ŠTA JE TO KALABAŠ?

Ništa lepše od dvogleda u zimskoj noći ("jel tako/tako je", Z. Radmilović), naravno na tripodu kako se ruke ne bi smrzavale. E tu odlično dođe gomila krupnih objekata kao što su otvorena jata koji su nekako isuviše velika za teleskop ali lepo stanu u vidno polje dvogleda. Među tim objektima je verovatno na listi prvo dvostruko jato u Perseju ali malo ljudi može da se seti da postoje i dva velika otvorena jata na jugu, usred Mlečnog Puta koja bez problema blistaju u instrumentu malo manje žižne daljine.

U pitanju su otvorena jata M46 i M47.

Levo je M46 i ono je otkriveno od strane Mesijea lično, što nije nikakvo čudo jer se radi o veoma velikom, sjajnom i jednostavno lepom objektu. Jato broji danas potvrđenih nekih petstotinak članica, a na toliko je i procenjena masa jata u odnosu na Sunce. U strukturi M46 može da se zapazi lagana tendencija ka pregrupisavanju zvezda po masi, tzv masena segregacija, koja je inače striktno rezervisana za zbijena (globularna) jata. Naime, starije i lakše zvezde, crvene boje, izdvojile su se ka periferiji i formiraju strukturu koja može podsećati na rep ili na plimski potok koji zaostaje nakon gravitacione interakcije.

Kroz naučnu istoriju su izvođena merenja distance i zaključci su bili svuda između 3200 i 6000 svetlosnih godina, s tim da mi danas mnogo više naginjemo ovom drugom broju. Dakle, jato je prilično veliko i daleko. Što se tiče starosti, pošto je poznato da otvorena jata brzo kopne i rasturaju se, praktično isparavaju; procena je da je ovo jato staro oko 250 miliona godina što će reći da spada u starija otvorena jata.

Desno od njega i sasvim u centru kadra se vidi nešto manje jato po prečniku i broju članica, ali su njegove zvezde neuporedivo sjajnije. To je M47, jato koje je takođe otkrio šef M kataloga ali je to priznato tek pedesetih godina XX veka. To je zato što je genije uspeo da pobrka RA i DEC koordinate, pa tamo gde je napisao jednostavno nije bilo ničega. Kad zamenite brojeve M47 se pojavi u vidnom polju - ko radi taj i greši rekao bi naš narod. Ali čekaj, kako onda Herschel nije napravio trideset puta više grešaka? Messier je imao četiri pozicione i par drugih grešaka (M40 i M73 su dvojne zvezde, ali možda je i to hteo u svom katalogu) dok je Herschel sa 2500 novootkrivenih objekata pritom napravio samo šezdesetak svih mogućih grešaka, od pozicionih, preko duplih unosa, do svega nekoliko nepostojećih objekata. Bravo za momka sa pogrešne strane Kanala.

Dakle, M47 je takođe otvoreno jato, samo potpuno drugačije koncepcije. Ima takođe oko 500 članica ali je mnogo bliže (oko 1300 svetlosnih godina), mlađe (sedamdesetak miliona godina) i bogatije svetlijim plavim zvezdama. Zapravo ovo jato toliko upada u oči u dvogledu da ćete ga pre uočiti nego M46, a to važi i za Hodiernu koji je sto i više godina pre Messier-a detektovao ovo jato. Nije poznato da li je Francuz znao za podvig Italijana čiji je teleskop bio običan gusarski durbin. Naime, Hodiernin teleskop je bio jednostavan galilejanski (anahromatski) dizajn, što će reći da ima veoma malu aperturu, brutalno veliku hromatsku aberaciju, veoma malo vidno polje i velike deformacije na rubovima. Sasvim je jasno da je ovakav tip teleskopa bio rezervisan za mala uvećanja, negde možda kao naši današnji dvogledi.

S druge strane, polovinom XVIII veka je gospodin Dolond, o kome je bilo reči u prethodnim postovima, uspeo da zalepi dva sočiva jedno za drugo od različitih vrsta stakala, i tako da dobrim delom suzbije hromatsku aberaciju (premda ne potpuno). To je novi, tzv ahromatski refraktor i takav je upravo koristio Messier. Apertura je bila najčešće oko 60-100mm, vidno polje mnogo veće, hromatska aberacija mnogo manja, uvećanja veća a i slika je kao posledica ssvega nabrojanog bila neuporedivo bolja. Kad bismo uporedili ta dva teleskopa to bi bilo kao da danas poredimo ahromat i apohromat, dakle nimalo beznačajna razlika.

Zapravo mogli bismo da kažemo da kad bi Hodierna i Messier mogli nekako da zamene svoje teleskope, mi bismo danas verovatno koristili H katalog.

Pošto je ovo ipak Mlečni Put, dakle ravan Galaksije, koncentracija svih mogućih unutargalaktičkih objekata je poprilična. Osim nekoliko planetarnih biće tu uvek i drugih otvorenih zvezdanih jata:

NGC2425: par desetina zvezdica za koje se iz HR dijagrama može zaključiti da spada u veoma staro otvoreno jato (2-2.5 milijarde godina), udaljenost 11 hiljada svetlosnih godina.

NGC2423: malo veće jato, pedesetak članica, manje gustine i većeg sjaja, udaljeno 15 hiljada svetlosnih godina. 

NGC2414: takođe par desetina zvezda čine jato, centralna zvezda je osme magnitude.

NGC2401: prelepo malo jato ali za teleskop. Dosta zbijenije od prethodnih, zvezde ujednačenije, iste boje i spekralnog tipa znače samo jedno - ovo je najmlađe jato u tom delu Galaksije, staro svega dvadeset miliona godina.

Vratimo se na M46. To je jedno od veoma retkih zvezdanih jata unutar koga se krije planetarna maglina. I sam Šarl je konstatovao da je ovo objekat koji se razlaže na svega nekoliko zvezdica, ali je smatrao da tu postoji i maglina. Danas nije jasno da li je on celo nerazlučeno jato držao za maglinu (kao što je recimo Laguna nebula) ili je govorio o maloj planetarnoj, ali činjenica je da je pomenuo nekakvu nebulu ("... the cluster contains a bit of nebulosity.").

 

Desno imate petostruko uvećan isečak NGC2438, dok se levo nalazi, takođe uvećan, položaj tzv Calabash nebule. Dotična nebula se, na žalost ne vidi, kao ni Minkovski 1-18 koja se nalazi iznad M46. Ovu potonju nisam ni želeo da prikažem uvećanu, pošto se baš ništa ne nazire, dok se oko Calabash nebule vidi nekoliko prljavocrvenih piksela koji mogu biti šum kamere a može biti i jezgro nebule, koja je i inače crvenožućkasta.

Pošto ne želim da haluciniram objekte, konstatovaćemo da Calabash nebulu nisam ni registrovao (kao što i nisam) a što je sasvim uobičajeno za 200mm teleobjektiv zatvoren na f4.0 - to je samo 50mm aperture, više ide u pravcu Hodierninog durbina nego bilo čega drugog, premda se po konstrukciji može smatrati apohromatom. Aberacije na snimku ima, ali to je i moja greška pošto sam iz ko zna kog razloga preterao sa saturacijom zvezda, a uvek stoji i pitanje ispravnog fokusa. Da je reč o (de) fokusu svedoči i činjenica da najsjajnije zvezde u M47 koje su de facto plave, kod mene imaju plave zrake od blende ali apsurdno crveni oreol! Ovo je sasvim u skladu sa frontfokus teorijom (fokusirano je malo ispred) za dotični objektiv, dok bekfokus daje zelenkaste rubove na belim zvezdama. U suštini nije reč o hromatskoj aberaciji već o sferohromatizmu, budući da nismo u fokusu.

Dalje, NGC2438 je prvi zvanično otkrio Herschel, što će reći da se može videti vizuelno i u teleskopima osrednje aperture. Krofnica se nazire već u 200mm reflektoru dok sam ja sa 150mm na 75x video mrljicu, možda bi se na boljem nebu i filtracijom dobilo nešto više na strukturi. Iako se nalazi unutar klastera danas se smatra da planetarna maglina nije deo ovog jata budući da im se ugaone brzine razlikuju. Moguće bi bilo i da ona trenutno prolazi kroz M46, ali evidentno je da jedna planetarna maglina ne bi trebalo da nastane od mlade zvezde unutar otvorenog jata - ove magline su karakteristika starih zvezda koje se nalaze na kraju glavnog niza, neposredno pred njihovu transformaciju u belog patuljka. I zaista, beli patuljak magnitude 18mag se može uočiti u centru uvećanog isečka. Njegova temperatura je impresivnih 75 hiljada stepeni, Celzijusa ili Kelvina svejedno je; tako da je sasvim prirodno da emisija pretežno pada u dalekom UV delu spektra. Posledica ovoga je da patuljak jonizuje svoje odbačene slojeve i mi vidimo maglinu koja sama od sebe svetli, baš kao i neonska lampa.

I na kraju stoji da velika većina ljudi uopšte ne zna šta je to kalabaš. U pitanju je vrsta tikve koja ima oblik osmice i koja se vekovima koristila za sve i svašta a najviše kao posuda za vodu. Bila je veoma laka i vodonepropusna, a kad sam bio klinac sećam se da su takve šuplje tikve stajale pored seoskih bunara u jugoistočnoj Srbiji ako bi se putnik namernik namerio da zahvati vodu iz istog. E upravo taj oblik nesimetrične osmice je osnovni oblik ove magline - ali ćorak, snimiću je drugom prilikom, verovatno teleskopom.