja kosmičkih udaljenosti; moglo bi se reći da je distanca do ovog jata prilično precizno određena na osnovu primene više metoda. Danas se smatra da je udaljenost 153 svetlosne godine i da je ovo jato već prešlo polovinu svog očekivanog životnog veka od jedne milijarde godina.

Iznad Aldebarana se vide dve mrljice; prva (donja) je NGC1647 a druga je NGC1746. U oba slučaja radi se o otvorenim jatima prečnika tri četvrtine ugaonog stepena, dakle, odličnim metama za dvogled ili manji teleskop. Vizuelno je, međutim, prilično neverovatno da možete da uočite ova dva objekta.
Takođe, iznad Vlašića prema desnom uglu se uočava crvenkasta izmaglica. Radi se o velikoj emisionoj nebuli (California nebula) koja svetli u oblasti jonizovanog vodonika (Hb - 486nm) na koji su standardni DSLR-aparati skoro potpuno neosetljivi. Zbog toga oblik nebule nije jasan, a ni boja nije sasvim pogođena - o tome sledi.

Orion over Zlatibor

Na samom kraju još jedan pogled na Orion i Zimski Trougao. Pri horizontu ste već primetili zelenkasti dosjaj koji dominira na svim slikama. Nisam pogrešio u obradi, zelenkasti sjaj je ipak bio prisutan... Radi se o airglow fenomenu; ekscitaciji kiseoničnih atoma na 100km visine. To je i praktični limit zemaljske astronomije; duže ekspozicije preko neke granice nije moguće postići ne toliko zbog svetlosnog zagađenja već treba kalkulisati i sa ovom pojavom. Meni je drago da se i ovo vidi na snimcima, možda malo naglašenije jer smo blizu Sunčevog maksimuma kad bi ovi fenomeni trebali da budu najizraženiji.

04.01.2014.

U KADRU DVE KOMETE

Ne dešava se često, ali se i to dešava - dve trenutno najsjanije komete prolaze jedna pored druge. I to vidljivo sa naše (severne) hemisfere. Pa kako to da propustim?
Jedino mi je krivo što nisam sa Zlatibora ovih dana snimao ova dva repata čuda; ali nisam znao njihove pozicije napamet.

Još kad je informatički inženjer i u slobodno vreme lovac na komete Terry Lovejoy otkrio kometu oznake C/2013 R1, nije ni predpostavljao da će biti vidljiva golim okom. Elementi orbite nisu predviđali spektakl kao kod komete ISON, ali se ispostavilo obrnuto: kometa ISON je bukvalno eksplodirala nadomak Sunca a R1 Lovejoy je vidljiva na nebu bez problema evo već skoro pola godine. Tačnije, vidljiva je toliko dobro da je moguće snimiti je štapom i kanapom, odnosno običnim DSLR-om i normalnim objektivom sa tripoda.

R1 Lovejoy and X1 Linear

Drugi interesantan objekt ovde, takođe kometa, je C/2012 X1 LINEAR. Poznata po svojoj eksploziji krajem oktobra prošle godine kad je sa magnitude 15 skočila na 8, ova kometa je prilično interesantna. Nije neuobičajeno da komete na svom prilazu Suncu naprave dramatičan skok sjaja tj izbacivanje gasa, međutim ovde je skok sjaja procenjen na nekih 1500 puta, što rekoh, nije nemoguće ali je malo ređa pojava. Takođe, od tad ova kometa lagano gubi sjaj (trenutno je 9.4mag, teško uočljiva i u dvogledima) a dodatno situaciju otežava činjenica da je rep nezgodno postavljen u odnosu na posmatrača sa Zemlje. Tačnije, rep je malo iza glave komete, za razliku od Lovejoy koja ima skoro poprečno postavljen i lako uočljiv repić.

Tehnika snimanja je potpuno ista kao i prošlog puta, sjaj komete Lovejoy od tad stagnira na oko 5.5mag (dovoljno da se ne vidi golim okom, tj na samoj je granici); isti su parametri, objektiv i aparat. Jedina razlika je što je Tamron 17-50 stavljen na 24mm.

Nakon što sam u dolini V. Morave naišao na jutarnju maglu (temperatura oko -3C) krenuo sam ka brdima između Jagodine i Despotovca. Tamo gore je vreme bilo čista suprotnost: temperatura +4C, vetar duva kao lud a od magle ni traga. Očigledno je da se inverzni sloj nalazi na maloj visini (nekoliko desetina metara) i da preko njega duva vetar - u sloju magle nema vetra jer onda ona ne bi ni mogla da nastane.

R1 Lovejoy and X1 Linear

Na 80% uvećanju vidi se razlika između ove dve komete. Lovejoy je naprosto spektakularna, čak i na ovako malim uvećanjima. Poređenja radi, ovu biste sliku mogli da očekujete u malom dvogledu - ali ako imate superiorno čisto nebo i superiornu lokaciju.
Za desnu kometicu (X1 LINEAR) je jasno da se vidi samo kao mala mrljica, bez ikakvih detalja, ali je ovde interesantno i to što se prilepila uz jednu 9.5mag zvezdicu. Gledajući u Stelariumu ispostavilo se da je ta zvezda mnogo sjajnija od okolnih 8-10mag komšinica, tj da nije uopšte magnitude 9.5 i tako sam pronašao kometu. Naravno da je sudeći po mapi sa Heavens Above položaj tačan 100%, interesantno je, rekoh, to što se kometa upravo tad priljubila uz zvezdu.

Još jednom, krop od oko 80% originalne rezolucije:

R1 Lovejoy and X1 Linear