26.02.2010.

NEKE OD DVOJNIH ZVEZDA

Možda deluje dosadno tražiti po nebu dvojne zvezde, meriti njihovo odstojanje i uglove ali time se mnogi amateri vrlo ozbiljno bave. Ovde vidite Severnjaču koja predstavlja petostruki zvezdani sistem premda se na slici vide samo dve komponente, A i B, međusobno udaljene 400 astronomskih jedinica. Treća komponenta je ugušena sjajem A zvezde obzirom da se nalazi na 18 AU; nju je jedino Habl snimio dovoljno dobro da bi bila objavljena.
Ovde je obrađena samo jedna slika, bez stakiranja; ISO1600, 1 sekunda ekspozicije na teleskopu 150/750, 10mm okular, canon a560.



Mintaka je prva zvezda u Orionovom pojasu (tj locirana gore) tako da se ekstremno lako nalazi. Idealna je za početnike sa slabijim teleskopima zato što su glavna komponenta i njen pratilac udaljene 53 sekunde a to je više od najvećeg Jupiterovog prečnika. Glavna zvezda je 2.2 magnitude a prateća 6.8; slika koju vidite je približni ekvivalent uvećanju od 300x. Ukupno dva snimka po dve sekunde su složena, na ISO400.



Atmosfera i nije bila najoštrija što se vidi na snimku. Drago mi je da se vidi diskretna razlika u bojama.

Sledeći par je Castor, jedan od braće blizanaca koji je takođe dvojna zvezda. Ako se uzme u obzir da je odstojanje obe komponente 3.9 sekundi što bi odgovaralo jednom Neptunu, jasno je da je preporuka oko 200x za vizuelno razdvajanje. Prvo sam fotografisao na jednu sekundu ISO400:




Kao što se i vidi, zbog preeksponiranosti zvezde nisu razdvojene. Na 13h se nalazi zvezda sa magnitudom ispod 10. Obe komponente glavne zvezde su 1.6 i 2.6mag, mada se tu podaci prilično razlikuju u zavisnosti od izvora. U svakom slučaju, morao sam da smislim drugi način za snimanje Castora. Naravno da je onda otpala zvezda sa desetom magnitudom...




Kada je snimljen klip sa 30 frejma u sekundi par je jasno bio razdvojen sve vreme. Korišćenjem i optičkog i digitalnog zuma na 10mm okularu dobijeno je oko 900x uvećanja.

22.02.2010.

MARS!

Dosad sam imao problem sa snimanjem Marsa pomoću 150/750 teleskopa jer je Mars suviše svetlo telo za svoj prečnik. Međutim, nije išlo. Jedini način je bio da odustanem od kompletne aperture i upotrebim restriktor na nekih 40-50mm. To je onda f15-20 teleskop, sa mnogo tamnijim Marsom, manje turbulencije ali i nižom rezolucijom. Ako je za utehu kontrast je na najvećem mogućem nivou, kao na nekom malom apou.
Snimljen je klip na okularu 10mm sa optičkim i digitalnim zumom i to je sve ispalo oko 1200x. Korišćenje optičkog zuma je kontroverzno ali to je i iznuđen potez. U ovom slučaju barlow nije dao dovoljnu oštrinu ali je zauzvrat enormno dodao hromatsku aberaciju tako da... neka, hvala.
Rezultat se vidi. Prepoznavanje detalja izuzev severne i južne polarne kape - nemoguća misija. Ipak je sa aperturom od 50mm nemoguće videti neke detalje na Marsovoj površini, tačnije uslikati ih.
Klip od 600 frejmova sređen u Registaxu.



PRAVO KROZ VLAŠIĆE

Možda jednom godišnje, a možda i češće se dešava ovakav spektakl. Suština problema je veoma velika razlika u magnitudama Meseca i okolnih zvezda tako da se dobre fotografije Mesečevog tranzita kroz Plejade smatraju umetnošću. Prvi put kad sam slikao sa 130/900 koristio sam celu aperturu pa je rezultat bio poražavajući. Sad je dosta bolje jer sam koristio restriktor, možda samo 50mm.

Snimljeno je 7 slika po jednu sekundu na ISO200. Uzimajući u obzir i odbrojavanje tajmera, sve je trajalo oko minut ipo. U suštini to i nije mnogo ali je drastično dovoljno da se primeti veoma brzo Mesečevo kretanje prema pozadinskim zvezdama. Tu je i nastao problem jer DSS neće da stakira slike sa tako velikim pomakom. U pomoć je pozvana pešadijska metoda average stakiranja u Photoshopu, svaka slika sa svakom (a ima ih 7...).
Glavna zamerka su refleksije na sve strane. To skinuti mislim da je idiotski teško a izgleda da su refleksije na neki način uzrokovane restriktorom aperture.

Kao što se vidi, pustio sam Mesec da se kreće a slaganje je obavljeno na Plejade. Granična magnituda je 8.5 što i nije loše za 7sec i ISO200.

20.02.2010.

M42 ISPOD JABUKE

Jeste, kroz po koju granu jabuke. Oblaci su bili na vidiku pa sam kratko novembarsko posmatranje morao da zakažem u dvorištu, odmah pored jabuke.
Grane su ipak malo ulazile u kadar i to se da primetiti.
Ukupno 6 snimka po 15sec i ISO1600. Kada je sve složeno u DSS došla je na red obrada u PS. Ovo je početni rad u obradi steka:



Sledeća stvar je uobičajena obrada pomoću PS i NoiseNinja gde je šum skinut onako kako ceo svet skida šum. Naravno da meni to nije dovoljno...



Način koji mi je pao na pamet podrazumeva naglašavanje kontrasta magline kao kod HDR image tehnike ali ukombinovane sa drugim layerom koji je tretiran blurom. Tu sad treba raditi i star masku, ubijati šum pozadine koji se neminovno javlja...
Ukratko, finalni rezultat je dole, nasviran do maksimuma. Naročito ako se setite da je složeno ukupno minut ipo snimaka.

GALAKSIJE OD KUĆE?

Svi mi koji živimo u LP zagađenim područjima galaksije smatramo veoma interesantnim objektima. Pravi potez za nekog ko ne želi stalno da putuje je da nabavi što većeg dobsona f5 i da se baci na gledanje; ali, šta je sa slikanjem?
Tu posao završava bilo koji f5 teleskop. Zapravo, bolji od njega bi bio jedino f4 :-)
Dokaz je i slika dve čuvene galaksije M81 i M82 u V. Medvedu koje su prilikom snimanja bile na 25-30 stepeni visine. Transparencija je bila zaista dobra i dve ekspozicije od po 15sec na ISO400 su kombinovane u Photoshopu.
Rezultat (ukupno 30sec, ISO400!) je za mene fascinantan, pogotovo uzevši u obzir da sam snimao iz sopstvenog dvorišta. Odgovor je vrlo prost: f5.



Newtonian 150/750, okular 25mm, canon a560 i brdo dobre volje. Obrada oko snimanja šuma je ponovo bila malo drastičnija jer sam izvlačeći nijanse iz TIFF-ova uspeo da nabacim i šum koga na ISO400 skoro da nije bilo. Uostalom, svaka malo ekstremnija obrada uvećava šum.
Evo i finalne verzije, sa ujednačenim nebom i skinutim LP-om:

JUPITER U NOVOM TELESKOPU



Ako je nešto loše za planete onda su to newtonian instrumenti sa malim F odnosom. Mislio sam da je to preterivanje dok se nisam uverio da su planete uglavnom vrlo sjajne i sa smanjenim kontrastom u odnosu na recimo refraktore. Taj sjaj predstavlja problem prilikom snimanja...
Ukratko, Jupiter je na svim klipovima bio preeksponiran. Neki pojasevi su naprosto bleštali i tu nikakav detalj nije zabeležen, a jedinu de facto prednost u odnosu na 130/900 moja nova 150-ica daje prilikom uočavanja i fokusiranja Jupiterovih satelita.

Standardno sam klipove sređivao u Registaxu a nakon toga u PS-u. Uglavnom levels, curves, malo šum a boje nisam dirao. Na prvoj slici je uvećanje odvaljeno na na nekih 1-1500x i opet su detalji vidljivi što mi je drago.



Jedna od stvari koja predstavlja problem za snimanje planeta kod 150/750 je fokalna dužina. To se svuda u svetu rešava barlowom ali svaki barlow, bio on i najkvalitetniji degradira sliku. Ukoliko je slika degradirana i fokus se teško nalazi. Tome treba dodati i lažne boje ukoliko barlow nije apohromat.
Dole je vidljivo sve od nabrojanih problema sem da je Jupiter smanjen na 60% originalne veličine, radi boljeg vizuelnog efekta.