25.04.2013.

SUN PILLAR & MOON PILLAR

O prirodi svetlosnih stubova (light pillars) se zna dosta, u osnovi stoji refleksija svetlosnih zraka o reflektujuću površinu. Ta površina generalno uvek bude sloj ledenih kristala koji su orijentisani svojim ravnim stranama horizontalno, pa liče na neko ogledalo.
Sunce, Mesec ali i gradska svetla mogu da budu izvori svetla koje se na ovaj način reflektuje u atmosferi. Jedini takoreći uslov je da treba da položaj izvora svetla bude što je bliže moguće horizontu.

Upravo taj uslov imamo ispunjen kada se Sunce bliži zalasku. Na ovoj slici se vidi sloj stratusa koji zaklanjaju Sunce, ali se po refleksiji odaje i tanak sloj cirusa. U principu reč je o toliko tankom sloju da bi on u zenitu bio nevidljiv. Snimljeno 58mm objektivom.




Kao što Sunce može da bude izvor svetla, logično je da to može i Mesec. Iste večeri se ukazala prilika, istim objektivom je snimano. Desno od Meseca u krošnji se vide prolećni Vlašići (M45). Ekspozicija na prvoj je bila 30sec a na drugoj 10sec:







18.04.2013.

GALAKSIJA KIT

U sazvežđu Canes Venatici se nalazi veliki broj galaksija svih oblika i veličina. Rano proleće je generalno idealno vreme za snimanje tih objekata jer oko ponoći ovo sazvežđe prelazi zenit. Naravno da je onda moguće prilično duboko snimiti neke malo tamnije objekte, naročito ako imate malo bolje uslove.

Mesec prve četvrti (oko 90 stepeni osvetljen) sigurno ne spada u blagotvorne pojave kad su galaksije u pitanju. Takođe sam se suočio sa otkazom napajanja (odlemio se kontakt na adapteru akumulator-eos). Svakako nije nešto što se na terenu može improvizovati...
Zatekla mi se poluprazna (ili polupuna, kako se uzme) baterija kojom je snimljeno 14 snimaka po pola minuta svaki. Zapravo, snimljeno je i više ali je možda trećina obrisana zbog grešaka - i vetar se odnekud pojavio.
I upravo onda je baterija otkazala.

Na slici se nalazi NGC4631, čuvena galaksija koja liči na kita. Njen sused, NGC4656 (palica za golf) se ne vidi na ovom širokougaonom snimku, ona bi bila dole i desno. Njihov grupni prošlogodišnji portret imate ovde.



Nije baš nešto, ali tek da se ne vratim kući praznih šaka. Fascinantno je što se sa samo sedam minuta izlaganja vide neki detalji u galaksiji - da vas podsetim, ne bi nešto mnogo bolje bilo ni da je snimana deset puta duže jer je Mesec kvario tamne detalje.
U suštini oblik ove galaksije je odgovoran za njen naziv. Takođe ovde imamo priličnu aktivnost oko formiranja zvezda; mnogo supernovih je eksplodiralo u poslednje vreme pa je to oduvalo velike količine gasa iz jezgra. Gas se posledično skupio u vidu difuznog oblaka oko galaksije i poznat je pod imenom korona - najbolje se to uočava u X frekvenciji i nekim drugim spektralnim linijama.



Na ovom isečku (originalna rezolucija) se vidi iznad NGC4631 još jedna mala satelitska galaksija: reč je o patuljastoj NGC4627. Sa magnitudom 13.1 lako se uočava na svim fotografijama jer zapravo ima umereno veliki površinski sjaj (oko 14mag/arcmin2).
Obe ove galaksije čine par u interakciji, zato je velika galaksija malo uzburkane strukture. Inače su obeležene kao Arp281 u Arpovom Atlasu.

Osim ove dve galaksije ovde ima još objekata. Levo dole imate zvezdu magnitude 12.06 a ako malo bolje pogledate ispod nje se nalazi nešto čudno magličasto... Da, još jedna galaksija, samo ovog puta nje nema u starim katalozima. Zove se MCG +06 -28 -022 i ima magnitudu od 15mag (gledano u frekvenciji plave svetlosti, što bi bio neki etalon pri merenju sjaja). Takođe se u neposrednoj okolini ovog para zvezda/galaksija nalaze još dva kandidata za kvazare. Zapravo, to i jesu kvazari: jedan je 18.9mag a drugi 20mag; ovaj drugi možda predstavlja par kvazara. Međutim, ovako tamne objekte nije bilo moguće snimiti.

Ali je zato bilo moguće snimiti dve zvezde sjaja 17.8mag i 19.5mag. Obeležene su posebnom strelicom i nalaze se u kadru dole levo.



To bi otprilike bio maksimum ovog setupa, ovaj par zvezda se vidi tj nazire samo ako imate dobro kalibrisan monitor. Pomaže ako u Photoshopu invertujete sliku i dodate kontrast, a i onda imate samo par piksela koji dođu malo svetliji od okoline...

U svakom slučaju, ako neko želi da proverava šta se sve beli u gori zelenoj najbolji način je Aladin.

10.04.2013.

KOMETA PANSTARRS PONOVO NA NIŠANU

Od poslednje avanture sa kometom prošlo je oko mesec dana - dovoljno da se kometa malo udalji od Sunca i da njena pozicija na severnoj hemisferi pređe iz večernje u jutarnju.
Drago mi je zbog te obe činjenice. Prvo, zato što je južna hemisfera nekoliko puta uzastopno zadnju deceniju imala prilike da gleda još sjajnije komete od ove, i drugo, jer je lakše snimati kometu pred zoru.

U ovom konkretnom slučaju, sem položaja, izmenio se i oblik repa komete. Sad je neuporedivo širi i kraći jer se menja i orbitalna brzina (tj smanjuje).
U prošlom postu je bilo nekih opštih činjenica o kometama a ovde o konkretno C2011 L4 Panstarrs:

Otkrivena je u sklopu sistematske pretrage neba nazvane Pan-STARRS gde četiri reflektora od 1.8 metara svaki zajedno pretražuju isti sektor neba. Zahvaljujući toj sinergiji dobija se potencijal jedinstvenog 3.6m teleskopa, koji kad se locira na Havajima ima solidne mogućnosti.
Ukupno vreme snimanja kompletnog neba je 40 sati, što znači da se celo nebo mesečno pređe oko četiri puta. Naravno da onda tu padaju otkrića raznoraznih asteroida i meteora veoma često, granična magnituda koju havajski instrumenti mogu da detektuju je fantastičnih 24.5!

Apokaliptična predviđanja da će ova kometa biti sjajnija od Vege, sjajnija od Venere, Meseca, Sunca, itd su poprimila razmere histerije. Kako god interpretirali procene sjaja na osnovu prethodnih krivulja, znalo se da će kometa biti prilično sjajna, gotovo 100% sigurno vidljiva u dvogledu. Originalne prve procene su bile veoma tačne: sjaj u perihelu bi trebalo da bude oko 0mag.
Preskačući histeriju koja je zahtevala da će kometa imati magnitudu -4; ispostavilo se da je njen sjaj na vrhuncu bio +1mag. To je u suštini 6 puta slabije od Hejlijeve komete u istom položaju i 2.5 puta slabije od prvih predviđanja.

Kao što danas znamo ova kometa je gost kod nas u komšiluku danas i nikad više. Tačnije, ako se ne desi neko gravitaciono tumbanje eto nje za nešto više od 100 hiljada godina, ali rekoh, ako se ne desi ništa nepredviđeno na njenoj putanji. Prečnik nukleusa (čvrste komponente) ove komete je oko jednog kilometra i ta minijaturna prašnjava i šupljikava stena je odgovorna za ovaj spektakl na nebu.

Naravno da to treba snimiti. Ali kako? Proleće je ubedljivo najoblačnije godišnje doba pa mi se nekad čini da i Engleska ima bolju klimu od Srbije. Tračak nade se pojavio kroz prognozu da će oko 03h biti vedro. Pogledam u 3 i... Vedro :-)

U ovom slučaju sam na lokaciju kod stare farme izneo teleskop, montažu i tripod sa namerom da radim duge ekspozicije piggyback kroz neki od objektiva. Lokacija je imala čist severozapad, jedino mesto u tom pravcu mi je mali Despotovac, a onda ništa sve do Rumunije. Ovakvim načinom snimanja se dobijaju duže ekspozicije i mnogo više detalja nego sa tripoda ali dok sam ja to raspakivao (potrebno je oko 45min postaviti i upogoniti teleskop) gomila oblaka se valjala sa severa neverovatnom brzinom.
Videlo se da neću da stignem ništa da uradim. Zato sam na brzinu krenuo da spašavam šta se spasiti može pa je snimljeno 6 ekspozicija po 20sec sa tripoda; ISO1600, 18-55IS na 20mm. Nije bilo vremena raditi dark frejm redukciju, tu sam opciju ostavio isključenu, u pitanju su više bile sekunde nego minuti.




Objekat označen levo na snimku je double cluster, prelepo dvostruko jato u Perseju - nezaobilazan cilj svakog dvogleda. Dole desno je čuvena Andromedina galaksija (M31) koja se u tom momentu nalazila na samo 13 stepeni iznad horizonta. Gore desno je... pa kometa Panstarrs.




Ukupno 6 snimka sam uspeo da uhvatim a onda je kometu prekrio oblak. Naravno, posebno su snimani darkovi kad je bilo očigledno da je predstava gotova. Međutim, DSS je složio tih 6 slika na čudan način: registrovanje i stakiranje je kao referencu odabralo zemaljski pejzaž pa sam tako dobio male crtice umesto zvezda.
Pošto je to poslednje što očekujete od specijalizovanog astronomskog softvera, uzeo sam ručno da sklapam sve u PS-u i rezultat je pred vama. Čak nisam ni oduzeo dark frejmove jer nije bilo potrebe. Da napomenem, stakiranjem se u osnovi smanjuje šum na dugim ekspozicijama pa onda možete u obradi da tamne objekte malo više čupate. Dinamički raspon u osnovi ostaje isti (tj onoliko koliko konverter u aparatu dopušta) ali je slika spremnija za tjuning.

Sledeće je krupan plan 58mm f4, zbog veće žižne daljine ekspozicije su morale da budu kraće - po deset sekundi. I opet je poslužilo samo tri komada, nadalje su oblaci izbrisali kometu. Svejedno, fascinantno je koliko detalja može da se dobije iz samo pola minuta izlaganja. Imajte u vidu da redukcija šuma nije bila uključena!





Update 13.4.2013:Ponovo sam snimo kometu juče ujutru. Međutim, kako to obično biva kad sam umoran, pola stvari zabrljam i ne primetim šta sam zabrljao. Prvo sam zaboravio da na svakom objektivu postoji blenda, odnosno da i nju treba podesiti. Tako sam na 18-55 blendu ostavio na f16 pa se na slikama ništa nije videlo. A na heliosu je ostala od fokusiranja f2.0.
Naknadno sam kući greškom obrisao dark frejmove...
Ukratko, dobio sam razvaljenu kometu i razvaljenu galaksiju. Iris je za razliku od DSS-a (po ko zna koji put) bolje odradio stakiranje i neku osnovnu obradu.

Parametri snimanja: 27x10sec, bez darkova, ISO1600, sa tripoda.

Meni je ovako simpatično jer ovako debele zvezde daju utisak neke prastare Šmit-kamere: