29.10.2013.

ANDROMEDIN PATULJAK

Po grčkoj mitologiji Andromedini roditelji su bili kralj i kraljica Afrike (tj Etiopije) Cefej i Kasiopeja. Zahvaljujući njenoj lepoti koja je razljutila Posejdona princeza se našla u smrtnoj opasnosti... I eto posla za Perseja, lukavog profitera te situacije i posledično, njenog budućeg muža.
Mitologija i astronomija imaju neke zajedničke stvari: u obe oblasti Andromeda simbolizuje lepotu. Svakako najlepša galaksija na nebu je M31 i ne nosi uzalud naziv Andromedina galaksija.
Sasvim logično ispada da se sazvežđe Andromede graniči sa sazvežđima Kasiopeje i Perseja. A sama Andromedina galaksija ima za sada otkrivenih 14 patuljastih galaksija koje su njeni sateliti.

U pitanju su male galaksije, najveće od njih mogu da se uporede sa Magelanovim Oblacima gledano sa Zemlje, ali većina patuljastih satelita su suviše male i tamne da bi bile lako uočene. Uostalom, osim Magelanovih Oblaka golim okom se ne vidi nijedna naša satelitska galaksija.
U Andromedinoj galaksiji je situacija slična: M32 i M110 se besprekorno vide sa neke tamošnje planete i sasvim sigurno podsećaju na naše Magelanove Oblake. Međutim, udaljenije galaksije kao što su NGC185 i NGC147 možda mogu da se vide ali ni izbliza tako spektakularno.

Ali se zato bez problema vide teleskopima - predstavljam vam NGC185:


Naša matična galaksija sadrži par stotina milijardi zvezda, dok prosečna patuljasta galaksija ima najčešće nekoliko milijardi, nekad više a nekad i manje. I naravno da detekcija zavisi pre svega od toga, u kombinaciji sa udaljenošću. To znači da smo naš komšiluk lepo mapirali ali da po susednim galaktičkim jatima nemamo spisak svih (malih) galaksija. I logično je da se patuljci prvi sakriju.

Trenutno vodeća teorija o stvaranju patuljastih satelita je gravitaciona interakcija velikih galaksija. To bi značilo da su M31, M33 i Mlečni Put u sopstvenom kruženju izvukle jedna iz druge dovoljno materijala da se momentalno formira dvadesetak patuljaka samo oko naše galaksije. Jedna druga, malo starija teorija interesantno se nadovezuje sa tvrdnjom da najveći globularni klasteri u našoj galaksiji predstavljaju zapravo jezgra malih patuljastih galaksija koje su usisane i rastopljene.
Po obliku i patuljaste mogu biti isto kao i velike galaksije: eliptične, sferoidne, spiralne i nepravilne. Zapravo, mogu da budu bilo kog oblika kao i njihove velike rođake; ovo je osnovna podela. U konkretnom slučaju NGC185 je sferoidna (kuglasta) galaksija; relativno poveća (12 minuta) i sjajnija galaksijica u sazvežđu Kasiopeje.


Danas se smatra da NGC185 povremeno produkuje zvezde, doduše niskom učestalošću. Njeno jezgro je aktivno, odnosno u centru je smeštena gladna crna rupa koja vredno usisava sve oko sebe. Posledica je intenzivno isijavanje na pojedinim frekvencijama, vrlo često i u vidljivom spektru. Kad je u pitanju ovaj patuljak, da se primetiti sjajno jezgro sa pojasevima prašine oko centra. To je upadljiva razlika u odnosu na njenu sestru NGC147, koja je mrtva u smislu formiranja novih zvezda - poslednja geneza se tamo desila pre 3 milijarde godina.

Prva slika je kompletno vidno polje reflektora 150/750, druga je isečak u 100% rezoluciji. Vidi se nešto malo detalja oko jezgra a za više je potreban teleskop sa većom žižnom daljinom. I bolje nebo, naravno.
Ukupno 62 ekspozicije po 30sec, ISO1600, obrada u Irisu i PS-u.

26.10.2013.

DVA JATA U KASIOPEJI

Kad god se uperi teleskop u pravcu sazvežđa Kasiopeje vidno polje ispuni gomila otvorenih zvezdanih jata (klastera). Pošto u jesen dotično sazvežđe u ponoć kulminira tj mota se oko zenita, sad je pravo vreme za snimanje objekata u okolini. Imam običaj da teleskopom malo prošpartam tako i snimim ono što mi se dopadne; posle gledam naknadno šta je snimljeno.
U ovom slučaju sam naišao na dva lepa otvorena jata, NGC663 (desno, veće) i NGC654. U desnoj strani snimka se nalazi upadljivo veće jato, nekih 16 stepeni u prečniku. Broj članica je zvanično negde oko 400, udaljenost 2.1 kiloparseka, starost 20-25 miliona godina.

Jato možete videti i dvogledom kao neuglednu mrljicu, premda je za pravi doživljaj potreban mali refraktor. U principu u pozadini jata se nalazi molekularni oblak koji blokira pozadinske zvezde i ističe jato.

Otvorena jata se klasifikuju po Trumpleru i ovo bi bilo III - umereno zbijeno i povezano sa okolnim zvezdama; 2 - umereno sjajno jato; m - srednje bogato zvezdama. Nema okolnu maglinu kao što npr Plejade imaju. Znači, po svemu NGC663 je totalni prosek, reklo bi se; čak i po starosti gde spada u umereno mlada jata. Naime, otvorena jata najčešće žive i do nekoliko stotina miliona godina, raspadajući se pre svega zahvaljujući slaboj gravitacionoj povezanosti svojih članica.

Ovo jato poseduje dve eklipsne dvojne zvezde, dva crvena giganta i pet plavih lutalica - reč je o nedovoljno poznatoj klasi zvezda. Predpostavlja se da su to zvezde koje su dolutale iz spoljne sredine u jato; za sada je vodeća teorija o njihovom sudaru ili interakciji sa okolnim članicama jata. Druga novija predpostavka je transfer mase sa belog patuljka, koji bi, logično, trebalo da bude pratilac tj drugi član binarnog sistema.
Na snimku jata se zaista uočava nekoliko plavih zvezda ali su one na periferiji jata. Većina su žute zvezde glavnog niza.

Drugo jato u ovom duetu je NGC654, mnogo kompaktnije i zbijenije. Samim tim što objekt pripada NGC katalogu, jasno je ko je jato otkrio... Herschell će se prevrnuti u grobu ako ga još jednom ovde spomenem.
Umereno sjajno jato (6.5mag) i prečnika 5 minuta je sastavljeno iz tačno 67 zvezda, sudeći po jednom astrofizičkom radu is sedamdesetih godina. Tu se diskutovalo o postojanju značajne količine međuzvezdane materije u jatu; možda više od trećine mase svih zvezda-članica. Danas se zna da jato čine zvezde sjaja 11-14mag, sa izuzetkom prve koja ima magnitudu 7.5.
U krajnjem desnom gornjem ćošku se vidi i neugledno jato NGC659, prava Pepeljuga prema prethodna dva.



Slika je kompozit od 71 snimka po pola minuta, ISO3200 na aparatu 20d. Zašto tako visok ISO, logično je pitanje... Zato što sam zaboravio da vratim na 1600 nakon centriranja...
Dark-frejmovi su snimljeni regularno na ISO1600 i razmišljao sam da li da ih uključim u obradu. Ispostavilo se da nikakav problem nisu napravili.
Što se tiče boja zvezda, ova dva jata generalno svi fotografišu tako da zvezde budu bele. Kod mene vuku na žuto i odlučio sam da ih ostavim tako zbog ekstinkcije u Persejevom kraku galaksije. Inače 20d uobičajeno daje žućkaste zvezde kad malo preterate sa saturacijom, možda je to osobina samog aparata a možda i LP igra ulogu.